Gde se osećate komfornije danas – u politici ili sada u civilnom sektoru? Koja je razlika?
Mislim da razlika, naravno, ima mnogo, ali za mene je jedna od najvažnijih ta da, kada ste deo civilnog društva, i dalje ste aktivni u javnom životu, i dalje ste politički angažovani, ali nemate kolektivni pritisak. U suštini, mislim da političari, bez obzira na to gde rade i deluju, uvek imaju to ograničenje da moraju da budu prihvatljivi biračkom telu u onome što govore, pa zato uvek postoji tendencija da se ide ka populizmu, umesto ka istini, odnosno ka reinterpretaciji istine. Dok ste u civilnom društvu slobodni da izrazite način na koji razmišljate bez tog ograničenja. Razlika je i u tome što je, na kraju dana, vaš uticaj ili potencijal da nešto promenite u civilnom društvu znatno ograničeniji u poređenju sa politikom. Jer kada ste u politici, imate više sredstava, više resursa da zaista sprovedete promene za koje se zalažete. Kombinacija ta dva bila bi idealna situacija. Ali najčešće ljudi ne mogu da spoje to dvoje. Ako mene pitate, biti aktivan u politici, posebno na poziciji na kojoj sam ja bio kao poslanik, daje vam veliki potencijal da utičete na javnu debatu, da zaista menjate stvari i da držite vlast odgovornom. Takođe vam daje pristup informacijama, neophodnim informacijama o razvoju događaja, što vam omogućava da formirate mišljenje i imate informisanije ideje. Jer sam video da ljudi često govore o temama i ulaze u rasprave o pitanjima koja ne razumeju u potpunosti, jer nemaju sve informacije potrebne za širu perspektivu o temi o kojoj se govori. To sam posebno iskusio dok sam bio, kao što ste pomenuli, deo Samoopredeljenja, gde smo imali, rekao bih, prilično uzak pogled na to šta su interesi Kosova i kako treba graditi budućnost.
Bili ste predsednik pokreta Samoopredeljenja kada je Samoopredeljenje bilo u opoziciji i poslanik, kada je stranka došla na vlast, kada je Aljbin Kurti lider pokreta postao premijer. Žalite li možda što ste podneli ostavku i više nemate tu moć?
Nimalo, jer su razlozi zbog kojih sam napustio Samoopredeljenje bili neslaganja koja sam imao u vezi sa budućnošću stranke. Naravno da je, rekao bih, korisno za vaše političke ideje da imate moć da ih sprovedete. Ali morate se slagati sa tim političkim idejama, a ako tog slaganja nema, ako nema saglasnosti oko političkog koncepta, onda je bolje ne biti deo toga. I mislim da je, na osnovu onoga što sam video, Samoopredeljenje na vlasti potpuno promenjen, transformisan LVV – i to nagore. Od progresivne političke partije u opoziciji, postali su veoma konzervativni i, u određenoj meri, populistički kada su došli na vlast. Sa tim se ne slažem. Mislim da je Kurti kao premijer naneo mnogo štete, kako u smislu političkog diskursa, tako i u smislu javne polarizacije. Takođe, u smislu odustajanja od volje i energije da se kosovsko društvo transformiše u sledeću, buduću fazu. Ovo je mnogo štete nanelo Kosovu. Da sam bio tamo, ne verujem da bih imao moć da promenim taj kolektivni sentiment koji je izgrađen u pokretu Samoopredeljenje, naročito u kasnijim godinama. Žao mi je što sada nemam moć da utičem na pravac u kojem Kosovo ide. Ali nimalo ne žalim što nisam deo vlade koju vodi Kurti.
Kada kažete da niste zadovoljni time kakva je stranka postala, ne znam da li ste tada bili svesni, ali čak i u opoziciji to je bila stranka koja je praktično blokirala institucije. Sećamo se suzavca u parlamentu, nasilja i sukoba sa policijom. Kako je to Vama tada izlgedalo kada ste bili deo toga i učestvovali u aktivnostima Samoopredeljenja? Da li tada zaista niste bili svesni toga u kom pravcu stranka ide i zbog čega ste bili sigurno da je to bila progresivna stranka?
