Utisci sa Severa: „Strašno uplašeni i razočarani ljudi, govore o odlasku, ali su i šansa sami sebi“

FOTO: KoSSev

Kao da neko namerno želi da besmisli život ljudima“, iznela je u intervjuu za KoSSev utisak svog boravka u Kosovskoj Mitrovici poznata srpska novinarka Danica Vučenić. „Osećam da sve strane hoće da se podignu zidovi između jednih i drugih, da se svakom, i najnevernijem Tomi, dokaže da nema zajedničkog života i da ne postoji perspektiva za to“, sa druge strane kaže novinar Milivoje Mihajlović. „Ali šansa su ljudi, samo treba istrajati“, dodaje. Ako vam ‘vaša strana’ – vaši zaštitnici, obesmisle ideju opstanka, vi morate da imate sami svoju ideju“.

Autorka emisije „Iza vesti“ televizije N1 i nekada novinar iz Prištine, a danas Beograđanin – Milivoje Mihajlović, boravili su proteklih dana u Mirtrovici. Bili su gosti našeg portala na ceremoniji uručenja prve godišnje narade „ČasTnica“ za profesionalnost i integritet čiji je dobitnih upravo Mihajlović a Vučenić inicijator priznanja.

Deo vremena proveli su u razgovoru sa sugrađanima.

Pavlovljev refleks

„Ono što sam mogao da čujem od ljudi ovde je da su svi su strašno uplašeni, da su ljudi sa Severa razočarani u srpsku državu, da trpe neverovatne pritiske od strane kosovskih vlasti, da imaju strašne dileme oko tih ključnih dilema da li ostati ili otići, na vetru su i nemaju za šta da se drže“, ovako je Mihajlović opisao ono što je od Mitrovčana čuo proteklih dana.

Primećuje sa druge strane da je u sredinama južno od Ibra stabilnika slika, jer su Srbi koji žive u ovim sredinama, već navikli na odnos Srbije koji se svodio isključivo preko plaćanja i očekivanja da ostanu.

Nasuprot njima, Srbima na Severu su, kaže, „stalno podizana očekivanja“.

„Ne dam Gazivode, ne dam tablice, ne dam dinar, ovo-ono, a to polako ide… Mislim da je ovo pregrubo što ću reći, ali mislim da je kod Srba sa Severa stvorena neka vrsta refleksa sličnog Pavlovljevom: Što god vas više hrabrim, znači da ću vas više potopiti. To je odnos Srbije. I zato ljudi sa Severa odnos Srbije u poslednjih nekoliko godina vrlo često oslikavaju rečju izdaja. Jer oni to shvataju kao izdaju. Kada nekome podignete očekivanja, a onda to spustite i naterate ga da očekuje što je jači vokabular, on očekuje veći stepen predaje prodaje, kako god to nazvali“.

Ne daje vam se da dišete

Danica Vučenić je naglasila da ovakav odnos srpske vlasti prema Srbima na Kosovu nema samo aktuelna, već i „sve pređašnje vlasti“.

„Mi smo stalno Srbe sa Kosova uvlačili i krajem devedesetih i dvehiljaditih u visoko političke teme“, ocenjuje.

„Ne sastoji se naš život od visoke politike, ali ja vidim problem u tome što vlasti u Srbiji, ne samo ove, već i prethodne, stalno kosovske Srbe uvlače u visoku politiku i čini mi se, kao da vam ne dozvoljavamo da dišete, da živiti svoje individualne ‘male’ živote“.

Kakav život zamišlja naša vlast za Srbe sa Kosova, postavlja pitanje.

Atrofija društva

Na nju je najdublji utisak boravka u Kosovskoj Mitrovici ostavila slika bezperspektivnosti.

„Ono što je ružno i odvratno i imam osećaj nelagode je to što – svi koje smo sreli, govore o odlasku. Tako se govorilo o odlasku svojevremeno iz sredina u Hrvatskoj, Bosni… Hrvati iz Vojvodine koji su takođe devedesetih proterivani iz Vojvodine – iz Srema, kada sam pričala sa njima, isto su govorili – ‘moraćemo da odemo’. Sad to slušam ovde – ‘moraćemo da odemo, selimo se. Ovde nema budućnosti’.“

Kaže da ono što ne može da shvati je to da „ogroman broj“ Srba na Severu već godinu dana ne radi i da se miri sa takvim životom.

