O trenutnoj situaciji, potrebama i perspektivi povratnika, Vesna Maliković, službenica Kancelarije za povratak u opštini Istok, ističe da su uslovi života danas teži nego 2001. godine.
„Čini mi se da je situacija mnogo gora nego što je bila 2001. godine. Prošli smo razne tranzicije što se tiče povratka, od pilot projekata, koncept dokumenata, do ljudi koji su bili pod šatorima, pa i dan danas onih koji dolaze samo inicijativno da se vrate u svoje mesto porekla. Svaki taj povratak, čini mi se, nosi svoj teret i svoju nadu ujedno, kada se tiče svakog povratnika“, kaže Vesna Maliković.
Ona naglašava da se status povratnika ne može meriti godinama, već trenutkom kada porodica trajno uđe u obnovljeni dom.
„Ne mogu da kažem da je neko sad povratnik posle 26 godina, zapravo, od onog trenutka kada dobiješ ključeve, ti već postaješ građanin tog naselja ili te opštine“, navodi Vesna Maliković.
Da život u povratničkom mestu nosi svakodnevne izazove potvrđuje i Mira Đurić iz Osojana, majka troje dece, koja se posle boravka u inostranstvu sa porodicom vratila i trajno nastanila u ovom selu.
„U Osojane sam došla 2007. godine, tada sam se udala. Četiri godine smo bili u Norveškoj. 2011. smo došli ovde i to je to. Život kao život, navikli smo se. Teži su uslovi, ali se godinama čovek navikne“, kaže Mira Đurić.
Po dolasku nisu imali rešeno stambeno pitanje, već su privremeno stanovali.
„Ne, bili smo u stanu, nismo imali papire za njega. Međutim, posle smo dobili ovu kuću. Teži su uslovi za život, tu nema priče. Za omladinu je posebno teško, ali smo se navikli“, ističe Mira Đurić.
Prema rečima Vesne Maliković, interesovanje za povratak i dalje postoji, a novi zahtevi se podnose i tokom ove godine. Planovi za izgradnju zavise od raspoloživih fondova, ali lokalna kancelarija očekuje nastavak stambene podrške.
„Prošle godine smo dosta kuća dobili iz Centralne komisije i evo ovih dana, baš u januaru mesecu, imamo već desetak zahteva. Ja se nadam, zavisi od fondova, naravno, ali mislim da ćemo sve te kuće napraviti. Ja se nadam da su ljudi tek sada svesni šta znači vratiti se na Kosovo. Nismo mi samo jedna tačka na mapi, što se tiče, recimo, Osojana, Srbobrana ili bilo kog drugog mesta, nego smo mi ti ljudi koji treba da se oslonimo jedni na druge, da pomognemo jedni drugima, jer ne postoje oni i mi, nego postojimo samo mi. I koliko god mi budemo jaki, toliko ćemo i ostati“, poručuje Vesna Maliković.
Obnova kuća i doseljavanje novih porodica mnogo znači lokalnoj zajednici, ali bez stabilnih prihoda teško je planirati budućnost, kaže Mira Đurić.
„To je od velikog značaja za porodice koje žele da opstanu ovde, ali bez posla to nije dovoljno. Međutim, nama kao komšijama je veoma drago da nas ima što više u komšiluku“, navodi Mira Đurić.
Kada je reč o vrstama pomoći koje povratnici najčešće traže, Maliković kaže da se najveći deo podrške odnosi na infrastrukturu i materijal za domaćinstva, uz konkurse nadležnih institucija.
„Ne mogu tačno da nabrojim sve potrebe svakog povratnika, ali postoje razni konkursi Ministarstva za povratak i, naravno, postoji i Kancelarija za Kosovo i Metohiju. Verujem da se dosta toga ispunilo i da je za ovih 26 godina dosta toga pokriveno“, kaže Vesna Maliković službenica kalncelarije za povratak u Istoku..
U Osojanu, dodaje Đurićeva, obrazovne ustanove rade, ali svakodnevica porodica sa decom zahteva dodatni napor, naročito kada su u pitanju stariji đaci koji putuju.
„Ovde imamo i vrtić, i predškolsko, i osnovna, i srednja škola. Sve funkcioniše normalno. Moja deca su tu, jedno je ovde, a dvoje su u Mitrovici u srednjoj školi, sve funkcioniše normalno“, kaže Mira Đurić.
Stanovništvo se u najvećoj meri oslanja na rad na zemlji i stočarstvo.
„Pretežno poljoprivredom i stočarstvom i za sopstvene potrebe i za prodaju. Uglavnom im je to dodatni prihod“, objašnjava Mira Đurić.
I pored programa i projekata, povratak, prema oceni Vesne Maliković, nije dostigao obim koji se očekivao.
„Ne mogu da budem zadovoljna povratkom. Nije to nešto masovno što se desilo, pa da sada možemo da kažemo da smo zadovoljni. Ali zadovoljna sam ovoliko koliko nas ima i daj Bože da ostanemo bar ovoliko, jer se dosta ljudi raselilo i posle povratka“, ocenjuje Vesna Maliković.
Kao najveće prepreke izdvaja administrativne i imovinske probleme.
„Svaki čovek ovde je zbog svoje lične odluke i izbora, kako može da opstane, on to najbolje zna. Ne može da te zadrži ni jedna mašina, ni jedan bunar, niti bilo šta drugo, nego tvoja volja da živiš tu gde jesi. Međutim, ima tu mnogo problema, od svih dokumenata do uzurpacije zemlje i nerešenih ostavinskih postupaka. Ali ja to ne mogu umesto njih. Svaki čovek mora to sam za sebe da uradi. Mislim da već shvatamo situaciju onakvu kakva jeste i da su se ljudi sada dali u rešavanje ostavinskih postupaka, kao i rešavanje dokumentacije, normalno, ko će ovde da živi“, kaže Vesna Maliković.
Na slične izazove ukazuje i Mira Đurić kada govori o svakodnevnom životu porodice.
„Zaposlena sam. Što se posla tiče, u odnosu na prethodne godine sada ima više zapošljavanja, ali su i dalje teški uslovi za decu, posebno za mlađu. Nemamo dovoljno uslova za mlađu decu, otežan je pristup institucijama i to nam dosta otežava svakodnevni život“, zaključuje Mira Đurić.