Mislim da postoji određena dinamika unutar političke stranke ili organizacije – grupna dinamika – koja vas ponekad gura da ne vidite stvari oko sebe, jer ste mnogo više fokusirani na dugoročnu nameru. Dugoročna namera LVV-a tada je formalno uvek bila progresivna. Radnje koje smo preduzimali nisu bile u skladu sa pravilnim funkcionisanjem demokratskih institucija i procesa. One su uvek bile na neki način opravdavane kao delovanje za opšte dobro. Da dam vrlo jednostavan primer. Kada je LVV bio protiv Zajednice srpskih opština, to nije bilo protiv prava Srba na Kosovu, niti protiv uslova u kojima Srbi na Kosovu treba da žive. Bilo je protiv podele koju smo u to vreme predviđali, odnosno načina na koji smo je analizirali – podele između srpske i albanske zajednice na Kosovu, za koju smo smatrali da će ići protiv integracije i, samim tim, protiv kohezivnog društva. Ali ako to analizirate iz drugačije perspektive, možete videti i da je to protivljenje bilo i moglo biti protumačeno kao antisrpsko. Razumete šta želim da kažem? Kada ste unutra, Vi na neki način opravdavate svoje postupke i ponekad odbijate – ili jednostavno ne vidite – drugu stranu, problem koji možete izazvati svojim diskursom i načinom delovanja. Ja sam te stvari počeo da uviđam u kasnijoj fazi dok sam još bio deo LVV-a. Ali su postale mnogo jasnije nakon što sam napustio LVV, kada sam počeo da sagledavam stvari spolja i da vidim šta smo radili. Na primer, pokret LVV je preduzimao mere u Skupštini Kosova kako bi sprečio poslanike da glasaju. U formalnom smislu, niko nema pravo da spreči drugoga da glasa, jer je to protiv demokratskog principa. Svako ima pravo da glasa kako smatra da treba. U tom smislu, mislim da su greške koje je LVV pravio problematične, kako u pogledu izražavanja – suzavac, protesti i slično – tako i u pogledu onoga što su predstavljali kao ideal budućeg društva na Kosovu. A tog konkretnog problema nisam bio svestan u periodu kada sam bio u LVV-u.
Iz današnje perspektive, kada posmatrate stvari spolja, već ste rekli da niste zadovoljni onim što vidite i načinom na koji pokret vidi kosovsko društvo. Na šta imate prigovor i šta je to što Vas lično iritira, kao nekog ko je sada civilni aktivista u sadašnjoj situciji na Kosovu?
Mislim da je jedan od najvećih problema to što se nije desilo ono za šta sam smatrao da bi trebalo da se desi kada su LVV i Kurti došli na vlast, odnosno kada je Kurti postao premijer. S obzirom na popularnost koju je imao i na to za šta je LVV stajao kao progresivna politička partija, mislim da su oni tada, koristeći tu poziciju moći — posebno jer su imali celu vladu u svojim rukama, bez koalicije — trebalo da iskoriste tu moć da započnu promenu načina razmišljanja u kosovskom društvu, odnosno načina na koji većina razmišlja o kosovskom društvu. Jer mislim da je to problematično. Imamo i političku opoziciju koja dolazi iz nevećinskih zajednica, na primer Srpsku listu, koja na veoma problematičan način gleda na Kosovo. Ali mislim da postoji problem i u načinu na koji većina vidi Kosovo, kao i u nerazumevanju koje smo izgradili u vezi sa našim ustavnim poretkom. U tom smislu, progresivna partija — a to su LVV i Kurti — trebalo je da urade upravo to. Međutim, umesto da objašnjavaju zašto Kosovo jeste i zašto treba da funkcioniše kao multietničko društvo, oni su uradili suprotno. Počeli su da grade strah od manjina, od nevećinskih zajednica, posebno od Srba. I mislim da je to postalo neka vrsta euforične pozicije i načina razmišljanja koji je prisutan u kosovskom društvu, a koji je u velikoj meri pod uticajem načina na koji se LVV odnosio prema ovom pitanju i kako je o njemu govorio. Umesto da pomognu u izgradnji mostova, saradnje i kohezivnijeg društva, intervenisali su na način koji je zapravo proizveo još veću polarizaciju. Druga stvar za koju smatram da je veoma problematična jeste to što se ne ponašaju demokratski kada je reč o poštovanju autonomije i integriteta institucija. Na primer, način na koji se premijer Kurti odnosio prema tužilaštvu, pravosuđu, parlamentu, medijima i civilnom društvu. Način na koji je govorio o njima, kao i o drugim političkim partijama, snažno je uticao na ozbiljnu političku polarizaciju, koja se neminovno pretvara u društvenu polarizaciju, umesto da se radi u suprotnom smeru — na zbližavanju ljudi. Mislim da su to dva najveća problema sa kojima se danas suočavamo na Kosovu. A razlog zašto pominjem upravo ta dva, a ne druge problematične faktore, poput upravljanja ili odnosa sa zapadnim partnerima, jeste to što ova dva problema imaju dugoročne posledice. Ako sutra imate drugačiju vladu, koju vodi neko drugi, možete obnoviti odnose sa SAD i EU, mere EU mogu biti ukinute i slično. Ali društvena polarizacija ne nestaje čarobnim štapićem. Kada jednom pustite duha iz boce, ne možete ga jednostavno vratiti nazad. Mislim da je to najveći problem sa kojim se trenutno suočavamo.
Hajde da sada govorimo o Vašoj ličnoj motivaciji da se uključite u aktivizam, da li kroz politiku ili civilno društvo. Šta Vas je lično pokrenulo da se uključite u to i kako biste voleli da Kosovo izgleda? Šta Vas je odvelo u ovaj pravac?
Jedno od najvećih pitanja sa kojima se već dugi niz godina suočavamo na Kosovu – i to nije problem samo Kosova, isti problem postoji i u drugim zemljama, ali na Kosovu je, zbog skorije istorije, posebno važno, jeste to da postoje dva načina da se gleda na kosovsko društvo. Ne u smislu onoga što smo danas, već u smislu onoga što možemo biti u budućnosti. Jedan način je da se kosovsko društvo vidi kao društvo sastavljeno od albanske zajednice, srpske, turske, bošnjačke, romske, aškalijske, egipćanske i goranske zajednice. Drugi način je da se ta raznolikost razume, ali i da se pokuša da se izgradi cilj ili stanje u kojem državljanstvo postaje najvažniji identitet koji imamo, dok ostali identiteti doprinose bogatstvu i raznolikosti kosovskog društva, ali se primarno identifikujemo kao građani Kosova. To, naravno, nije lako ostvariti i ne može se desiti preko noći. Mislim da u tom pravcu treba ulagati. U suštini, moj angažman u civilnom društvu u određenoj meri ima upravo taj cilj. Da bismo to postigli, moramo se baviti i drugim, veoma važnim pitanjima sa kojima se svakodnevno suočavamo u našim životima. Dakle, da – Vi ste Srpkinja, ja sam Albanac. Da – Vi govorite jedan jezik, ja drugi. Da – imamo različite religije i imena. I tu se te razlike završavaju. Kada počnemo da govorimo o stvarima koje su nam zajedničke, shvatamo da ih ima mnogo. Na primer, naš institut se uglavnom bavi socijalnim pitanjima. Svi imamo socijalne probleme, bez obzira na jezik kojim govorimo. Ako pokušamo da ove probleme sagledamo iz te druge dimenzije, počinjemo da uviđamo koliko zajedničkih ciljeva možemo graditi jedni sa drugima. Na primer – zaštita životne sredine.
Da li vidite taj prostor? Ako bismo pravili poredjenje u poslednjih pet godina, uvek možemo da se vratimo unazad i kažemo da su odnosi bili najkomplikovaniji tokom rata, ali koje trenutke biste istakli u skorijim godinama kao najvažnije za medjuetničke odnose, posebno izmedju Srba i Albanaca? I kako biste opisali sadašnji trenutak?
