Šta je Kosovo za nekoga ko je umetnik, rođen na Kosovu, gde i živi i odlučio je da edukuje mlade?Miljana, da li je Kosovo uticalo na tvoje opredeljenje da se baviš umetnošću, kao i činjenica da ovde živiš?
Naravno, to je jedini uticaj. Mi koji imamo taj talenat ili gen da budemo umetnici, imamo potrebu da menjamo svet oko nas, predodređeni smo za to. Da bi taj mali umetnik, buntovnik, borac za slobodu, za novu, drugačiju budućnost ili za bilo šta – mogao da se probudi, potrebno mu je okruženje koje ga inspiriše. To ne može jedno bez drugog. Mislim da je Kosovo turbulentno mesto za život i ta turbulencija, konstantne promene, nestabilnost i sve što ono donosi svakodnevnim životom – jeste i više nego inspiracija. Za jedan život, kao neko ko nije prestar, mogu slobodno da kažem da sam doživela dosta toga što sigurno ne bih doživela na bilo kom drugom mestu.
Kosovo je tu da nas uznemiri, ili umiri, u zavisnosti od toga kako se živi, kako se opredeliš za svoj život, na kojoj si strani, gde pripadaš, šta je tvoja profesija, čime želiš da se baviš – od toga je zavisio život. Umetnost ne bi mogla da bude interesantna i smislenija bilo gde, nego trenutno u Mitrovici, jer postoji nedostatak umetnosti, umetnočkog sadržaja, kulturnog sadržaja uopšte i to je inspirativan izazov koji nas tera da razmišljamo o tome kako i na koji način da to promenimo i da naučimo da drugi ljudi vole ovaj grad, dođu ponekad, budu tu i daju nešto ovom gradu.
Ko je u stvari Miljana? Gde je rođena, gde je odrasla i kako se našla u Mitrovici?
Miljana je rođena u Lipljanu, odrasla u sedam-osam različitih gradova. Ratne okolnosti su nešto što su svima nama diktirale život. Svi smo se ‘šetali’, tako da sam se i ja dosta ‘šetala’. To je običan život sa čestim migracijama. Uvek govorim da je moja neizlečiva bolest – višak slobode i, to je ono što je najautentičnije za mene. U svakom gradu u kome sam živela, nigde se nisam osećala kao deo zajednice. Uvek sam imala utisak da pripadam, ali delimično. Nikada potpuno. Mojih nekih dva kvadrata zemlje po kojoj hodam i vazduh koji dišem je moj lični prostor, lični matriks u kom živim, a okolini se prilagođavam koliko mogu, ali nigde nisam imala potpuni osećaj pripadanja.
A, da li imaš ovde u Mitrovici?
U Mitrovici nemam osećaj pripadanja, koliko god da mi je Mitrovica bliska. Na ovom asfaltu sam 25 godina u borbi za malo parče slobode i kulture i to je nešto što me je inspirisalo i čini da imam ozbiljnu emociju prema Mitrovici. Uprkos tome što mogu bilo gde da odem i da budem i imam mogućnosti da odem na neko drugom mestu, ja sam tu. To pokazuje moju emociju prema Mitrovici, ali ne osećam kao da pripadam u potpunosti njoj i veoma često sam čak i zbunjena onim što drugi doživljavaju kao Mitrovicu, zbunjena sam i onima koji stalno žive u Mitrovici, koji su i ranije živeli u Mitrovici zato što se prema ovom gradu ponašamo kao da imamo 5.000 gradova u kojima živimo, a ne samo taj jedan, mali grad, jedan delić ulice gde srpska zajednica živi. A prema njoj (Mitrovici, prim. aut.) ponašamo se veoma neodgovorno u svakom smislu te reči – da li kao obični građani ili kao stvaraoci ili kao pokretači ideja, mi se stvarno jako ružno ponašamo prema ovom gradu. Često se čuje diskurs kako je Mitrovica grad u kome više nema Mitrovičana, kako je grad koji je ostao samo u senci onoga što je bilo, to jeste donekle istina. Ipak, oni ljudi koji su došli ovde i koji su se naselili pokušavaju da prate tempo grada, iako im je dosta teško i to se svakodnevno vidi.
