Iako se svest o značaju mentalnog zdravlja menja, stigma i strah od osude okoline i dalje predstavljaju prepreku za traženje stručne pomoći, posebno u manjim sredinama. O tome kako društvene okolnosti utiču na mentalno zdravlje, sa kakvim se problemima suočavaju mladi i odrasli i kada je važno potražiti pomoć, za Kontakt Plus govori psihološkinja i trauma terapeutkinja Dalija Medić.
Ona navodi da se ljudi najčešće javljaju zbog kombinacije različitih psiholoških poteškoća, koje su često povezane sa ubrzanim tempom života, velikim očekivanjima i preopterećenošću.
„Te psihološke poteškoće uglavnom su izazvane takozvanim modernim stresorima, odnosno brzim tempom života, digitalnim dobom u kojem živimo i preopterećenošću velikim očekivanjima koja se pred ljude stavljaju. Kada neko dođe, obično ima kombinaciju različitih simptoma. To najčešće nije jedan, već kombinacija simptoma. Jedan od problema zbog kojih se ljudi javljaju jeste anksioznost, odnosno konstantna briga i napetost. Drugi su depresivni simptomi, bezvoljnost, tuga i nedostatak energije za bilo kakve dodatne aktivnosti, osim onih osnovnih koje moraju da obavljaju. Tu je i stres, odnosno sagorevanje na poslu, takozvani burnout, koji se obično povezuje sa perfekcionizmom i javlja kod osoba koje sebi postavljaju veće zahteve nego što mogu da ispune u realnom vremenu i okolnostima“, objašnjava Medić.
Mladi sve ranije prepoznaju poteškoće
Prema njenom iskustvu, mladi su danas spremniji da prepoznaju da im je potrebna pomoć i da se obrate psihoterapeutu. Najčešće dolaze zbog problema u odnosima sa vršnjacima, anksioznosti tokom školovanja, partnerskih i prijateljskih odnosa, ali i pritiska da ispune očekivanja koja se pred njih postavljaju.
„Ono što sam ja primetila kroz svoj rad jeste, prvo, da se mladi javljaju, da kažem, već na početku pojave simptoma, onda kada prepoznaju da sa njima nešto nije u redu, što je negde, u neku ruku, i teško razumljivo, jer obično mislimo da su mladi manje svesni. Međutim, sa razvojem digitalnog doba i podizanjem svesti o psihološkim problemima, mladi ljudi su počeli drugačije da posmatraju sve to. Negde rad na sebi, u tom mentalnom smislu, doživljavaju kao negu i brigu o sebi i kao način da bolje upoznaju sebe.“
Medić ukazuje i na uticaj društvenih mreža, na kojima mladi često upoređuju svoj život sa životima drugih ljudi.
„Takođe se javljaju zbog nekih očekivanja koja im se nameću, a za koja smatraju da nisu u stanju da ih ispune. Naravno, na to utiču i društvene mreže, jer posmatraju živote drugih ljudi. Sve im deluje mnogo lepše nego što je realno u odnosu na ono što se dešava u njihovom životu, tako da je to konstantno poređenje uzrok stresa kod njih. Jedan od simptoma jeste prokrastinacija, odnosno odlaganje završavanja obaveza i zadataka koje imaju. Obično se misli da je to lenjost i da ukazuje na neodgovornost, ali dubok uzrok toga je, u stvari, nesigurnost i nedovoljno samopouzdanje u to da će zadatak izvršiti na način koji se od njih očekuje.“
Za razliku od mladih, koji se češće suočavaju sa problemima u vršnjačkim odnosima i očekivanjima, odrasli se, prema njenim rečima, češće obraćaju zbog dugogodišnjih porodičnih konflikata, gubitaka i finansijskih problema.
Stigma i dalje prisutna
Iako se svest o mentalnom zdravlju menja, posebno među mladima, strah od osude okoline i dalje je prisutan. U manjim sredinama ljudi se neretko plaše da će ih neko videti prilikom dolaska kod psihoterapeuta ili da će biti izloženi neprijatnim komentarima.
„Nažalost, stigma još uvek postoji. Ono što mogu da kažem, kroz dugogodišnje bavljenje ovom i sličnim temama, jeste da se svest menja i da je stigma možda manja, naročito kod mladih Osoba. Ipak, ona je još uvek prisutna, što se primećuje u ponašanju klijenata koji dolaze, a koji stalno osluškuju i gledaju da li ih je neko video gde su ušli, kada su izašli, koliko često dolaze i tako dalje. Prosto se boje osude okoline, da će okolina reći: ‘Pa zašto ti ideš? Da li si ti lud? Da li si nedovoljno sposoban da sam rešiš taj problem?’ Negde se to menja, ali mi smo još uvek mala sredina. Postoje i manje sredine u kojima je to još izraženije“, navodi Medić.
Dodaje da se muškarci ređe javljaju na psihoterapiju, iako primećuje veće interesovanje za stručnu pomoć. Kao jedan od razloga navodi društvena očekivanja prema kojima muškarci treba da budu jaki, samostalni i sposobni da sami rešavaju probleme.