Želim da Vam dam jedan primer potencijala koji socijalna i ekološka pitanja imaju u povezivanju ljudi, bez obzira na njihovu etničku pripadnost. Pre nekoliko godina, u Štrpcu, izgrađen je veći broj mini-hidroelektrana koje su preusmerile gotovo svu vodu, pa su meštani, koji su tu vodu koristili, ostali bez nje. Tako su i albanska i srpska sela u Štrpcu bila pogođena tim projektima. Ljudi su se okupili i organizovali proteste protiv toga. Svi pogođeni su organizovali zajednički protest, bez obzira na etničku pripadnost. To mi je bilo veoma zanimljivo, jer mislim – koliko sam informisan – da je to jedini multietnički protest na Kosovu koji su organizovali ljudi iz različitih zajednica sa istim ciljem. U suštini, ako nemate tekuću, čistu vodu za piće i domaćinstvo, nije važno kojim jezikom govorite – imate isti problem. I oni su imali isti problem. Nažalost, bojim se da ga i dalje imaju. Ako počnemo da govorimo o ovim stvarima, shvatićemo da i Albanac u, recimo, Prizrenu, Đakovici ili Prištini, i Srbin u Leposaviću, Severnoj Mitrovici ili bilo gde drugde, žele isto – bolje škole za svoju decu, zar ne? Obojici su potrebne bolje bolnice. Obojici je potreban budžet i javna vlast, bilo opštinska ili centralna, koja će voditi računa o njihovim interesima i dobrobiti. To je zajednički interes. Trenutno to još ne razumemo i ne vidimo, jer i dalje govorimo u terminima nacionalnosti. Imate kosovsku vladu, naročito pod Kurtijem, koja govori o suverenitetu Kosova – „uradićemo ovo ili ono“. S druge strane, imate glasove Srpske liste koji govore „ovaj deo će uvek biti srpski“. A zatim imate i vladu u Beogradu koja kaže „nikada nećemo priznati Kosovo“. Tako se čitava rasprava zadržava na nivou nacionalizma. Ono što ja predlažem, i što mi pokušavamo da predložimo, jeste da se ova situacija sagleda iz drugog ugla – ugla društva, ugla važnosti pojedinca i ljudskih bića. Na primer, svaki politički problem ili pitanje sa kojim smo se do sada suočavali, uključujući pitanje dinara, paralelnih struktura, obrazovanja, zdravstvenog sistema i načina na koji oni treba da budu organizovani, ima pre svega ljudsku i socijalnu komponentu, više nego političku. Naravno, političari vole da govore isključivo o političkom aspektu, jer im to donosi glasove. Tako ulažu u određeni način razmišljanja koji nas drži podeljenima i, rekao bih, u neprijateljskom ili potencijalno neprijateljskom odnosu. Mislim da tu postoji ogroman potencijal. Kosovsko društvo može i treba da se organizuje oko zajedničkog cilja, a to je, očigledno, bolji život za sve.
Koliko civilno društvo može da uradi u tom kontekstu? Lično sam upoznata sa tim kako funkcionišu civilne organizacije, uključujući one iz većinski srpske zajednice i one iz albanske zajednice. Znamo da saradnja svakako postoji, civilne organizacije uvek saradjuju, ali koliki je stvarni uticaj? Ovo je povezano sa onim što ste rekli na početku – kada je neko u politici, ima više uticaja direktno kroz institucije nego što to nevladine organizacije imaju. Koliko stvarno uticaja mogu da imaju ljudi iz civilnog sektora na političke procese, medjuetničke odnose i na sve što se dogadja? Koliko je uticaja zapravo moguće i da li možete da date primer inicijative koju ste uspeli da sprovedete zajedno sa drugim kolegama?
Mislim da efekat civilnog društva, nažalost, zavisi i od spremnosti institucija i njihovih lidera da zaista sarađuju sa civilnim društvom. Moram da kažem da je ova vlada koju smo imali na Kosovu bila najgori period za civilno društvo kada je reč o saradnji. Sećam se da smo, dok sam bio poslanik, imali mnogo organizacija civilnog društva koje su bile aktivne u parlamentu i koje su pokrivale različite oblasti – na primer, ekonomski razvoj, pitanja energetike, čime sam se ja najviše bavio. Bile su mi od velike pomoći kao poslaniku. Kroz saradnju sa njima, dobijao sam više informacija, više znanja o temama, što mi je omogućavalo da bolje sagledam zakone i probleme koji mogu da se pojave. Mislim da je uloga civilnog društva veoma važna, ali u određenim situacijama može delovati kao da se ne pomeramo nigde.