Ali, mislim da Mitrovica generalno ima lokalni patriotizam koji je veoma izražen kod Mitrovčana i razumem ih da možda nisu baš srećni kako im je grad na kraju završio, ali nije ni izbor svih nas da dođemo u grad. Sigurna sam da sam za ovih 25 godina – sve što sam radila – potpuno iskreno radila za ovaj grad. Svom rođenom gradu – mestu gde sam rođena i gde sam živela i porasla – ništa nisam pružila, a ovom gradu sam dala skoro dobar deo svog života. Tako da emocija je tu, prisutna je, ali moje pripadanje Mitrovici svakako je više emocionalno, nego što je strukturi grada.
Ono što jesi dala Mitrovici proteklih godina, a to zapravo nije jedina stvar – radiš zajedno sa suprugom, a to jeste Privatni kulturni centar Akvarijus koji se nalazi u Mitrovici. Da podsetim na tvoj značajni doprinos u učešću i organizaciji Jazz and Blues Festival North City. Ali, Akvarijus je ipak jedan možda najveći deo tvog života u Mitrovici. Šta je Akvarijus i kako je nastao?
Akvarijus je nastao iz ludila, to niko nije mogao da veruje. Mislim da je to hrabra odluka u tom trenutku, a sada nam je i zvanično deset godina. Nastao je iz velikog entuzijazma i ludila, erupcije, ljudske potrebe da se nešto promeni i da se napravi prostor slobode, prostor koji je ne samo naša lična sloboda, nego sloboda i svih drugih, da postoji mesto u gradu u kome može čovek da se oseća drugačije, nego na ulici. To je prostor susreta različitih mišljenja, ljudi, temperamenata, gde svako ima priliku da kaže, govori ono što oseća, misli. Polemika je svakodnevni diskurs našeg prostora. Nikada se ne zadovoljimo onim što radimo, uvek težimo ka nečemu većem i boljem. Imamo potrebu da to delimo s ljudima. Akvarijus nije jedini rezultat Aleksandra i mene, koji to vodimo, ima mnogo ljudi koji su dali svoj doprinos kako svojim učešćem, tako svojim bivanjem kao publika. Akvarijus je pojava, mi jesmo začetnici ideje, ali sve ostalo kasnije je došlo u sinergiji sa ljudima koji su prolazili i u sinergiji sa gradom.
Koliko god mi radimo, šta god da smo napravili, možete napraviti i dvorac, ali ako nema onoga ko želi da sedi u dvorcu, onda je to uzaludno. Mi smo ponosni da, pored toga što je taj prostor polemike, slobode i svega ostaloga, to jeste u stvari izvorište za mlade talente koji će jednog dana biti novi, slobodni ljudi koji žele da maštaju, nadmaštaju svoj život, nemaju granice u svom razmišljanju, žele da promene ovaj svet i da prave nove promene.
Koja su ograničenja tog rada? U ovim političkim okolnostima na Kosovu postoji tendencija da neko – ljude koji su slobodni ili teže da budu slobodni – guši. Koga bi identifikovala kao nekoga ko najviše ima tendencije da tu slobodu guši?
Gušenje slobode podrazumeva, pre svega i tok današnjeg sveta. Na prvom mestu su politika i političari, odlučioci moći i to su ljudi koji ne žele da imaju incidenta u društvu čak ni kao statističku grešku. Njima ta sloboda ne prija, ne odgovara. Nema razlike između toga da li se vi nalazite u Mitrovici, Beogradu, Njujorku – to je otprilike na istom nivou. Svi umetnici koji su prošli, došli, oni sa kojima komuniciram i mimo Akvarijusa i, u Akvarijusu – imaju svi isti stav. Problem je gde god da rade – jednostavno incidenti koji ljudima smetaju zbog slobode u razmišljanju, govoru i svemu ostalom.
