Međunarodni dan maternjeg jezika obeležava se od 1999. godine u svim zemljama – članicama UNESKO-a, sa ciljem promovisanja jezičke i kulturne raznolikosti.
Praznik je nastao na inicijativu Bangladeša (bivšeg Istočnog Pakistana). U toj državi 21. februara 1952. održani su protesti u organizaciji Pokreta za bengalski jezik, kada su policija i vojska ubile nekoliko studenata u Daki.
O srpskom jeziku se u javnosti sve više govori kao o višestruko ugroženom jeziku – prete mu tuđice, sve jači uticaj medija koji se ne mogu pohvaliti lektorskom službom u redakcijama, preti mu nizak stepen pismenosti.
Prof. dr Pitulić: Jezik je naša nacionalna matrica preko koje opstajemo tolike godine
Prof. dr Valentina Pitulić, redovni profesor na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici i predavač srpskog jezika i književnosti u Bogosloviji u Prizrenu, kaže da gde god se govori jednim jezikom, dotle je očuvan identitet naroda čija je on osobenost, dotle je sačuvana njegova teritorija ali je dotle sačuvan i sam taj narod.
Čuvati srpski jezik na podneblju kakvo je Kosovo i Metohija, naročiti je izazov i posebno težak zadatak. Zakoni garantuju pravo na korišćenje srpskog jezika kao službenog, institucije se i više nego često o to pravo oglušuju, a sam narod je često nemaran u ophođenju prema tom kulturnom nasleđu.
“Pravo srpskog naroda da neguje svoj maternji jezik je neprikosnoveno. Srpski jezik je slovenski jezik koji baštini dugu tradiciju. On je naša nacionalna matrica preko koje smo uspeli da opstanemo tolike godine i ono što je ukodirano u matrici jednog jezika, to jeste neka vrsta skrovišta i identiteta jednog naroda. Pravo na jezik je pravo na opstanak, na slobodu, na identitet, pravo da preko jezika postojimo i da preko njega kao medijatora susreta čoveka sa čovekom, kao kolektivnog nasleđa, očuvamo biće našeg naroda” naglasila je Pitulić.
Naša sagovornica ističe da je jezik tako moćan da koristeći ga, identifikujemo sebe i podseća da je to često znalo da napravi razliku između života i smrti.
“Ali u vremenu u kome živimo, naš jezik je ugrožen i od nas samih. On dobija neke moderne nanose koji nisu u duhu srpskog jezika. Odgovornost medija je takođe velika. Mi koji se bavimo jezikom smo malo i profesionalno deformisani, pa nam često to zapara uši, a to se događa u gotovo svim medijima” kaže Pitulić i dodaje da nije problem samo akcentovanje, već i čuvanje dužina u samim rečima, a koje se polako gube.
“Trend je skraćivanje akcenata, trend je da u srpski jezik polako i nepotrebno ulaze tuđe reči za koje imamo našu lepu reč, ali čini mi se da je srpski jezik ugrožen i zato što mediji više nemaju lektore. U neka srećnija vremena, sve što bi bilo objavljeno, moralo je da prođe kroz strogu lektorsku cenzuru. Svemu ovome doprinosi i činjenica da sve manje mladih danas čita” dodaje Pitulić.
Ona smatra da je povećana upotreba “pametnih” telefona, kao i nepostojanje selekcije štiva koje se nudi omladini, dovelo do toga da je sa smanjenjem kontakta sa dobrom literaturom, strahovito opao i fond reći kojima se oni služe.
“Ljudi sve manje razgovaraju jedni sa drugima. Ovo je era elektronske komunikacije. Mladi često prilikom pisanja poruka ne stavljaju tačku, ne koriste veliko slovo, nema zareza i samim tim dolazi do devalvacije jezika” napominje naša sagovornica i apeluje na roditelje da što više razgovaraju sa svojom decom i da vrate priču u sferu interesovanja ljudi.
Pored medija i roditelja, odgovornost je velika i na učiteljima i obrazovnom sistemu, dodaje Pitulić.
A reč, kao osnovna komponenta jezika, moćan je instrument. Koliko je moćna, najbolje oslikava stih pesnika Branka Miljkovića koga je “ubila prejaka reč”.