Ali ako se organizacije civilnog društva suočavaju sa tim da budu označene kao neprijatelji – znamo da se to dešava i od strane vlasti u Beogradu i, recimo, od strane još uvek aktuelnih vlasti u Prištini – to je model koji smo već viđali, nije ništa novo. Ako je neko označen kao neprijatelj uprkos tome što čini sve kako bi doprineo pozitivnim promenama u društvu, u jednom trenutku će ti ljudi odustati, umoriti se i reći: „Zašto mi je ovo potrebno? Zašto ja ovo radim?“. Ako je učinak mali, a šteta velika, da tako kažem, ne samo po ljude u civilnom društvu, već i po članove njihovih porodica. Kako Vi vidite tu situaciju?
Ja na to gledam malo drugačije. Ako vas vlast, dok ste u civilnom društvu, označi kao neprijatelja, to znači da nešto radite. U suprotnom, ako ste potpuno neefikasni, niko se ne bi ni bavio vama niti bi o vama govorio.
Tako da je to vid potvrde, nagrade?
Definitivno. To znači da radite nešto što je privuklo pažnju vlasti ili pojedinih ljudi na vlasti. Samim tim, radite nešto za društvo, ono za šta smatrate da je najbolje za društvo. Na Kosovu postoje neki veoma pozitivni primeri, a najnoviji je Kosovo Civic Alternative, koja okuplja više organizacija iz srpske zajednice, ali i iz albanske zajednice. Takođe planiramo da se proširimo i na druge zajednice. Mi se isključivo bavimo potrebom za unutrašnjim dijalogom na Kosovu između zajednica, a posebno između centralnih institucija i zajednica. Ova platforma, koja okuplja različite organizacije sa različitim perspektivama i iskustvima, veoma je značajna u smislu slanja brojnih važnih poruka. Prva poruka upućena je kosovskim institucijama i političkim partijama: civilno društvo neće prihvatiti podele i radiće na kohezivnijem društvu, bez obzira na to šta oni o tome misle. Druga poruka upućena međunarodnoj zajednici i međunarodnim partnerima jeste da, bez obzira na ono što čuju od političara, na Kosovu postoji deo društva koji i dalje razmišlja racionalno i progresivno kada je reč o budućnosti. Treća poruka je da ste, kada ste zajedno, manje podložni tome da postanete meta blaćenja, napada ili drugih sredstava kojima se pokušava obeshrabriti civilno društvo. Iz mog iskustva, ne samo na Kosovu, već i kroz regionalne mreže čiji je naš institut deo, saradnja i mreže stvaraju veći potencijal za uticaj nego kada radite sami. Mislim da se time šalje poruka i ljudima koji slušaju politički diskurs — da postoji alternativni pogled na pitanja kojima se bavimo. To je veoma važno, jer političke partije mogu nekad da proizvedu alternativni narativ. Na primer, ako uzmemo slučaj Srbije, jedini narativ koji je tamo postojao — sve do skoro, dok nisu počeli protesti — bio je Vučićev narativ. Opozicione partije nisu uspele da izgrade sopstveni narativ, pa su građani Srbije mogli da slušaju samo jednu priču. A ako imate samo jednu priču, ona postaje uverljiva, jer druge nema. Mislim da je Kosovo bilo izloženo tom riziku, i da je do određene mere i dalje izloženo, da postane društvo sa samo jednim narativom i jednim pogledom na stvarnost. Civilno društvo može da posluži upravo tome — da izgradi alternativni narativ i da sagleda stvari iz drugačije perspektive. Šta god da je tema, recimo Zajednica srpskih opština, morate biti svesni tačaka jedan, dva, tri i četiri koje su važne da biste razumeli šta Zajednica zapravo znači i šta će ona raditi. Još jedan primer: trenutno imamo problem sa Nacrtom statuta koji je predstavila EU. Kurti ga je u javnosti ponekad prihvatao, a ponekad odbacivao. Mnogi ljudi na Kosovu o tome govore, ali zapravo niko ne zna tačno o čemu se radi. Ako pitate Albance, oni kažu da je to neprihvatljiva Republika Srpska. Ako pitate Srbe, oni kažu: ne, to nije ono što mi želimo, mi želimo Republiku Srpsku. Ta dva stava moraju da pronađu zajednički kompromis, u suprotnom to neće funkcionisati. Mislim da je civilno društvo, odnosno naša grupa Kosovo Civic Alternative, imala važnu ulogu u pokušaju da se ta dva pogleda približe i da se obema stranama kaže: „Vaša očekivanja nisu realna, a ovo je realno, izvodljivo i dobro za obe strane.“ Kada smo započeli taj rad, neposredni pozitivni efekti su bili to što smo se sastali sa predstavnicima svih političkih partija, svih ambasada na Kosovu, kao i sa predstavnicima medija. Zatim smo počeli da organizujemo zajedničke sastanke političkih partija, koji beleže sve veće interesovanje i sve veći broj učesnika. Danas u tim događajima koje organizujemo učestvuju sve političke partije — pod tim mislim na partije iz albanske zajednice na Kosovu. Još se nismo proširili na pozivanje predstavnika drugih zajednica.