Podsetivši na to da se radi o ljudima u punoj radnoj zrelosti, ili na početku svoje radne karijere, koji umesto konkretnog rada, svoje dohotke ostvaruje isključivo preko spiskova, postavlja pitanje: Šta će oni sa sobom?

„Možda nemaju izbora, ali je suština u tome da se mire sa životom u kojem oni dobijaju plate i penzije iz Srbije – i to je u redu, jer oni moraju od nečeg da žive. Međutim, to su mladi ljudi i ne rade ništa“, navodi.

Precizirajući da ipak nisu svi u takvoj situaciji, opisuje dalje:

„Dakle, mlad čovek ovde, od 30 i od 40 godina, ustaje ujutru i ne radi ništa. U redu je što on ima platu i penziju da može da živi, ali postoji čitava jedna generacija, to su desetine sudija koje su povučene iz institucija, policije, tužilaštva. Šta radi taj svet?! Šta se sa njima dešava? Šta je njihova motivacija?! Ja to ne razumem i pitam se da li društvo u Kosovskoj Mitrovici, mislim i na visoko i niže obrazovane ljude – da li društvo atrofira ako većina u tom društvu ne radi ništa?! 

„Super je što imaju od čega da žive, ali da li to društvo intelektualno, duhovno energetski, politički atrofira? I kakav je budućnost tog društva u kojem se ljudi u toj zajednici ne bave ničim? Šta se sa tim ljudima dešava?“ – iznosi svoje utiske Vučenić.

Danica Vučenić naglašava da ne vidi budućnost jedne zajednice ako u njoj ljudi ne privređuju.

Podignite glas, imate resurse

Mihajlović poručuje da Srbi na Kosovu treba da podignu svoj glas, jer „svako brine svoju brigu“.

„Ne može niko sa Kosova da očekuje da će neko u Beogradu, niti neko iz Beograda da očekuje da će neko u Moskvi ili Vašingtonu, da brine tuđu brigu. Svako brine svoju brigu“, kaže.

Dodaje da Kosovo pored rata u Ukrajini i Gazi nije tema.

„Videli smo onu predstavicu u SB UN gde svako ispriča svoju malu priču, otišli kući i šta se desilo?! Ništa“.

„Ja mislim da srpska zajednica zajednica ima ozbiljnu šansu, bez obzira na to koliko to u ovom trenutku delovalo utopistički“, poručuje poznati srpski novinar, dodajući:

„Jer ja jesam video strašno razočaranje, strašan strah kod ljudi. Ali imate ozbiljnu šansu onog momenta kada uzmete svoju sudbinu u svoje ruke. Potencijala ima koliko god hoćete, a ne govorim o kadrovskoj politici“.

Na pitanje u čemu vidi šansu, Mihajlović kaže: U ljudima.

Ja mislim da ljudi treba da se organizuju, da imaju autentične zahteve, jer oni najbolje znaju svoje potrebe

Za put napred ukazuje na one Srbe na Kosovu koji su razvili svoje poslove.

„Ja mislim da onog momenta kada ljudi sav svoj napor usmere ka tome da rade ono čime se bave najbolje što mogu, tog trenutka ćemo izaći na asfalt, kako Albanci kažu“, kazao je, dodajući: „Samo treba istrajati“.

novinar i analitičar Milivoje Mihajlović
FOTO: KoSSev
Neiskrena zabrinutost

I zapadni deo međunarodne zajednice zabrinut je samo utoliko što imaju vođu u Prištini koji neće uvek da ih posluša, smatra dalje Mihajlović.

Radi se o zemljama koje su priznale Kosovo, odnosno učestvovale u njegovom stvaranju kao nezavisne države, i koje pritiskaju Beograd da popusti kada je u pitanju Kosovo, podseća.

„Nikakve posledice neće imati vlast u Prištini od njihove zabrinutosti. To je samo sleganje tla posle jednog mini zemljotresa, koji je izvela odluka CBK“, naveo je primer najnovije situacije u kojoj su se našli državljani Srbije na Kosovu koji se suočavaju sa nemogućnošću da prime dohodak u dinarima.

Uprkos javno iskazanom izrazu zabrinutosti više strana za dobrobit ranjivih kategorija društva u najnovijoj situaciji, Vučenić, takođe naglašava da joj ništa ne deluje iskreno.

