Kultura ćutanja je postala sastavni deo političkog života Srba, a najčešći odgovor ljudi na bilo koje pitanje od političkog značaja je da se ne bave politikom. Čak je i u antičkoj Grčkoj bilo poželjno da se građani bave političkim i društvenim temama i da javno iznose svoje mišljenje o tome. Za one koji se nisu bavili političkim i društvenim temama stari su Grci imali jednu specifičnu reč – idiot, piše u autorskom tekstu Srđan Simonović, konsultant u Humanom centru Mitrovica (HCM).
Gledano unazad, dok sećanje naše generacije seže, partijski pluralizam nikada nije bio karakteristika Srba na Kosovu i Metohiji. Čak ni pluralizam mišljenja. Godinama se ovde slagalo sa mišljenjima drugova koji su kasnije postali gospoda, koji su u ime ovog naroda odlučivali o ispravnosti izgovorene reči i njenog prava na postojanje i koji su postavljali, i još uvek postavljaju, svoje prinudne upravnike da kadriraju i određuju trendove ponašanja i mišljenja. Treba priznati da su posledice takvog vremena proizvele društvo koje kao vrhunsku vrlinu vidi slaganje sa svim i svačim što dolazi od tih istih drugova koji su postali gospoda i što će osigurati sitne beneficije i sinekure onima koje takvo ponašanje nameću. Samo što to i takvo ponašanje oduzima budućnost i ne kreira društvo slobodnih i slobodnomislećih individualaca zdravog razuma, već nameće filozofiju mase i stvaranje mediokritetskog okruženja.
Nedostak želje da se uključe u aktivno bavljenje politikom i preuzmu stvari u svoje ruke najčešće je motivisan strašnim problemima na poslu, ukoliko javno izgovorena reč nije u skladu sa odgovarajućim mišljenjem. Dodatnu motivaciju daju i tragične sudbine ljudi koji se nisu libili da svoje poglede na svet javno iznesu ili se suprotstave “zvaničnom” mišljenu. Poruka koja stiže od drugova koji su postali gospoda kaže da je potrebno je da Srbi na Kosovu budu jedinstveni što oni bezrezervno jesu – jedinstveno ćute.
Ćutalo se ovde i kada se niko nije nadao da će se ćutati. Ćutalo se kada su poslanici skupštine Kosova izglasali tri zakona koja se odnose na promenu mandata Kosovskih bezbednosnih snaga i njihovu tranziciju u vojsku Kosova. Ako latinska poslovica kaže da je ćutanje znak odobravanja, da li to znači da Srbi sa odobravanjem gledaju na tranziciju KBS-a u vojsku Kosova? Ćutalo se, onda, sramno i kada je ubijen Oliver Ivanović! Eto, njegovi sugrađani su ga u velikom broju i u svečanoj tišini ispratili iz ovog grada. Masa se brzo razišla, ali je tišina ostala do dana današnjeg. Ćutalo se i kada su privatizovane firme u koje je neko drugi ulagao. Ćutalo se i kada je uklonjena granica između Kosova i Albanije pa je tako zadnja provera dokumenata, a zašto ne reći i ulazak u Albaniju, na Rudnici. Ćuti se u momentima pisanja ovog teksta kada se budi duh fašizma kroz pokušaj rehabilitacije i obnove kuće Džafera Deve! Institut “Simon Vizental” je reagovao, Srbi sa Kosova nisu.
Slabo i od donatora zavisno civilno društvo kosovskih Srba često prati agende svojih donatora kojima je skoro po pravilu ćutanje na bitna pitanja na prvom mestu. Ako se i oglasi koja od ovih organizacija, o kojima se ima zvanično misliti da su produžene ruke svih mogućih neprijatelja, taj glas nema dovoljno snage da probije barijeru koje stvara ćutanje.
Kultura ćutanja je postala sastavni deo političkog života Srba, a najčešći odgovor ljudi na bilo koje pitanje od političkog značaja je da se ne bave politikom. Čak je i u antičkoj Grčkoj bilo poželjno da se građani bave političkim i društvenim temama i da javno iznose svoje mišljenje o tome. Za one koji se nisu bavili političkim i društvenim temama stari su Grci imali jednu specifičnu reč – idiot. U svom osnovnom značenju idiot predstavlja “onog koji gleda samo sebe”. Trebamo li se zapitati da li smo postali društvo “onih koji gledaju samo sebe” ili je ostalo još malo zdravog razuma?
Tekst je napisan u okviru inicijative OPEN koju finansira Kosovska fondacija za otvoreno društvo (KFOS), a doprinos je Humanog centra Mitrovica (HCM). Stavovi izraženi u njemu pripadaju isključivo autoru i ne predstavljaju nužno stavove KFOS-a.