Sada kada sam pomenula koliko često se ljudi iz nevladinog sektora etiketiraju kao neprijatelji, strani plaćenici i sličnim izrazima kojima se generalno blati slika civilnog društva – što, naravno, nije dobro – da li ste Vi lično prošli kroz tu tranziciju? Od toga da budete prijatelj i saveznik jedne političke partije do toga da Vas ti isti ljudi, Vaši nekadašnji partijski saradnici, nazivaju neprijateljem? Da li ste imali takva iskustva?
Da. Mislim da se to dešavalo, naravno, od trenutka kada sam napustio stranku, ali smatram da to ima više veze sa mojim drugim profilom – kao političkog komentatora – nego sa mojim angažmanom u civilnom društvu. Razumem da su ljudi izloženi ovoj vrsti verbalnog i simboličkog nasilja. Naravno, to nije lako. Mislim da postoji jedna prednost u tome da ste prethodno bili u politici, pa zatim prešli ‘na drugu stranu’, jer se vremenom naviknete na takve napade. Kako vreme prolazi, počnete da ih shvatate manje ozbiljno. A kada se to desi prvi put, ljudi su često šokirani i obeshrabreni. Ja taj problem nisam imao, jer sam bio naviknut na to još dok sam bio u politici. Za mene je to jednostavno deo tog procesa. Ne pokušavam da relativizujem tu pojavu, jer mislim da to treba da prestane. Smatram da se ti termini namerno koriste kako bi se ljudi obeshrabrili da učestvuju u javnom životu. Takođe znamo da se to najčešće koristi kako bi se žene obeshrabrile da učestvuju u javnom životu. Vrlo je lako uočiti da se vrsta napada, njihova dinamika i intenzitet razlikuju u zavisnosti od pola osobe koja je meta napada.
Posebno kada su u pitanju žene, to se često radi na moralnom nivou, posebno zato što živimo u patrijarhanom društvu.