„Ni zabrinutost, ni zašto je ta odluka morala da se donese odjednom bez najave. Drugo, ono što ja vidim, to je posledica po ljude. Jer nijedna od tri strane, bez obzira na to što se verbalno zalaže za dobrobit građana, suštinski ne čini nešto da im pomogne“, kaže.

„Nije normalno da u 21. veku imaš zajednicu u kojoj veliki broj ljudi, mladih ljudi ne radi ništa, a zarađuje. Nije normalno da dve vlasti koje brinu o ‘dobrobitima’ te manjinske zajednice, otežava ljudima život. U 21. veku moraš da upališ auto, da njime pređeš adminsitrativni prelaz, da ne kažem granicu, da odeš preko te ‘granice u drugu zemlju’, da digneš svoje pare na bankomatu i da se vratiš. Je l’ to normalno?!“

Refleksni projekat opstanka na vlasti

Mihajlović „veruje“ da postoji „sinhronizovanost“ između Beograda, Prištine i zapadnih zemalja da se problem Kosova reši potpuno na štetu Srba sa Kosova.

„Šteta se tiče gubitka identiteta kao naroda, da ostanu kao građani, ali bez bilo kakvog oslonca matične države“.

Smatra da je u pitanju „refleksni projekat“ jer se tako najbolje štiti vlast.

Šta dobija vlast u Beogradu: Dobija opstanak na vlasti jer ih samo to zanima. Ja ogradim svoje dvorište, mrzim komšiju, svađam ga sa svima

U pitanju je sunovrat, moramo sve iz početka

Ovo nije vreme stabilokratije, ovo je vreme kleptokratije ukazuje dalje Mihajlović.

„Evropa podržava stabilokratiju, mršti se malo na kleptokratiju, ali kod svih lidera u regionu ima na neki način obećanje – uradićemo mi što vi od nas tražite, samo nam dajte malo vremena„, navodi, dok Vučenić dodaje:

„Mi smo došli sada do situacije u Srbiji da smo zbog negovanja populiste, pod firmom tzv. stabilokratije, izgubili stabilnost i demokratiju“.

Potpuno je sve urušeno, navodi dalje Vučenić, objasnivši da je logičan sled urušavanja vladavine prava, slobode govora, ljudskih prava i pravosuđa, to da se stigne do „neslobodnih i pokradenih izbora“, sa čim se trenutno suočava Srbija.

Vučenić naglašava da su slobodni izbori bili „jedina neosporovana tekovina 5. Oktobra“, te da je i aktuelni predsednik na vlast 2012. godine na upravo na slobodnim i demokratskim izborima.

„Mi smo sada stigli do ovog da se pitanje izbora internacionalizovalo kao sredinom devedesetih i da treba da dođe misija da razreši to pitanje i pitanje izborne krađe. I pitanje je da li je EU zakasnila jer je toliko sve urušeno“.

Da li je moguć oporavak? Vučenić kaže: Moramo iz početka.

Iz početka moraš da praviš ustavnost, zakonitost i sve ostalo

Na pitanje gde je tu vrednosni sistem, poznata srpska novinarka kaže: „Odgovor na vrednosni sistem je ono što se dogodilo 3. i 4. maja i način na koji je vlast reagovala na sve to je odgovor“.

U pitanju je sunovrat u koji klizi srpsko društvo, dodaje Milivoje Mihajlović.

On ukazuje i na to da se sličan trend širi i na albansku zajednicu na Kosovu: „Neće ni njima biti dobro u ovakvom apsolutizmu koju sprovodi sadašnji vlast“.

Upoređujući način vladanja Aleksandra Vučića i Aljbina Kurtija, Mihajlović predviđa drugačiji budući trend, premda još primećuje vidljivu pluralističnost kosovske medijske scene.

„Tehnologija vlasti dvojice je gotovo identična, i ta sloboda koja sada može da se vidi u kosovskom medijskom prostoru na albanskom govornom području, polako se guši. Pluralističnija je ali polako klizi ka tome“.

„Oba lidera su non stop u izbornoj kampanji. Onog dana kada se završi brojanje glasova (u slučaju Srbije „pokradenih“), od tog momenta započinje kampanja“.

Povratak u devedesete

Oba sagovornika KoSSeva prave paralele sa devedesetim.