Ljudi se obično plaše onoga što je nepoznato i što je drugačije. To je i prirodno. Skloni smo konformizmu, praćenju mase, opšte mnjenje je veoma sklono zajedničkom razmišljanju, ponašanju. Imamo kontrolisanu masu ljudi za koju je neverovatno šta može da uradi u jednom trenutku samo zato što je neko rekao da treba da se uradi ili ne treba da se uradi. Ne razmišljaju racionalno, ne preispituju svoje postupke, nego slede masu. To je odavno tako, ceo 20. vek i 21. vek, karakteristika čitavog društva.
U Mitrovici najveći problemi jeste dnevna politika – koja – nezavisno s koje strane dolazi, nezavisno od koga dolazi – uvek zaboravlja da razmišlja o ljudima koji žive ovde, naročito o onima koji su se opredelili da budu u svetu umetnosti.
Svaki političar sedi sa političarem, svaki biznismen sedi sa biznismenom. Kada je u pitanju salon lepote takođe veoma često se razmenjuje iskustvo, ali kada je u pitanju umetnost i kultura, ako vide dva umetnika koji sarađuju ili međusobno komuniciraju – onda je to problem.
Mislim da je to nešto što je u Mitrovici neizbežno, ali zato dobro je da postoje hrabri ljudi koji jednostavno ne razmišljaju o posledicama, bore se za svoje ciljeve, svoje ideje i istraju u tome da budu slobodni. To je jedan od osnovnih faktora, a drugi možda i najveći — ugušivač svake slobode – jeste novac, kupoholičarsko društvo u kome živimo.
Novac je dominanta ideja svakodnevnog života. Retko danas možete upoznati čoveka koji ne razmišlja o novcu intenzivno. Novac jednostavno kontroliše mnogo toga, samim tim kontroliše i slobodu mišljenja, slobodu izražavanja, kulturu, umetnost, sve ono što je, uslovno rečeno, donirano, plaćeno, ima svoju agendu koja mora da se poštuje, što je i očekivano. Teško je da dobiješ nešto gratis, da zauzvrat ne daš ništa. Lepo bi bilo da živimo u svetu gde se umetnost i kultura podržavaju bez ikakvih uslova i agendi, ali to se zaprljalo. Danas imamo veliku količinu političkog pamfleta koji je konstantno prisutan. Umetnost se pretvorila u aktivizam, nego samo umetnost. Umetnost se pravi na osnovu nacrta i agende koje se traže, ne na osnovu onoga što se oseća. Ali, to je poredak stvari celog sveta. To ne bih konkretno vezivala samo za Mitrovicu, to je uopšteni problem. Eto, to su možda dve najveće opasnosti za slobodu – politika i novac.
Da li možeš da se setiš nekog primera kada ste imali, neke pritiske, kako to obično izgleda? Koji su to problemi sa kojima ste se suočavali? Bilo koji od ta dva razloga da navedeš, bilo da je politika bilo da je novac. Verovatno ste imali iskustva i sa jednim i sa drugim?
Više smo imali što se tiče novca. Imali smo mnogo ponuda za saradnju iza koje se krio politički pamflet ili politička igra ili neka vrsta političke nadmoći. Aleksandar i ja smo, kao neko ko određuje pravila kako Akvarijus funkcioniše, dovoljno odrasli, iskustveni ljudi da možemo to da prepoznamo i dobro je da nam se do sada nikada nije desilo da smo napravili propust i da smo došli do pogrešne procene. Veoma lako, na osnovu malih stvari, možeš da zaključiš koja je namera čoveka u nečemu. Tako da to nije problem.