„Od muškaraca se očekuje da su oni samostalni, da su jaki, da imaju tu muževnu energiju koja negde podrazumeva da će oni sami rešiti svoje probleme, da su slabići ukoliko se jave nekome za pomoć. Ali ono što sam primetila jeste da, ukoliko se odluče na psihoterapiju, vrlo lepo i vrlo rado učestvuju u tom psihoterapijskom procesu i spremni su na saradnju. Spremni su da otvoreno pričaju i da se prepuste tom procesu, da dolaze redovno i tako dalje.“
Ipak, naglašava da razlike među polovima ne treba generalizovati i da činjenica da se muškarci ređe javljaju ne znači da imaju manje psiholoških poteškoća.
Društvene okolnosti pojačavaju osećaj nesigurnosti
Politička, ekonomska i bezbednosna situacija takođe utiču na mentalno zdravlje stanovništva. Prema rečima Dalije Medić, pojedinac ne može da se posmatra odvojeno od društvenog okruženja u kojem živi.
„Svakako da, kažem, individualno zdravlje, psihološko, odnosno individua, ne može da postoji i da funkcioniše van društvenog okvira u kome živi i u kome se nalazi. Svakako da društvene okolnosti utiču na naše mentalno zdravlje. Ne možemo reći a priori, ne možemo automatski povezati neku psihološku poteškoću sa društvenim okolnostima, ali svakako da društvene okolnosti u kojima mi živimo jako utiču na prvo javljanje stresa u bilo kom obliku. Da li je to na poslu, da li je to na ulici, da li je stres vezan za fizičku bezbednost. Sve to dovodi do jednog generalnog osećaja nesigurnosti koji se javlja kod nas.“
Medić napominje da dugotrajan osećaj nesigurnosti otežava funkcionisanje i da je prilikom psihoterapijskog rada neophodno uzeti u obzir okolnosti u kojima osoba živi.
„Samim tim, nesigurnost koja dugo traje je suprotna sigurnosti, odnosno stabilnosti. Sve što je za nas kao mentalne, psihološke osobe bitno jeste da osećamo sigurnost, a ona je u ovim našim okolnostima na minimalnom nivou. Tako da definitivno, kada radimo psihoterapiju sa bilo kojom osobom, bilo da je muškog ili ženskog pola, starijom ili mlađom, moramo da uzmemo u obzir društvene, političke, istorijske, bezbednosne i finansijske okolnosti u kojima osoba živi, kako bismo realno sagledali koji je izvor njenog stresa i njenog, da kažem, neadekvatnog funkcionisanja i poteškoća zbog kojih se javila.“
Komunikacija nije isto što i bliskost
Iako su društvene mreže omogućile stalnu komunikaciju, to ne znači da se ljudi osećaju manje usamljeno. Medić ukazuje na razliku između broja kontakata i stvarne bliskosti sa drugim ljudima.
„To je baš jedan veliki paradoks. Ako uzmemo u obzir da postoje društvene mreže, da imamo veliki broj kontakata na društvenim mrežama i da smo konstantno sa nekim, da kažemo, u nekom vidu interakcije i komunikacije, bar kroz pregled slika, objava i tako dalje, odnosno kroz broj poruka, možemo primetiti da se ljudi osećaju vrlo usamljeno. Tu se postavlja jedan kontrast, odnosno paralela između komunikacije i bliskosti. Znači, nije isto imati komunikaciju sa ljudima i osećati bliskost sa nekim čovekom, prijateljem, partnerom i tako dalje. Takođe, pažnja koju dobijamo na društvenim mrežama nije isto što i razumevanje i povezanost.“
Ona smatra da je važno negovati odnose u neposrednom kontaktu, jer virtuelna komunikacija ne može u potpunosti da zameni razgovor uživo, empatiju i osećaj razumevanja.
„Društvene mreže, naravno, imaju svoje dobre strane. Ako je neko udaljen i ne živi u istom mestu, možemo održavati komunikaciju sa rodbinom, prijateljima… Videti mnogo, saznati mnogo o stvarima koje se dešavaju. Ali, kažem, kada se previše ide u tom jednom smeru, u tu virtuelnu stvarnost, onda to sa sobom vuče takvu otuđenost i, negde, nedovoljnu bliskost u realnom životu.“
Roditelji treba pažljivo da prate promene u ponašanju dece
Promene u ponašanju tokom adolescencije roditeljima mogu biti teške za prepoznavanje, jer nije uvek jednostavno razlikovati uobičajene razvojne promene od problema koji zahtevaju stručnu pomoć.
Medić navodi da povlačenje, agresivnost, slabiji uspeh u školi ili gubitak interesovanja ne treba automatski pripisivati lenjosti, nezainteresovanosti ili lošem vaspitanju.
„Moj savet je da roditelji vrlo obazrivo pristupe tome i da razgovaraju sa decom. Često deca ne žele da pričaju o svojim problemima roditeljima. