Sindrom profesionalnog izgaranja (burnout) sve je prisutniji u redakcijama koje rade pod konstantnim pritiskom brzine, produkcije i vidljivosti. Njegove posledice se ne odražavaju samo na zdravlje novinara, već direktno utiču na kvalitet informacija koje dolaze do javnosti.
Kada umor postane redakcijska politika
Novinari danas rade u uslovima stalne trke sa vremenom. U mnogim redakcijama čitanost se doživljava kao pojam koji je neodvojiv od brzine objave sadržaja. U takvom okruženju, prostor za proveru činjenica, dodatne izvore i kontekst često postaje luksuz.
„Često nema dovoljno vremena da se informacija proveri iz više izvora. Nekada se objavi ono što se u tom trenutku ima, pa se kasnije dopunjava. To nije dobro za novinarstvo, ali je realna slika u kojoj mnogi lokalni mediji rade“, kazala je za Kim Daniela Tomašević, glavna i odgovorna urednica Radija Kontakt Plus iz Severne Mitrovice.
Slično razmišlja i njen kolega sa televizije ATV iz Prištine, Ljeart Hodža.
„Konkurencija je toliko jaka i brza, ne samo konkurencija unutar medija. Tu postoje sad mnogi influenseri, blogeri, vlogeri, dezinformatori, platforme, javne ličnosti koji nisu mediji uopšte. Pošto sve što mediji objavljuju do publike stiže preko istog posrednika, odnosno gospodina Cukerberga, onda je to dodatni pritisak i dodatni razlog zašto ponekad zaboravimo na standarde, što se posebno tiče kvaliteta“, rekao je on za Kim radio.
Pritisak da se informacija objavi brzo direktno utiče na tačnost i kvalitet, jasna je Tanja Vujisić, novinarka beogradske TV Insajder.
„U praksi, to znači da se sve češće radi pod tenzijom ’prvi, pa tačan‘, a to je opasan pomak. U takvom okruženju proveravanje postaje luksuz, a ne standard. Posebno kod digitalnih redakcija, gde se tekst meri minutima i klikovima, lako se desi da se informacija pusti pre nego što je do kraja proverena ili kontekstualizovana. Greške onda nisu izuzetak, nego rizik koji se prihvata kao deo ritma rada“, navela je ona za Kim.
Vujisić je naglasila da u redakciji Insajdera postoji vrlo jasno pravilo – prvo i osnovno je tačno i provereno, a ne brzo.
„Naravno da je i brzina važna, ali ona nikada ne ide ispred tačnosti. To je nešto što se stalno drži kao profesionalni standard, čak i kada okruženje oko nas funkcioniše po potpuno drugačijoj logici“, dodala je ona.
Na osnovu svega napred navedenog, prva veza između sindroma izgaranja i dezinformacija najčešće je puka posledica smanjenih profesionalnih kapaciteta.
Spin kao prečica
Kada nemaju vremena za analizu, novinarima su vrlo primamljivi gotovi, unapred pripremljeni narativi. Saopštenja, političke interpretacije i viralni sadržaji nude „upakovanu“ priču koja se može vrlo brzo i lako preneti.
„Danas je PR mašinerija medij za sebe. Institucije, političke partije, razne organizacije imaju gotova saopštenja, fotografije, video materijale i već pripremljen način kako žele da vest izgleda. Često ne šalju samo informaciju, nego i interpretaciju. Lokalne redakcije često nemaju kapaciteta da svaku priču dodatno istraže ili da za svaku izjavu traže drugu stranu“, pojasnila je Danijela Tomašević.
Dešava se da tako mediji praktično prenesu nečiju interpretaciju događaja, umesto da sami naprave distancu i kontekst.
„Granica između ’mi izveštavamo‘ i ’mi prenosimo nečiji okvir razmišljanja‘ često se gubi, bez da iko to svesno odluči. I najgore je što to ne izgleda kao greška, nego kao rutina“, dodala je Tomašević.
Zbog toga nestaje još jedna granica – ona između izvora i sadržaja.
„Novinar u tom procesu ponekad postaje samo kanal, a ne filter, što je opasno i nedopustivo. Problematično je što se gubi distanca; umesto da preispitujete okvir koji vam je neko dao, vi ga nesvesno reprodukujete“, kazala je Tanja Vujisić.
Ljeart Hodža jasno uviđa nedostatak kritičkog mišljenja.
„Mlađe generacije ne znaju kritički da misle, to važi i za novinare. Imamo sad generaciju novinara koja, u najboljem slučaju, može da prenese to što je objavljeno, bez toga da ima neki uređivački filter u glavi, tako da kažem, da ljudi umeju da razlikuju šta je tu spin, šta je politička poruka, šta je drugačija neka poruka i šta su činjenice, odnosno – šta je tu vest“, kazao je.
Mnogi urednici, iako imaju iskustva, dodao je Hodža, jednostavno nemaju vremena. Ponekad je i prekasno da se utiče na neku vest.
„Ako je neka interpretacija vesti već objavljena u deset medija, onda se ide po nekom automatizmu, što je vrlo loše“, rekao je on.
Pad otpornosti na manipulaciju
Sindrom profesionalnog izgaranja ne utiče samo na brzinu rada, već i na način razmišljanja. Umoran novinar teže prepoznaje manipulativne obrasce, sugestivne formulacije i skrivene agende.
Izgaranje na poslu nastaje kao posledica intenzivnog i dugotrajnog stresa na radnom mestu, a izazvano je različitim faktorima: preopterećenost poslom, odsustvo konstruktivne komunikacije, gubitak pravičnosti, neadekvatna nagrada za radno angažovanje i slično, navela je za Kim radio prof. dr Jelena Minić, psiholog i sistemski porodični psihoterapeut.
„Postoje brojni negativni efekti izgaranja na poslu koji obuhvataju različite aspekte funkcionisanja pojedinca. Najčešće prepoznajemo fizičke efekte kao što su: iscrpljenost, gubitak energije, zamaranje, kardiovaskularne bolesti itd. Takođe, česti su i negativni efekti izgaranja na poslu koji se odnose na socijalni aspekt pojedinca: nepoverenje prema saradnicima i drugim zaposlenima u radnom okruženju, zapostavljanje porodičnih i društvenih obaveza“, kazala je ona.
Prema navodima prof. dr Minić, među psihološkim efektima izgaranja na poslu izdvajaju se: depresija, anksioznost, promene raspoloženja, napetost, iritabilnost, emocionalna praznina.
„Značajni negativni efekti izgaranja na poslu koji znatno mogu ometati proces donošenja su: nemogućnost koncentracije, gubitak inicijative i interesovanja, nezadovoljstvo ličnim uspesima, gubitak efikasnosti i smanjena produktivnost. Takođe, osetno se smanjuje empatičnost i motivacija zaposlenog“, dodala je.
„Sve to, u kombinaciji sa povećanom frustracijom, nezainteresovanošću i neobraćanjem pažnje na posledice određenih odluka može rezultirati povećanim brojem grešaka prilikom obavljanja različitih radnih zadataka“, zaključila je prof. dr Minić.
Dezinformacije ne moraju da budu čak ni agresivne da bi našle put do medijske publike. Njihova „dovoljna uverljivost“ u trenutku kada je kapacitet novinara za kritičko promišljanje smanjen gotovo da garantuje objavu.
Klikovi ispred konteksta
Digitalna ekonomija dodatno komplikuje neveselu situaciju. Naslovi moraju da privuku pažnju, sadržaji da budu „šareni“ i lako prijemčivi. Najbolje ako publika gleda i sluša, a ne da čita. U takvim uslovima, kompleksnost sadržaja se žrtvuje zarad angažmana konzumenta. Kontekst postaje višak, nijanse se gube, a senzacionalizam dobija primat.
„Gugl (Google) analitika je postala neka vrsta stalnog drugog urednika. Ne kaže ona direktno šta da napišeš, ali ti pokaže šta je prošlo, a šta nije i to menja ponašanje. Ne zato što želiš senzacionalizam, nego zato što redakcija mora da preživi. Preživljavanje u medijima danas često zavisi od brojki. Skoro svaki portal prati broj klikova, vreme zadržavanja, pregleda na Fejsbuku i sve ostalo. To direktno utiče na uređivanje sadržaja. Ali, kod lokalnih medija postoji još jedna stvar, to su donatori“, podsetila je Daniela Tomašević.
Nijedan srpski lokalni medij na Kosovu ne može finansijski da opstane samo od reklama. Zato zavise od projekata, grantova i podrške raznih organizacija.
„Onda više ne gledaš samo šta publika čita, nego i šta donatori očekuju kroz projekte. Koliko imaš multimedije, koliko mladih u pričama, koliko pozitivnih priča… To nekad dovodi do toga da se mediji prilagođavaju statistikama i formama koje donatori traže, jer od toga zavisi opstanak redakcije. Na kraju, i plate ljudi koji tu rade“, dodala je.
Gugl analitika ponekad može da bude uticajan faktor, slaže se i Ljeart Hodža.
„Ali, ponavljam, problem je u tome što se ne takmiče samo mediji koji imaju Gugl analitiku, već se takmičimo sa nelojalnom konkurencijom. Tu spadaju svi ovi koji koriste internet, koji komuniciraju sa javnošću, a nisu ni mediji ni novinari“, smatra on.
TikTokeri, anonimni Telegram kanali, lažni nalozi na Fejsbuku i oni koji stoje iza njih nemaju profesionalnu odgovornost ni etičke kodekse, što im daje nepoštenu prednost u brzini.
Sindrom profesionalnog izgaranja u ovakvim uslovima deluje kao katalizator. Novinar koji nema snage da se odupre sistemu, lakše mu se prilagođava.
„Čak i kada formalno postoji svest da sadržaj ne treba da diktiraju brojevi, oni u praksi utiču na odluke: šta ide gore na vrh stranice, šta ide kasnije, šta se uopšte radi. Taj pritisak nije direktan u smislu naredbe, ali je konstantan i vrlo realan“, naglasila je Tanja Vujisić.
Normalizacija nižih standarda
Možda i najopasnija posledica novinarskog sagorevanja na poslu jeste postepeno pomeranje granica profesionalnog ponašanja. Ono što je nekada bilo neprihvatljivo, danas polako postaje mejnstrim rutina.
Nepotpuno proverene informacije, jednostrani izvori ili naslovi koji ne odgovaraju sadržaju teksta više ne izazivaju otpor, već postaju deo svakodnevice.
Iako kaže da standardi nisu nestali, Daniela Tomašević je navela da „su se razvukli između idealnog i mogućeg“.
„I dalje postoji svest da treba imati više izvora, proveriti informaciju, dati kontekst. Ali, u praksi se često radi u uslovima gde to nije uvek moguće. I onda se pojavljuju kompromisi“, dodala je.
Ona smatra da problem nije samo u novinarima, već da je mnogo veći i sistemski: male redakcije, malo novca, mnogo dnevnih tema, politički pritisci, zavisnost od projekata i donacija, publika koja traži sve i odmah.
„Protiv toga se može samo upornošću da ipak proveriš informaciju koliko možeš, da ne objaviš baš sve što dobiješ u mejlu. Na kraju, da imaš urednika koji će stati iza novinara kada kaže: ’Sačekaćemo još jednu potvrdu‘“, rekla je ona.
Ljeart Hodža smatra da je neophodan povratak osnovama novinarstva.
„Treba se pridržavati nekih profesionalnih principa. Ako vest ide sporo, onda treba da se radi na formulaciji, da ta formulacija bude jača. Da reči budu mnogo pažljivije birane kako bi sadržaj bio jači i privlačniji. Ali, kada kažem privlačniji, mislim na veći kredibilitet“, naveo je on.
Promena novinarskih standarda u delu medija posebno je vidljiva u onlajn okruženju.
„Naslov postaje samostalan proizvod. Protiv toga se može boriti samo upornim insistiranjem na osnovnim pravilima profesije: proveri, kontekstu i odgovornosti. To je sve teže održati, ako redakcija sistemski favorizuje brzinu i kvantitet nad kvalitetom, nažalost“, kazala je Tanja Vujisić.
Između namere i posledice
Važno je još jednom naglasiti da većina dezinformacija u kontekstu sagorevanja na poslu ne nastaje iz predumišljajne namere novinara da se publika obmane. One su najpre proizvod sistema u kojem su novinari preopterećeni, nedovoljno plaćeni i pod konstantnim pritiskom.
Međutim, rezultat je na kraju jednako loš. Publika dobija manje pouzdane informacije, a poverenje u medije dodatno opada. Iako je sagorevanje novinara na poslu možda najrealniji problem, on se najmanje vidi spolja, podsetila je u razgovoru za Kim Daniela Tomašević.
„Najveći problem je što su ljudi umorni. Lokalni novinari na Kosovu često rade ceo dan, prate politiku, incidente, proteste, društvene teme. Uz to, stalno razmišljaju hoće li medij opstati sledeće godine. Mnogi rade za male plate i pod stalnim pritiskom i publike, i politike, i društvenih mreža, i donatora“, kazala je ona.
Sagorevanje ne nastaje usled jednog velikog događaja, već zbog konstantnog osećaja da novinar nikada nije završen posao.
Šta je rešenje?
„Realno rešenje, pa i nije neka filozofija – više ljudi u redakcijama, normalno radno vreme, manje stalne dostupnosti, stabilnije finansiranje medija, manje rada od projekta do projekta. Na kraju, malo više razumevanja da novinar nije mašina“, zaključila je Daniela Tomašević.
Kad novinar pregori, ne strada samo on, već i kvalitet informacija koje ljudi svakodnevno dobijaju.
„Svaki gledalac, slušalac treba da ima četiri-pet kredibilnih izvora. Svaki novinar bi trebalo da pokušava da bude u tih četiri-pet kredibilnih izvora time što se strogo pridržava principa profesije. Dugoročno mislim da je to isplativo, koliko god trenutno mučno bilo“, kazao je Ljeart Hodža za Kim.
Profesionalno izgaranje u novinarstvu nije samo pitanje radnih uslova već, pre svega, pitanje javnog interesa. Kada su oni koji informišu javnost iscrpljeni, posledice se prenose na celokupno društvo.
„Profesionalno izgaranje novinara je danas ogroman problem i mislim da se često potcenjuje. Nije to samo previše posla, nego konstantan osećaj da nikada nije dovoljno – ni brzo, ni dobro, ni vidljivo. Realno rešenje bi bilo u smanjenju preopterećenja, jasnijem razdvajanju u smislu koji novinar je zadužen za koju oblast i vraćanju vremena za dubinski, istraživački rad“, zaključila je Tanja Vujisić u razgovoru za Kim radio.
Borba protiv dezinformacija zbog toga ne može da se vodi samo kroz regulaciju medijskih sadržaja, uz oslanjanje na birokratska i tehnološka rešenja. Neizostavno mora da podrazumeva i adekvatnu brigu o onima koji proizvode profesionalni sadržaj.