Što se tiče novca, bilo je mnogo više ponuda nego što je konkretno postojalo situacija koje su bile problematične, ali ih je bilo. Ljudi ne razumeju savremenu umetnost ili ne razumeju neku poruku koja se prenosi ili ne razumeju neki umetnički akt, pa to izaziva neku vrstu agresije koja je verbalna ili u nekim slučajima čak se dešavala i fizička. Imali smo, na primer, situaciju kada smo pravili kulturni rijaliti koji je bio kritika upućena savremenom društvu i pojavama kulturnih rijalitija koji su nekulturni. To je bio opozit onoga šta smo mi želeli da pokažemo, ali većina ljudi je to posmatrala kao nešto negativno, nisu shvatili tu kritiku, mislili su da je to srozavanje našeg kvaliteta. A zapravo smo hteli to da ismejemo. Ljudi su na kraju shvatili šta smo želeli time da kažemo.
Takođe, imali smo otvaranje izložbe Vuka Đurića gde je uradio mural ‘Krdo prati jedan glas‘. Tada su se odlučioci grada ili partijski sistem koji je tada vladao prosto pronošao u tome prozvanim, pa su iste večeri okrečili čitav mural, to jest, poprskali farbom, polomili štafelaje i tako otvaranje izložbe napravili još atraktivnijim. To je inače naziv grupe i to je autor koji živi u Čačku. Jednostavno naziv grupe iz Čačka, nema nikako veze s porukom, ali upravo o tome govori moć umetnosti – koliko može jedna poruka da povredi, pronađe neku ličnost i koliko može da bude univerzalna i drugačije razumevana.
Imali smo trenutak kada je čuveni Alaman teatar iz Njujorka došao sa svojim eksperimentalnim teatrom koji je bio jako čudan i drugačiji od onoga na šta su ljudi navikli. Imali smo ljude koji su nas gađali paradajzom, jajima, imali smo one koji su hteli da nas tuku, imali smo one koji su plakali i one koji su pričali posle toga pola godine o tome šta su u stvari videli.
Sećam se toga, dešavalo se na otvorenom prostoru. Stajala sam ispred Akvarijusa i kako je krenuo prvi ton muzike, ja sam samo pomislila “U redu Miljana, ne znam šta da ti kažem posle ovoga?” Ali su zaista svi, koji su tu bili, bili oduševljeni.
Hrabrost uvek prati dobra energija. To je prošlo zato što je umetnost. I jeste bila jedna vrsta umetnosti, možda ona koju u tom trenutku neki ljudi nisu razumeli, ali na kraju, umetnost je nešto što ipak dotakne nekog. Ljude koje je dotakla tog dana, oni su preneli tu poruku koju je trebalo da prenesu. Ne moramo da imamo brojčanu publiku, mi moramo da imamo pravu, odabranu publiku koja nije ‘fikus publika’ koja će samo da aplaudira, nego neko će razumeti šta autor želi da prenese. To je ključno.
Što se tiče događaja koji su, na primer, bili provokacija za okolinu, često se desi da imamo izlužbu i da ljudi prosto negativno reaguju, da kažu da ne razumeju, da im nije jasna poruka. Takođe, smo imali situacije da ljudi prosto kada je neka ‘frka’ u gradu, ne žele da dođu na program, ali nikada nismo otkazali program. Za jednog čoveka – za jednog, ali umetnik je uvek prisutan. Publika jednostavno tog dana ne dođe zbog nečega što se desilo u gradu.
Akvarijus postoji 10 godina. Živim 25 godina u ovom gradu, Aleksandar je, kao neko ko je iz Novog Sada – došao da živi ovde. Ostavili smo bukvalno naše kosti na ovom betonu, dali smo sve od sebe, a koliko su nas ljudi priznali u okolini i uopšte medijski ili umetnici, koliko njih priča o nama – je nešto sasvim drugo, odnosno koliko u stvari grad zna i da postojimo. Ne zaboravimo činjenicu da i dan-danas postoje ljudi u Mitrovici koji ne znaju gde se nalazi Akvarijus. Sada da ih pitate da odu do Akvarijusa, ne bi znali, ne bi ga našli. Mi uvek imamo te dve strane – ljude koji nas obožavaju i one koji jednostavno ignorišu naše postojanje.
