Gostujući u podkastu Kontakt Plusa, Simićeva kaže da su tokom projekta koji je „Žensko pravo“ realizovalo uz podršku UNMIK-a, a koji je bio usmeren na jačanje institucionalne saradnje i odgovora zajednice na rodno zasnovano nasilje, uočene slabosti u primeni zakona i zaštiti žrtava.
Kako navodi, problem nije nužno u nedostatku zakonskog okvira, već pre svega u njegovoj primeni u praksi. Kao jednu od slabosti izdvaja nedovoljno praćenje postupanja institucija – od policije i tužilaštva do sudova – kao i nedoslednu procenu rizika i praćenje izrečenih zaštitnih mera.
„To ne bi trebalo, ne bi smelo da ometa institucije da nastave istraživanje i da nastave procesuiranje i zaštitu žena od nasilja“, kategorična je Simićeva.
Posebno problematičnim ocenjuje situacije u kojima žena odustane od daljeg učešća u postupku. Kako navodi, odustajanje žrtve ne bi smelo da znači i prestanak rada institucija, jer postoje mogućnosti da se postupak nastavi na osnovu drugih dokaza.
Simićeva ukazuje i na potrebu doslednijeg sprovođenja zaštitnih mera i njihovog praćenja nakon što budu izrečene. Odgovornost institucija, kako ističe, ne prestaje kada slučaj iz policije pređe u tužilaštvo ili sud, niti donošenjem sudske presude.
Prema njenim rečima, cilj primene zakona ne bi trebalo da bude samo procesuiranje počinioca, već stvarna i kontinuirana zaštita žene i dece – od prvog prijavljivanja nasilja, preko postupka pred institucijama, pa sve do perioda nakon izlaska iz sigurne kuće.
Simić smatra da primena zakona mora biti praćena boljom koordinacijom svih nadležnih institucija, kako bi se procenjivali rizici, proveravalo poštovanje zaštitnih mera i obezbedila podrška žrtvi i nakon završetka sudskog postupka.
Prema njenim rečima, zaštita mora da obuhvati i period nakon izlaska žene iz sigurne kuće, uključujući pitanje zaposlenja, ekonomsku samostalnost, socijalno stanovanje i brigu o deci.
Govoreći o severu Kosova, Simićeva kaže da u Severnoj Mitrovici postoji saradnja policije i Centra za socijalni rad, ali da je problem nedostatak zaposlenih i specijalizovanih službi. Prema informacijama kojima raspolaže, u Severnoj Mitrovici je za šest meseci evidentirano 15 slučajeva nasilja.
Simić upozorava da veći broj prijavljenih slučajeva u jednoj sredini ne znači nužno i veći obim nasilja, jer statistika pokazuje samo ono što je prijavljeno. Kako navodi, stvarni obim nasilja je verovatno znatno veći, zbog čega su potrebna dublja istraživanja o neprijavljenim slučajevima.
„To ne dokazuje da je najveći broj nasilnika u određenoj sredini. To ništa ne kaže“, naglašava ona, ističući da je za realnu sliku potrebna dublja analiza i istraživanje neprijavljenog nasilja.
Posebno ukazuje na nedostatak specijalizovanih ženskih organizacija na severu Kosova koje bi ženama pružale kontinuiranu pravnu, psihološku i drugu podršku.
Govoreći o dostupnosti zaštite, Simićeva kaže da se žene sa severa koje moraju da napuste nasilnu sredinu upućuju u sigurnu kuću u Južnoj Mitrovici, ali ocenjuje da uslovi u tom objektu nisu adekvatni za žene i decu. Kao dodatni problem ističe i jezičku barijeru, navodeći da u sigurnoj kući nema dovoljno zaposlenih koji govore srpski jezik.
Simić je govorila i o problemima u pristupu institucijama, posebno nakon promena institucionalnog sistema na severu, kao i o digitalizaciji javnih usluga, ocenjujući da ženama često nedostaju informacije i podrška kako bi ostvarile svoja prava.
Kao jedan od ključnih problema izdvaja prevenciju nasilja, posebno rad sa decom i mladima, ali i širi društveni odnos prema nasilju nad ženama.
Na kraju razgovora, Simić ženama poručuje da ne osećaju sram, da se povezuju sa drugim ženama, informišu i prijavljuju nasilje.
„Treba da prijave šamar“, zaključuje Simić, uz poruku da žene treba da ojačaju svoj glas i zaštite svoja prava.
Opširnije u novom izdanju našeg podkasta.