Ilda Krama: Želim da stvaram iskrene pesme, na kraju dana svi se vraćamo takvoj muzici

Mitrovčanka Ilda Krama danas objavljuje drugi kover. Posle synthwave obrade Rana Dina Merlina, slušaćemo obradu “Trebaš li me” Eni Jurišić i Matije Cveka. Kruna ovog muzičkog izleta trebalo bi da bude Ildina autorska pesma. Ove novosti bile su povod za naš razgovor o njenom “povratku” u muziku, nastupima, planovima…

Ali, na početku – zašto se uopšte odlučila da uradi kover za pomenute pesme?

“Zato što sam u toj fazi gde želim da spajam nespojivo, tako da su ove pesme u nekom retro stilu, totalno sam ih izmenila, tako da oni koji su ih čuli, nisu čak ni prepoznali da su te pesme u pitanju. Ali mislim da će ljudima da se svide zato što su u pitanju tužne pesme uz koje može i da se đuska”, kaže Ilda u razgovoru za Radio Kontakt Plus.

Obe obrade odudaraju od njenih dosadašnjih pesama i onih koje je izvodila. Priznaje da se pronalazi u indi i alternativnom stilu. Indi muzika odnosi se na muziku koja se proizvodi izvan sistema velikih diskografskih kuća. Indi umetnici često snimaju i izdaju sopstvenu muziku i po nepisanom pravilu nemaju isti nivo finansijske podrške ili promotivne podrške kao izvođači velikih izdavačkih kuća iako obuhvata širok spektar žanrova. Sa novim pesmama izgleda da je to Ildin put.

“Ja sam se godinama tražila i pronalazim se u tom žanru indi, alternativa, nešto što ovde nije popularno nažalost i onda sam pokušavala sve i svašta. U jednom periodu sam bila u toj mejnstrim muzici što se tiče svirki, ali se opet nisam pronašla tako da sam neko vreme nestala iz te scene. Nije me bilo baš dugo, tražila sam se, kao što sam rekla. Fokusirala sam se na studije više, jer sam htela da to sve završim u roku i onda da se napokon vraćam polako. Odlučila sam da se vratim u tom nekom stilu pošto sam tu našla sebe. A to je synthwave muzika inače iz 80-ih, 70-ih taj vajb i jako mi se sviđa za sada, tako da spremam uskoro i svoju originalnu pesmu isto u tom žanru” – objašnjava ona.

Synthwave je žanr elektronske muzike koji se pojavio početkom 21. veka. Karakteriše ga upotreba sintisajzera u retro stilu i bubnjeva. Žanr tipično ima nostalgičnu, retro-futurističku estetiku i često uključuje elemente fanka, novog talasa i outruna (podžanr sintvejva) u svoj zvuk.

I tako su se u ovom slučaju indi i synthwave spojili. I izgleda da je to dobra kombinacija za đuskanje.

Kako su onda koveri nastali?

“To je ispalo spontano bukvalno, u roku od pola dana, a inspirana sam bila oko 3.00 časa ujutru pre neku noć, jer sam pre toga čula pesmu Rane Dina Merlina, a ja tako često tražim te bitove… Odjednom mi se uklopilo to u glavi. A bila je u opticaju i pesma od Sinana Sakića ‘Minut dva’ i rekla sam sebi – zašto ne bih spojila taj retro bit uz tu pesmu. I stvarno je išlo jedno sa drugim, ali Sinana Sakića sam ostavila po strani za ovaj put. Tako da kontaktirala sam Bobu Rakića, našeg talentovanog pevača i muzičara i rekao je – naravno, dođi, hajde da probamo. Njemu se svidelo, radili smo i to je bilo to” – odgovara naša sagovornica.

Dve kover pesme prate i video zapisi koje je snimala u Galeriji Akvarijus: “I ovim putem se zahvaljujem jako Miljani i Aci što su mi ostavili tog dana prostor, galerija je bila moja. Svideo mi se ambijent pošto se slaže sa tom muzikom, sve je umetnički, umetničke slike iza mene i mislim da je ispalo dobro”.

Tako Ilda ni u video zapisima koji prate kovere ne odustaje od svog stila. Iako ona to možda ne bi tako opisala, izgleda da su emocije, duboka osećanja ono što su u srži njenih pesama, pa i kovera.

“Sada nažalost prolazi ono što nije emocija i to mi je tužno i to ne želim i ja ću ipak – odlučila sam – da stvaram iskrene pesme zato što uvek postoji ta grupa ljudi kojima će to da se svidi, koji će da se pronađu da li u tekstu ili uopšte melodiji. Meni je bitnije da stvaram muziku za taj broj ljudi nego za sve. Zato što više se muzika definitivno ne sluša, to svi znamo, više gledamo spotove ili nam je bitan taj bit koji će da se čuje u klubu. Ali, nažalost, to sve dosadi ljudima za tri dana i čisto sumnjam da će neko privatno da sluša to na repeat, tako da svakako na kraju dana svi se vratimo tim nekim baladama, iskrenim pesmama i ja težim ka tome“.

Inspiracija je važan deo kreativnog procesa i najviše je traže umetnici, pisci, muzičari i drugi kreativci. Kod Ilde nastajanje pesama izgleda kao iznenadni nalet kreativnosti. Inspiraciju crpi iz svega, kaže, uključujući i svakodnevicu.