Ako bi se setila trenutka kada je Akvarijus nastao, i ovog sada, koje su to razlike? Ne mislim nužno ni na publiku, ni na ono što vi stvarate, nego na atmosferu, a mislim da je vi najbolje merite, bez obzira na to što je to ipak neki uzak krug ljudi sa kojim imate komunikaciju – šta je tebi glavni utisak? Vratiš se u taj trenutak i ovaj sadašnji, šta se promenilo?
Mnogo toga se promenilo. Prvo je broj ljudi koji žive u gradu. To je jako velika razlika. Onda, različitost ljudi. Ipak smo mi imali ranije mnogo više, na primer, studenta koji su dolazili iz većih gradskih centara – iz Novog Sada, Kragujevca, Beograda. Sada, ipak, imamo gradove koji su nam bliži, kao što su Niš, Vranje, Novi Pazar. Imamo promenu strukture publike, imamo promenu strukture u brojčnosti, znači, nije to više kao što je nekada bilo. Pre nekih četiri do pet godina sam govorila da ćemo imati najbolje uslove za rad, imaćemo najkvalitetnije programe, a nećemo imati s kim da ih delimo. To je moguća istina za budućnost ako se nešto ne promeni, jer ljudi ne žele da žive u konstantnoj presiji.
Konkretno velika promena koja ide recipročno sa tim da mi nemamo više taj kvalitet publike, taj kvalitet studenta, taj kvalitet svega, da se sve jednostavno promenilo – je kvalitet sadržaja koji nastaje konkretno u Akvarijusu. Nama nije problem da dovedemo najsavršenijeg umetnika, ili da dovedemo kvalitetan program, kvalitetan sadržaj, toga u Akvarijusu uvek ima, ali nama je uvek bio cilj da lokalno stanovništvo bude to koje proizvodi sadržaj, da ne bude samo dovesti nekog sa strane.
Samim tim, kada smo pre četiri godine uvideli da naglo opada broj kreativnih ljudi, a pored toga i ljudi koji žive u gradu, onda smo shvatili da moramo malo više da ‘uvozimo’ ljude, na neki način da ih dovodemo i da ih nateramo da budu tu. Pa smo pokrenuli i umetničku rezidenciju kako bismo u tu svakodnevicu mitrovačke umetničke scene uneli drugačiji pristup i uneli energiju koja je nesvakidašnja, koja dolazi iz nekih drugih gradova, centara kulture kako bi mogli da napravimo još više poređenje toga šta znači biti umetnik u, na primer, Beču i šta znači biti umetnik u Mitrovici. To je ono što smo preduzeli kao strategiju kako da to oživimo.
, Mitrovica, kao Mitrovica, uopšte kao grad – apsurdno je da pričamo. Nemamo prostorije kulturnog centra, biblioteke – sve zbog politički nerešenih situacija. Došlo je do toga da prosto nemamo ni prostorije gde umetnost obitava na svakodnevnom nivou, a da ne pričamo o nekom godišnjim programima. To je tragikomično. U svoj toj nefunkcionalnosti, mi pokušavamo nešto i trudimo se da ne ispari taj kulturni život, da svakodnevnost kulture ipak postoji. Ni malo nije lako, ali ako me pitaš za osnovnu razliku -upravo je razlika u sadržaju grada, odnosno u tome šta je ovaj grad nudio pre deset godina i šta nudi sada.
