Kobnog 13.avgusta 2003. godine reka Bistrica kod Goraždevca postala je mesto neizrecive tragedije. Dok su se deca kupala i igrala, nepoznati počinioci pucali su na njih, usmrtivši dvojicu mladih života — Pantu Dakića (13) i Ivana Jovića (19). Još uvek nema pravde, a bol i osećaj nepravde i dalje prožimaju porodice i zajednicu.
„Prošlo je više od dve decenije, ali osećanja su ista. Slike su iste, to je neizbrisiv trag koji ostaje u nama do kraja života,“ kaže Đorđe Ugrenović, koji je preživeo napad.
Nemanja Dakić, brat stradalog Pante, otkriva koliko je za njega i nakon 22 godine ovo dubok gubitak.
„Za ceo život ću imati taj nedostatak, da mi fali brat. Ali uvek mislim da je on tu negde i da me još uvek štiti.“
Otac Pante, Milisav Dakić, deli svoju neizmernu tugu i joše jednom na ovaj dan izražava svoju sumnju u pravdu a dokumentacija veličine foldera, koju su mu predali iz misije UN-a je uništena.
„To su sedam fascikla. I ja sam to završio. N žalost, sa tim papirima advokat moj, Goran Petronijević, koji mi je tražio te papire, ja sam mu ih dao. Uništio mi je kompletne papire, navodno, kao da mu je izgorela kancelarija.
„E, sad sam ostao i bez papira, i evo ostajamo, izgleda, i bez turnira, i mislim da u svem ovome, oni rade na tome, da što više ovo svedu na neki nivo, da se to zaboravi. I posle 23 godine o tog zločina, osećanja su ista, slike su iste, sve ostalo u nama, znači, to je jedan neizbrisivi trag iz nas, znači, to će ostati do kraja našeg života. Ko god je bio tog trenutka, na reci, mislim da to ostaje trajno u našim sećanjima. “, kaže Milisav Dakić.
On dodaje da je bol koji nosi neće nikada prestati:
„Dok sam živ, osećaću to kao da je bilo juče. Izgubiti dete je nešto što menja ceo život.“
Đorđe Ugrenović opisuje užas tog trenutka:
„Začulo se samo pucanje. Pomislili smo da su to petarde, ali onda smo pali kao pokošeni. Tek tada smo shvatili šta se dešava.“
Porodice i zajednica još uvek žive sa tim bolom i čekaju odgovore. Pantov brat Nemanja Dakić kaže da je najteže kada se porodica okuplja.
„Sve ove godine prošli smo, da kažem, veoma teško, kad izgubiš jednog od najbližih članova svoje porodice, život se menje iz korena. Sve ove godine ovaj 13. avgust je nama velika tuga i sećanje. Rodjendani, slavlja, ni je on tu sa nama“, kaže Nemanja za Radio Goraždevac.
Uprkos svemu, sećanje na Pantu, Ivana i ostale stradale ostaje živo, kao podsećanje da pravda mora biti dostignuta i da njihovi životi nisu zaboravljeni.
Memorijalni turnir kao znak sećanja na tragediju na Bistrici 2003. godine
Više od dve decenije nakon što je reka Bistrica kod Goraždevca postala mesto strašne tragedije, kada su nepoznati počinioci pucali na decu koja su se kupala, sećanje na stradale i dalje živi kroz memorijalni turnir u čast Pante i Ivana.
„Oni su voleli fudbal, voleli sport, voleli život, tako da ovaj turnir posvećujemo apsolutno njima. Dajemo sve od sebe da organizacija bude dobra, jer oni to zaslužuju,“ kaže Nemanja Dakić, brat ubijenog Pante Dakića.
Đorđe Ugrenović, preživeli napada na Bistrici, podseća na težak početak ovog memorijalnog događaja:
„Dugo sam razmišljao da pokrenem ovakvu ideju, ali nisam znao kako i da li će porodice stradalih prihvatiti. Pitao sam majke Senku Jović i Gordanu Dakić da mi daju blagoslov. Oni su mi dale odobrenje i hvala Bogu, ideja je zaživela.“
Turnir je započeo skromno, uz ograničen broj timova i teške uslove, ali je brzo rastao.
„Prve godine nismo imali mnogo ekipa, uglavnom lokalne, ali sledeće godine su došli učesnici iz svih delova Kosova i Metohije, Republike Srpske i Centralne Srbije,“ ističe Đorđe.
Otac Pante, Milisav Dakić, govori o ličnom bolu i važnosti održavanja turnira:
„Ovaj turnir je Pantov i Ivanov, i kroz njega imamo da se pamti i da se ne zaboravi. Borba za pravdu traje dugo, ali mi ćemo se uvek boriti da se ova priča ne zataška.“
Sećanja na tragični dan i dalje su živa kod porodice i prijatelja:
„Najlepše moguće je da uspomenu na brata nosim sa sobom. Za ceo život ću imati taj nedostatak, ali verujem da on i dalje štiti mene,“ kaže Nemanja.
„Prošlo je više od dve decenije, ali osećanja su ista. Slike su iste, to je neizbrisiv trag koji ostaje u nama do kraja života,“ dodaje Đorđe.
Miodrag Stevanović, jedan od organizatora turnira, naglašava važnost kulture sećanja:
„Moramo da pamtimo ovaj zločin zbog budućih generacija. Turnir nije samo sportski događaj, već i čin sećanja i poštovanja.“
Turnir na Bistrici postao je više od sporta — simbol zajedništva i upamćivanja, koji živi kao opomena i vetar nade da pravda jednog dana ipak bude zadovoljena.
