Podno Mokre Gore u metohijskom podgoru, nalaze se sela Suvo Grlo i Banje. Administrativno pripadaju opštini Srbica. U neposrednoj blizini nalazi se i selo Crkolez, ali administrativno pripada opštini Istok. U najtežim vremenima, za razliku od mnogih drugih sela, tokom ratnih sukoba, ovde nije bilo uništenih domova. Danas meštani zajednički dele svakodnevni život, brige i probleme.
Na ulici u selu Banje zatičemo Sima Simića profesora u penziji.
Kaže da je saradnja sa komšijama Albancima sasvim normalna, te da nikada nisu imali međusobne probleme, kao i da nema pretnji po bezbednost.
Ipak, tvrdi da se povremeno javi „sumnja i strepnja“:
„Ako se negde desi nešto, mi pomislimo da će i kod nas. Ja verujem da i oni isto žele što i ja želim, da živimo zajedno, da opstanemo na ovom prostoru. Uvek smo živeli i uvek ćemo živeti tako“, govori Simić o suživotu u selu Banje.
Ovaj profesor u penziji, međutim, smatra da se pre rata bolje živelo. Kaže da je potrebno više dijaloga i saradnje, kako bi, dodaje, ljudi ponovo živeli normalno.
„Saradnja, ne samo sa Albancima, nego i sa Srbima. Malo nas je… Naravno i ta situacija dovodi do toga. Kad si usamljen, onda je normalno da si prezren na svakog i na svog i na drugog. E ta saradnja među nama – obično kažu ljudi – ‘pa isto je’. Nije isto. Ja imam 79 godina, nije to malo. Četrdeset godina sam radio u prosveti. Dvadesetpet godina sam živeo u Srbici među Albancima faktički. Stan još nisam prodao, tamo je. Ali nije to stanje tamo kakvo je bilo nekad“, kaže Simić.
U selu Banje je nekada bilo puno vodenica. Žito su u kraju bogatim vodom donosili i Srbi i Albanci. Danas je ostala samo jedna vodenica, gde žito melje Momčilo Kovačević.
U ulici koja se prostire pored seoskog potoka, pored srpskih, žive i dve albanske porodice.
Momčilova supruga Leposava kaže da je rat ostavio posledice, ali da međusobno poštovanje nikada nije prestalo da postoji.
Ona se nada da se ništa neće promeniti – tj. da će „mir da se zadrži“.
Ona ukazuje na probleme koji „muče“ i Albance i Srbe u ovom selu – nedostatak posla i odlazak mladih.
„Nedostaje nam posao, ništa drugo. Posao nam je najveći problem – i za nas i za njih. Odoše nam svi u Evropu. I oni idu, odoše svi. Kako mi, tako i oni. Za mlade je najveći problem posao. Imalo bi još puno toga, ima onih do četrdeset godina koji nigde ne rade, nemaju primanja, to je najveći problem. Ako nešto ne spreče, da zapošljavaju, da se vrati taj narod – ostadosmo mi bez mladog naraštaja“, ocenjuje Kovačević.
Ipak, za razliku od Leposave, Momčilo kaže da je u prošlosti bilo problema, ali da ih je danas manje.
„Najviše podnosimo pritisak zato što nam seku šumu, kradu stoku i mašine. Sad je malo stalo, ali ranije je bilo često“, tvrdi Momčilo.
Sa druge strane, navodi da pored nedostatka posla i odlaska mladih, postoje i drugi problemi koji muče meštane sela Banje.
„Nedostaje nam dosta toga, loš je put, ne može da se prođe, polome se kola. Infrastruktura. Neka sala da se napravi, ima je u svakom selu osim kod nas. Ne daj Bože kad neko umre ili da pravi veselje“, ističe Kovačević.
Sima Simić koji je više decenija proveo kao nastavnik saglasan je sa Momčilom i Leposavom.
„Za mlade nema nikakve prespektive. Ja sam radio u školi do pre tri godine, izrodio sam mnogo generacija, ali niko od tih mladih nije našao posao ovde – da ostane tu da živi, da radi, da formira porodicu. To je najveći problem. Moramo da se pobrinemo i naša država mora da se pobrine da stvori uslove za te mlade – da tu formiraju porodice, da ostanu i žive, inače opstanka drugog nema“, ističe Simić.
Stanovnici Suvog Grla uglavnom žive od poljoprivrede. Jedan od najvećih poljoprivrednih proizvođača u ovom kraju je Siniša Tomašević. On kaže da je poljoprivreda grana u kojoj mora da postoji saradnja i uzajamna podrška.
Međutim, izgleda da isti problemi muče sve u metohijskom podgorju.
„Najveći problemi meštana ovog sela su ti što se ne zapošljavaju mladi. Imamo dosta mladih koji su završili fakultete i srednje škole, to je najveći problem što se tiče i nas i komšija Albanaca. Evo i njihovi su se mnogi odselili u inostranstvo. Ostalo je dosta praznih kuća njihovih, tako će i naši sutra ako bude išlo ovim tempom. Ne znam da li naša država misli za naše mlade, tako će da bude. Baš prekjuče mi je jedan komšija rekao da ide za Nemačku, čovek radi zemlju, kaže nema ovde opstanka„, navodi Tomašević.
Precizira da su odnosi između Srba i Albanaca u ovom selu dobri, da ne mogu da žive jedni bez drugih i da neretko pomažu jedni drugima – šta god da zatreba.
Zato mu, dodaje, žao što ljudi odlaze.
„Meni je isto, kako Albanac, kako Srbin, sve je isto. Važno je da smo komšije i da se družimo i da imaš sa kim da izađeš. Nije važna nacionalnost samo treba biti čovek, a ne nečovek“, kazao je Siniša Tomašević.
Navodi da je razočaran i da, iako ne planira da napušta svoj rodni kraj, nije siguran da njegova deca ovde vide svoju budućnost.
„Šta će da bude sa njima – ne znam“, poručio je.
Uprkos mnogim problemima koji su vidljivi na svakom koraku, stanovnici Suvog Grla, Banja i Crkoleza veruju da je ovde moguć zajednički život. Uz ekonomska ulaganja i podsticaj mladih uslovi za zajednički život biće mnogo bolji.