Za svakoga ko se bavi umetnošću, jako je bitno da ima i konkurenciju. Za svakog ko se bavi umetnošću je jako bitno da ima i inspiraciju. Ne možemo mi, kao individualci, ili kao individualni kulturni centar – da prosperiramo bez umetnosti drugih alternativnih kulturnih centara, muzičkih ili književnih, nebitno je. Prosto, što više tog sadržaja, što više takvih malih stvaralaca umetnosti – međusobno bismo se inspirisali, sarađivali i tako se stvara novi kulturni trend grada.
Kao neko ko se bavi umetnošću, kako gledaš na politička dešavanja?
Politička dešavanja su privremenog karaktera, kao i političari. Sve se to zaboravlja. Retko ko ostane stvarno upamćen u istoriji. Trebalo bi da bude neko izuzetno dobar političar ili gradonačelnik ili bilo šta da bi jednog dana došao na neku vrstu pamćenja.
Sada da možemo da uradimo anketu po gradu ko je bio gradonačelnik i 2001. godine u Mitrovici, sigurna sam da niko ne zna. To se brzo zaboravlja, te političke vesti koji se kreću, kao neka vrsta trake koja se konstantno okreće sa skoro istim sadržajem. Promene nema. Svih ovih dugih 40 i kusur godina koje živim, imam utisak da živim u potpuno istom sistemu, iste su mi informacije samo se okreće strana ko je jači, ko nije.
Tu se mnoge stvari nisu promenile. Nažalost, mi živimo u govoru mržnje, konstantnom nerazumevanju, u apsurdu života u Mitrovici. Suština toga je u stvari da se mi svi pitamo kao ljudi ‘ko smo mi i da li možda malo imamo i tog nečeg zloga u sebi‘.
Sve ovo ne bi moglo lako da se dešava i ne bismo mogli da se nađemo u ovakvom položaju da smo se potrudili da budemo malo bolji. Tako da mislim da je odgovor, u stvari, čovek je sam sebi najveći neprijatelj i najveća nesreća planete zemlje u svakom smislu te reč. Kao što čovek može da bude zao i da svim tim svojim zlom doprinese, da se ono širi, da bude toksično, niko ne može da učinii kao što čovek može i mislim da je to u stvari problem našeg bivanja ovde.
Ipak, iako su prolazni, političari ostavljaju tragove i promene, o kojima smo govorili, koliko god ne bili za pamćenje za istoriju, kako ti kažeš, ali ipak za ovaj period, posebno ovih deset godina. Mnogi će reći da jeste istorijski, u smislu da su se mnoge promene desile. One su vrlo vidljive na licu mesta, ovde u Mitrovici, ili na Kosovu uopšte. Kako one tebe dotiču?
Razlike su ogromne, ali suštinski, na to pitanje mogu da govorim iz mog zaista ličnog doživljaja. Od kada živim ovde, za mene je Kosovo jedno koje me boli, i jedno koje me menja i konstantno me menja i mislim da je to jedini način da se ovde živi. Pogrešne političke odluke i vršioci moći, dužnosti, kako Beograda, kako Prištine, kako Brisela, podjednako treba da snose krivicu za jednu opštu patnju naroda i to će sigurno jednog dana da se dogodi. A, dok se to ne dogodi prosto moramo nekako da nateramo sebe da se menjamo i da pokušamo tim promenama da prvo unutar sebe, zatim i šire svojim ponašanjem, pa onda i uticajem na okolinu oko sebe, promenimo neke stvari. U suprotnom, sve je besmisleno.
Kada kažeš jedno koje me boli, jedno koje me menja, koje je to koje boli, a koje menja?
Kosovo me menja, a Metohija me boli.
Šta je ta patnja? Kažeš svi će jednog dana snositi odgovornost za patnju…
Patnja je sve. Mislim da ljudi koji žive ovde mnogo pate 25 godina. Ne mogu da verujem u to da ne postoji jedan politički aparat sa svim političkim glavama koliko ih ima na ovom svetu što iz Evropske unije, što iz ostalih jedinica koje odlučuju uopšte o statusima državama, kako predsednici na čelu države, kako lokalni političari, nemoguće je da ne postoji rešenje za nešto ako se stvarno to ne želi, jer jedino tada ne postoji rešenje.
Jedan dobar deo života, 25 godina, prošao je u magli. Ta magla je svima nama dosadila i mislim da ljudi više nemaju snage da prolaze kroz sve to i da se iznova vraćaju i iznova počinju život. Nadam se da će doći trenutak da će svi snositi odgovornost za sve posledice pogrešnog života, za sve ljude koji su sve ovo vreme ispaštali, a mnogo ih ima na različitim nivoima, da ne ulazimo u sitne detalje, ali suštinski najveća greška svih tih političara je što od početka, pa do danas niko ne razmišlja u stvari o stanovništvu, o običnom čoveku koji želi da živi u ovom gradu ili u nekom drugom mestu.
Mi smo potrebni samo za taj jedan glas kada dođu izbori, sve ostalo je u rukama tih ljudi. Nadam se da će to na globalnom nivou, pre svega – da se promeni, a onda i kod nas.
Da li imaš bojazan da će, zbog Kosova takvog kako jeste u ovom trenutku, i svih problema koji postoje, te ta situacija dovesti do jednog trenutka da kažeš ‘šta je meni sve ovo trebalo?’? Da li se taj trenutak dešava?
Ne, ne. To mi se nikada nije desilo za ovih 25 godina kako živim u Mitrovici i to mi se nije desilo za svojih 40 i kusur godina.
A šta je satisfakcija stvarati na Kosovu?
Kosovo je poput vode. Bez njega ne možeš da živiš, ono može da ti pruži nešto. Voda može da ti pruži život, može i da te uništi. Može da te oblikuje i može da te pusti. To je takav odnos. Na kraju, ipak svo kretanje vode i svi ti okeani – nebo rešava. To je u Mitrovici, i na Kosovu uopšte – nešto što ne može da se izbegne.
Jednostavno se to nešto dogodi, promeni i nekako opet ljudi opstaju i, opet žive i, opet iznova se rađaju novi ljudi koji imaju volju i želju da rade. Meni konkretno, kao umetniku, divan je osećaj kad kažem da sam iz Mitrovice i da sam s Kosova. Meni je to prelep osećaj i nemam nikakav problem sa tim da kažem da se nikada ne bih osećala tako srećno i ispunjeno u bilo kom drugom gradu, zato što sve ovo ovde ima nekog smisla. Boriti se za jednu srpsku reč i napisanu ili za jednu umetničku sliku ili za jednu skulpturu ili za jedan mali festival koji se odigrava – mnogo je smislenije nego praviti ga u gradu gde imaš već deset.
Ono što je suštinski, ali i opterećujuće kada je Kosovo u pitanju i što je zapravo suština celog konflikta jeste da je on međuetnički, između Srba i Albanaca. Zbog svog rada bili ste na meti i jednih i drugih u zavisnosti od toga šta radite. Kako uopšte gledaš na te odnose i u kojim okolnostima si za saradnju, u kojim okolnostima smatraš da nešto nije u redu? Šta te vodi da sa nekim sarađuješ, ili ne sarađuješ u kontekstu međuetničkih odnosa?
Što se tiče međuetničkih odnosa meni je pogled na umetnost univerzalna i ona mora biti univerzalna. Kakav bih ja umetnik bila ili direktor Kulturnog centra, da biram ljude po naciji, rodu, broju, bilo čemu drugom? To je apsurdno. Naš prostor je uvek bio sloboda za svakoga ko je došao i u rukama nosio sa sobom umetnost. To će uvek ostati. Ako je za tako nešto, za takav događaj potrebno da se gine, onda ćemo i ginuti. Zato što ne treba zabraniti nešto, nego pustiti ono što treba da se vidi. Mislim da suživot, međukulturalnost, saradnja na bilo kom nivou je nešto što smo mi od početka imali u našem prostoru.
Nikada to nismo radili pod tepihom, uvek radimo sve transparentno. Ako je saradnja postojala, ona je bila veoma transparentna i svi su to mogli da vide i da čuju, jer tamo (u Akvarijusu) nema ni imalo prostora, niti da se osećamo ružno zbog toga, niti da se osećamo poniženo ili ne znam sada na koju emociju već ljudi mogu da gađaju… Mi smo čak ponosni na to da smo uspeli da u celom haosu, sistemu obostrane mržnje nađemo prave ljude i sa njima sarađujemo.
Umetnost mora da nema granice, u mozgu, tako i u načinu života i ponašanju i svemu. Ne vidim nikakav problem u tome da se sarađuje na polju umetnosti, samo naravno da se bira sa kim se sarađuje u smislu da se ne dozvoli da politički pamflet odlučuje saradnju, već vrednost koju umetnost nosi.
Da li možeš da se setiš nekog primera, s obzirom na to da si često u ovom razgovoru pominjala da neko pokuša da podmetne politički pamflet bilo kroz novac, bilo kroz različite agende, pod izgovorom navodne neke umetnosti?
Jedan od najpoznatijih primera, što se tiče Akvarijusa, jeste sa devojkom koja je bila američki državljanin, a koja je ovde došla na postdiplomske studije. Primili smo je na razgovor kao osobu koja je htela da napravi crno-beli dokumentarni film o ženama koje se bave netipičnim oblastima kao što su umetnice. Na kraju sam doživela to da je moj lik osvanuo na Njubornu, spomeniku u Prištini, što je bilo potpuno suprotno mojim uverenjima. To je politički pamflet. Bez pitanja, bez ikakve saglasnosti. Čak imam i dokaze gde sam zahtevala od nje da vidimo taj film pre nego što izađe u javnost. Tu je bilo mnogo uključenih aktera. Mnoge druge žene su učestvovale i naravno nisu znale da će do toga da dođe. Ali kada radite ono što radite i verujete u to što radite, nemate problem da reagujete.
Tako da jednim pismom za javnost je skinut teret sa nas u smislu da većina ljudi to nikada nije videla, niti će videti, niti zna da se to dogodilo. Da mi je neko postavio lik i na spomenik Knezu Lazaru u Mitrovici, isto ne bih to dozvolila, zato što ne želim da pripadam bilo kom iskorišćavanju trenutka ili zloupotrebi. Dođi i pitaj iskreno šta ti treba i dobićeš to što želiš, a ne da tražiš jedno, a da koristiš u drugu svrhu. Bitno je da je uprkos tome što je ona američki državljanin i što je imala i te kako veliku podršku kako vlasti u Prištini, kako ambasadora, svega – imala sam hrabrost da se suprostavim tome i u roku od sedam do osam minuta morali su da uklone portret, jer njemu tamo nije bilo mesto.
Šta je tebi Kosovo?
Meni je Kosovo poput vode. Ja bez toga ne mogu da živim.
Da li se plašiš da te ta voda ne odnese?
Nekada i kada te voda odnese, iako se možda život prekine, taj osećaj slobode, verovatno u tom trenutku u dubini, u tim talasima – ima svog smisla i značaja. Posle turbulentnog života na Kosovu, svačega sam se nagledala, da bih se plašila. Mislim da je čoveku najveći neprijatelj, pored novca, strah. Mislim da je ova voda nešto što možeš da se iskoristi, ako stisnete vodu u ruci – ona će iscuriti kroz šaku, a ako je otvorite previše – ona će i iskliznuti šake, isto će iscuriti.
Treba znati kako držati u dlanu tu vodu, da bi živeo sa njom i da bi, na kraju krajeva, i popio i umio se njom. Tako da mislim da je Kosovo za mene voda.