Upravo tako. Ovo se koristi u društvima u kojima je, na primer, celokupna javna rasprava uglavnom ili u potpunosti pod kontrolom muškaraca. Žene se u politici i javnom životu i dalje posmatraju više kao dekor, a manje kao subjekti vredni ulaganja. Mislim da to stvara mnogo problema za sva naša društva – ne samo za Kosovo, iako je to veoma vidljivo i na Kosovu. Smatram da je jedan od problema, koji je postojao čak i u dijalogu između Kosova i Srbije, bio nedostatak uključivanja žena u meri u kojoj je to trebalo. Osim Edite Tahiri, koja je u jednom periodu bila glavna pregovaračica Kosova, nikada nismo imali ovu perspektivu u dijalogu. Mislim da je za naša društva veoma važno da razmišljamo o tome kako da gradimo zajedničku budućnost, umesto da razmišljamo o tome kako da vodimo neku politiku prema susedima ili kako da sprečimo druge da izgrade dobru budućnost. Moramo da shvatimo – ne samo na Kosovu, već i u regionu, kao i u EU – da je saradnja mnogo vrednija od grube i oštre konkurencije. To važi za ekonomiju, kulturni razvoj, bilo koji oblik razvoja koji želimo. U tom smislu, usvajanje ovakvog načina razmišljanja automatski znači da treba da se odustane od namere društvene polarizacije, bez obzira na osnov – etnički, verski, rodni ili neki drugi. Metodologija i mehanizam su uvek isti. To nikada nije korisno za građane. Može biti korisno za vlast u određenom trenutku, jer je lakše vladati podeljenim društvom, ali to nikada nije u interesu građana. Tu civilno društvo postaje ključno, jer ima kapacitet da sagleda društvo iz ove perspektive, a ne iz perspektive političkog interesa. Ali, istovremeno, i civilno društvo mora da napravi iskorak i da prestane da previše naglašava činjenicu da dolazi iz srpske ili albanske zajednice, jer mi smo civilno društvo kosovskog društva. U kosovskom društvu ne bi trebalo da bude važno da li ste Srbin ili Albanac – jedino što treba da bude važno jeste da ste građanin, i da vam to garantuje sva prava građanina Kosova.
I kako biste, kao neko ko radi na ovim pitanjima, zagovara promenu, promoviše odredjene politike, voleli da izgleda kosovsko društvo? Kako za Vas izgleda idealno društvo?
Mislim da su Ahtisarijev plan i Ustav Kosova nacrt za takvo društvo. Ponekad se Ahtisarijev plan i Ustav Kosova pogrešno tumače i daje se prevelika težina etničkoj pripadnosti građana Kosova. Ja to vidim kao prolazak kroz etničnost kao tranzit ili fazu ka društvu građana. U tom procesu potrebno je određeno prilagođavanje pravima, ali i strahovima i interesima nevećinskih zajednica, kako bi one mogle da naprave sledeći korak i kažu: „Da, mi smo građani Kosova.“ Kada se to desi, ostali identiteti ostaju važni, ali više nisu prioritet. Za mene, društvo koje pravilno funkcioniše bilo bi ono u kojem mi, kao građani Kosova, razumemo, prihvatamo i poštujemo činjenicu da dolazimo iz različitih etničkih sredina, ali da se istovremeno doživljavamo kao deo jedne države i jednog kohezivnog društvenog tela. To se postiže izgradnjom zajedničkih ciljeva, zajedničkim radom i time da prestanemo da obraćamo pažnju na činjenicu da radimo zajedno. Na primer, ako danas pitate ljude u istraživanjima javnog mnjenja da li bi prihvatili da rade zajedno – ako pitate Albanca da li bi prihvatio da radi sa Srbinom ili da živi blizu Srbina, u istom komšiluku – dobićete ne baš pozitivne i prilično nerealne odgovore. Jer i dalje postoji strah i odbijanje da se prihvati ta društvena činjenica. Mislim da je to nešto u šta mi – institucije zajedno sa civilnim društvom – moramo da ulažemo kako bi to postalo norma. Imamo mnogo primera. Na primer, način na koji funkcioniše Gračanica. Tamo živi dosta Albanaca. Postoje restorani koje uglavnom posećuju Albanci iz Prištine i okolnih opština, i ti restorani su veoma popularni. Danas je to postalo normalno, a pre 20 ili 30 godina to nije bilo. Ili, recimo, primer iz Kamenice koji sam video i na televiziji – jedan albanski poslodavac otvorio je malu radionicu i zaposlio i Albance i Srbe. Oni rade zajedno, i kroz taj zajednički rad postaju bliži i više prihvataju jedni druge, jer imaju zajedničke ciljeve: bolju zaradu, bolje uslove rada, veće plate. Mislim da su to mali, ali važni primeri – kao i onaj u Štrpcu – koji pokazuju da, ako ljudima omogućite više međusobnog kontakta, ne u smislu „da se upoznaju Srbi i Albanci“, već kroz njihove profesionalne i društvene identitete – lekari, nastavnici, studenti.
Ili zajednički interesi, da tako kažemo?