Mihajlović je to učinio upravo preko portreta aktuelnih regionalnih političkih lidera:

„Od Milanovića, Vučića, Kurtija, imamo ljude koji imaju vokabular koji je bio mnogo jači nego što je bio devedesetih godina. Imamo projekat, ja ga osećam, da sve strane hoće da se podignu zidovi između jednih i drugih, da se svakom, i najnevernijem Tomi, dokaže da nema zajedničkog života i da ne postoji perspektiva zajedničkog života“.

Ukazuje i na to da se u regionu nije niko suočio sa sopstvenim zločinima, jer se lideri upravo rukovode negovanjem narativa mržnje prema onom drugom kao modusom operandi održavanja na vlasti, čime se zamajavaju sopstveni građani.

„Ako u Hrvatskoj zvaničnim političarima spomenete da je Oluja bila etničko čišćenje, oni će vam oči izvaditi. Ako spomente grobnice u Batajnici, ugušiće vas vlast, neće vam dati da o tome govorite. Ako spomenete u Bosni ko je koga ubio, zašto je Sarajevo prazno, ili na Kosovu zašto u Prizreni nema Srba“, objašnjava Mihajlović.

Navodi da je put ozdravljena da se stvari „očiste“ i da se započne govoriti o zločinime svoje zajednice.

„Mi stalno govorimo – ‘šta ćemo mi da govorimo stalno o zločinima, a Hrvati, Albanci, Muslimani ćute’. Ne! Počni da govoriš! To je u tvoju korist! Osudi zločince. Danas se Zagrebom, Beogradom, Sarajevom, Prištinom, šetaju ljudi koji su ubijali ljude 25-30 godina. O kojoj crnoj demokratiji da pričamo?! Danas se podsmevaju smrti jednog uglednog novinara posle 25 godina od ubistva! Vlast, sudski sistem se podsmeva. To nije specifikum samo Beograda. I u Hrvatskoj se zna koliko košta da vam skinu godinu dana zatvora, i u Bosni, svuda. To je ta stabilokratija: ‘Neka Balkan – samo da ne počnu reke krvi. Neka kradu, neka rade što god hoće!’ – to je to što rade i istok i zapad.

Vučenić objašnjava da društvo u Srbiji neprestano stoji u istoj tački i vrti se „oko svoje ose“, i da se i to vidi preko istih lidera koji su na vlasti još od zloglasnih devedesetih.

„I stalno se sudaraš sa istim krugom pitanja na koje nema odgovora, o identitetu, jeziku. Mi imamo iste igrače. U vladi Srbije su isti ljudi koji su bili na vlasti kada je bilo bombardovanje. Došle su nove generacije, a mi nismo odgovorili na stara pitanja. Mi se nismo dogovorili ko je pobedio u Drugom svetskom ratu, a kamoli o nekim drugim temama. Mi se ni sa čim nismo suočili. Naši mediji pišu o zločinima drugih strana, a da nijedan medij, pa da kažem i retki političari iz opozicije spominju jamu sa telima u komšiluku Beograda, na obroncima Beograda“.

Cela karijera – jedan intervju

I dok Milivoje Mihajlović opisuje poslednje decenije kao godine koje su pojeli skakavci, te da je čitav život njegov bio u vanrednom stanju, Danica Vučenić iznosi svoj utisak: „Da celu moju karijeru radim jedan isti intervju“.

„Kada se osvrnem, ja stalno postavljam ista pitanja, bavim se istim temama“, dodaje.

I premda se slaže da ti jeste tragično, navodi dalje i to:

„Ali ne mogu da stanem na sims i bacim se sa njega. Ne možemo tako da živimo. Smisao vidim u tome da se bavim svojim poslom, slobodno, u tome što radim u redakciji koja je normalna, u kojoj ja nemam pritisak, a u kojoj ja radim onako kako mislim da treba da radim; u kojoj imam mlade kolege sa kojima lepo sarađujem. I u tome mislim da i vi treba da pronađete smisao bez obzira na znatno teže uslove života ovde u Kosovskoj Mitrovici nego u Beogradu“. 

Investicija u mir?

Primećujući to da napetost koja se godinama održava podjednako plaši i Albance, Milivoje Mihajlović ukazuje i na to da te se i kod jednih i kod drugi održava nivo straha.

Postavlja pitanje zbog čega moćne zemlje sveta nisu u balkanskoj sagi svoje resurse usmerile da strane privole na mirna rešenja, umesto što se ulagalo i u rat, poput „78 dana bombardovanja“, na kraju postavlja pitanje:

„Zašto nije investirano u mir nego je investirano u rat?“