“To kod mene funkcioniše jako komplikovano, zato što kada sam, na primer, slobodna i želim da napišem neku pesmu – nema šanse, bukvalno nijedna reč neće da izađe. Ali, na primer, kada sam usred ispita ili tako nešto, desi se da mi samo krenu stihovi po glavi, eto tu nastaje problem. A moram to odmah negde da zapišem ili mi dođe kao neka melodija, moram da je otpevam, da snimam sebe, ili u 3.00 časa ujutru. Obično kada nastaje tišina, mir – tada najbolje funkcionišem” – obašnjava.

Ildu sa druge strane najviše u Mitrovici prepoznaju po Mitrovičkoj rok školi. Njeni muzički počeci nastali su onde gde su nastali počeci većine mladih mitrovičkih muzičara. Kroz proces prepoznavanja talenta, učenja i vežbe transformisao se i njen odnos prema muzici.

“Pevam inače od svoje četvrte godine. U stvari, kada je Marija Šerifović nastupala na Evroviziji, tada sam krenula kao da pevam Molitvu gde je moj otac shvatio da imam talenta. Tako da sam malo vežbala, saznala za Rok školu te 2016, ako se ne varam, otišla u Skoplje sa njima gde smo formirali taj mix bend. Bez Rok škole možda ne bih ni nastavila da se bavim ozbiljnije iako je muzika uvek bila hobi, ali pre studija mogu reći da mi je bila prioritet. Htela sam da uspem u tome, sada više prevladava samo ta ljubav. Videćemo gde će ovo da vodi” – dodaje.

Iako prepoznata po Mitrovičkoj rok školi u oba dela grada, objašnjava da je najmanje nastupala upravo u Mitrovici. Nastupi uživo su uzbudljiv i dinamičan način da se doživi muzika, jer energija publike i jedinstveni elementi svakog nastupa mogu učiniti iskustvo drugačijim od slušanja snimljene muzike. Nastupi uživo takođe mogu uključivati improvizaciju i spontane elemente, čineći svaki nastup jedinstvenim. Najveći “vajb” sa publikom imala je, ipak, van Mitrovice.

“Ja sam u stvari najmanje pevala u Mitrovici i sada mi je želja da se vratim i da više ovde nastupam zato što ovde imamo jako malo mesta koja podržavaju tu vrstu muzike, mogu da tu pomenem Soho, eventualno Kuba, naravno podržavam i sve ostale lokale koji podržavaju tu komercijalu, ali ja se tu nisam pronašla. A gde sam najveći vajb osetila sa publikom – to je bilo u Prištini kada sam na jednom festivalu otpevala svoju autorsku pesmu Cigarette gde je bilo hiljade ljudi, oni su pevali moju pesmu i to ću da pamtim ceo život i takođe u Beču kada smo bili sa bendom Proiximity mine, publika je bila toliko pozitivna iako niko nije znao naše pesme, svi su đuskali i bilo je odlično” – dodaje.

Ne čudi onda što posebno uživa u nastupima.

“Toliko imam iskustva, a uvek imam tu tremu u studiju i nikad ne mogu da pokažem ono što ja u stvari želim i uvek mi je lakše, ali mi je neprijatno da kažem ljudima hajde izađite hoću da budem sama u studiju. Definitivno više uživam na nastupima uživo iako ima više ljudi, ali uvek osećam veći pritisak kada me jedna osoba sluša nego sto. Tako da, uživo i jedva čekam da se vratim nastupima” – kaže.

Među njenim planovima je i autorska pesma.

“Sledeći korak je moja originalna pesma koja će, da otkrijem biti na našem jeziku, pošto je i to bio jedan od problema. Ja sam uvek pevala strane pesme, moje autorske pesme su na engleskom jeziku tako da vraćam se sad u nekom drugačijem duhu“ – dodaje, priznajući da joj je mnogo lakše da peva i da piše pesme na engleskom.

“Mozak se izgleda navikao, ali učim se polako” – navodi.

Novi Ildini koveri svojevrsna su poruka i ostalim muzičarima.

“Volela bih da pošaljem poruku svim muzičarima, svim umetnicima koji se kriju zbog ovog mejnstrim duha da slobodno izađu, iskažu svoja osećanja, svoje mišljenje pošto znam mnogo muzičara i autora koji pišu odlične pesme, imaju svoju kritičko misao, mišljenje, to mi se jako sviđa i želim da podstaknem sve da snimamo, objavljujemo i možda će tako naš broj da se uveća” – dodaje.

Na pitanje šta je presudno da neki mladi autor, muzičar poput nje ipak ne izađe u javnost, Ilda odgovara da se radi o strahu koji obično imaju oni kvalitetni muzičari i izvođači.

Na pitanje kako ga je ona prevazišla – odgovara:

„Pa ja i dalje nisam prevazišla taj strah, ali se trudim da pobedim sebe. Teško je, mogu da priznam da sam nesigurna i nikada nisam zadovoljna svojim radom, možda je to loše, ali mislim da je i dobra osobina zato što me tera da se unapređujem i da radim na sebi. Sopstvenim primerom želim da podstaknem i druge mlade – da nije bitno da se prevaziđe taj strah, bitno je da pobeđuju sebe”.