Upravo tako. Ljudi tada brže i lakše zaboravljaju da su nekada gledali jedni na druge kao na neprijatelje, i to je izuzetno važno. I opet, to nije samo pitanje Kosova – pogledajte ceo region. Na primer, u Severnoj Makedoniji je ostvaren značajan napredak u međunacionalnim odnosima, koji sada nazaduju zbog nove vlade. Slični problemi postoje i u Srbiji. Protesti na Univerzitetu u Novom Pazaru doživljeni su kao nešto revolucionarno – činjenica da Bošnjaci i Srbi zajedno učestvuju i grade zajednički cilj. Takve stvari su moguće. Neću ni da ulazim u situaciju u Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori, koje se trenutno suočavaju sa sličnim izazovima. Suština je u tome da, kada govorimo o Kosovu, govorimo o potrebi da različite zajednice sarađuju unutar Kosova. Ovde se ne radi samo o Kosovu, već i o potencijalnom modelu za ceo region. Svaka država u regionu ima etničke manjine i zato možemo razmišljati o regionalnom okviru za rešavanje ovih problema.
Pokušavala sam ovaj razgovora da usmerim malo više usmerim ka ličnoj priči, ali ste ostajali uglavnom u ulozi analitičara. Zato bih za poslednje pitanje – koje je ujedno i naziv ovog podkasta – zaista volela ličan odgovor – šta za vas znači Kosovo?
Za mene je Kosovo pre svega veliki potencijal. Ovde sam rođen i odrastao, iako sam jedno vreme živeo u inostranstvu – sedam godina u Velikoj Britaniji. Smatram da je Kosovo jedno od dobrih mesta za život na svetu. Naravno, potrebno je mnogo promena, ali Kosovo je istovremeno emocija, osećaj, realnost i racionalan izbor. Kada kažem ‘racionalan izbor’, znam da to može biti pogrešno shvaćeno i da će neko reći: ‘kako Kosovo može biti racionalan izbor kada postoji mnogo boljih mesta za život?’. To jeste tačno, ali Kosovo može i treba da postane jedno od tih mesta. Kada prepoznate taj potencijal i očekivanje, shvatite i da Kosovo nudi stvari koje nisu moguće u drugim zemljama. Na primer…
I šta nudi, a šta uzima?
Ako želite da se bavite društvom ili da se sutra politički aktivirate, ono što Kosovo čini privlačnim – još od proglašenja nezavisnosti – jeste činjenica da gradite državu od samog početka. Možete da učestvujete u izgradnji društva od nule. To je izuzetno privlačno i predstavlja ogromno iskustvo. Svako na Kosovu može i treba da bude deo tog procesa. Umesto da samo očekujete da vam vlast obezbedi prava i uslove – što jeste njena obaveza – vi možete učestvovati u njenom stvaranju. Lično, meni je to veoma privlačno i voleo bih da to bude privlačno i Draganu, i Slavku, i svima ostalima na Kosovu. Ponekad mislim da jedan deo ljudi na Kosovu, posebno iz srpske zajednice, nije uspeo da prepozna tu privlačnost i potencijal. Prošlost je prošlost, ali budućnost je jedini deo života na koji možemo da utičemo i u nju treba da ulažemo. Na ličnom nivou, Kosovo stvara i mnogo frustracija. Život ovde može biti veoma frustrirajući – na mnogo načina. Ponekad može delovati i sputavajuće, jer smo malo društvo. Posebno u albanskom društvu, gde svi svakoga poznaju i gde i dalje postoji snažan patrijarhalni sistem. Postoje brojna očekivanja – kako deca treba da se ponašaju, kako žene treba da se ponašaju – i sve to može biti veoma frustrirajuće. Ali, upravo zato što je Kosovo mlado i još uvek nedovoljno formirano društvo, postoji prostor da se ono izgradi na drugačiji način. Mi još nismo u potpunosti uspostavljeno društvo i to nam daje mogućnost za promene – što se ne može lako reći za Srbiju, Albaniju ili druge zemlje u regionu koje su već uspostavljane, koje imaju dužu istoriju, istorijski razvoj. Ako me pitate šta je najprivlačnije ili najvrednije na Kosovu, ono što ga suštinski definiše, rekao bih da su to prilike koje može da stvori – i činjenica da vi možete biti ti koji te prilike stvaraju.