“Reč može da ubije, može da miluje, može da otvori gvozdena vrata, može da vrati čoveka iz posrnuća. Mi smo odgovorni pred rečima, odgovorni smo pred jezikom, odgovorni smo pred onim šta smo rekli, kako smo rekli, kome smo i koliko rekli “.
Ni kultura dijaloga kao procesa u kome se najbolje ogleda smisao jezika, nije nam jača strana. Ne umemo da se slušamo, zamera profesorica.
“Mi smo zaboravili da slušamo jedni druge, da usporavamo svoj govor, da koristimo pause u govoru, one fine tišine u razgovoru koje su ustvari odjek onoga što smo rekli u razgovoru” govori Pitulić.
Ukazuje na to da instant potrošačko društvo kojem pripadamo, ima tendenciju ubrzavanja svega, pa i govora i razgovora. Ubrzava se nešto, što kako kaže naša sagovornica, ima moć da u čoveku napravi čudo, da ga navede na dobro, ali i zlo.
I zato sa rečima, kao sa staklenim perlama….
Dr Jeftimijević Mihajlović : Jezik je naša lična karta, naše lice pred svetom
Dr Marija Jeftimijević Mihajlović, naučni saradnik Instituta za srpsku kulturu – Priština kaže da pitanje negovanja i očuvanja maternjeg jezika nikada nije gubilo na aktuelnosti, ali da se čini da je danas ovo pitanje važnije nego ikad.
“Promenama u jeziku doprinosile su i doprinose migracije stanovništva, dodir sa jezikom i kulturama drugih naroda i različiti drugi faktori, ali i jedna vrsta pomodnosti da se usvajanjem nečeg tuđeg kao lepšeg, izazovnijeg ili društveno prihvatljivijeg, zanemari i potisne sve ono što je lepo i vredno u našem jeziku, to jest ono što naše identitetsko obeležje” kaže Jeftimijević Mihajlović.
Ono što jezik danas trpi, Jeftimijević Mijalović karakteriše kao nasilje, koje je posledica površnosti i naše spremnosti da se opravdamo brzinom koju život nameće.
“Danas smo, više nego ikad, svedoci neke vrste nasilja nad jezikom, gde više nije upitno samo očuvanje njegove „lepote“ već, pre svega, očuvanje jezičkih normi, kako u pisanom, tako i u govornom jeziku. Tome u velikoj meri doprinosi brzina savremenog života i izazovi koji se pred čoveka postavljaju, što sve vodi u površnost, pa i površnost u usvajanju obrazovnih, kulturnih i drugih vrednih sadržaja. Međutim, to što živimo u eri digitalizacije, gde je brzina razmene informacija brža nego ljudski govor, ne može niti sme da bude opravdanje za nepismenost i osiromašenje jezika. Jer, jezik nije samo sredstvo komunikacije niti samo zbir reči i rečenica. Jezik je jedna vrsta zaostavštine koju ostavljamo generacijama ispred nas i na nama, pored svih drugih odgovornosti, stoji i tzv. jezička odgovornost, budući da je pitanje jezika, pitanje – identiteta, ličnog, koliko i nacionalnog. Jezik je naša lična karta, naše lice pred svetom” ističe naša sagovornica.
Zbog toga je, kaže Jeftimijević Mihajlović, od izuzetne važnosti da imamo razvijenu svest o negovanju jezičke kulture, bez obzira na to da li smo u ulozi pedagoga, profesora, novinara, neke javne ličnosti ili, pak, roditelja, čija je uloga možda i najvažnija, jer se i jezička kultura, kao deo sveopšte kulture, razvija najpre u porodici.
“I tu dolazimo do jednog mnogo većeg društvenog problema koji je samo indirektno vezan za pitanje jezika i jezičke kulture, a to je problem autoriteta. Tamo gde su mediji, sredstva komunikacije, pre svega telefon i sadržaji koji putem interneta dolaze do deteta, veći autoritet od samog roditelja, tu je pored svih drugih vidova kulture, jezička kultura takođe zanemarena. Zato je važno pričati, razgovarati, slušati. Jer jezik nam je dat kao dar međusobne povezanosti, razumevanja, ljubavi i jedinstva. On je stožer koji okuplja, a tako i čuva, prijatelje, porodicu i narod sam” zaključuje Jeftimijević Mihajlović.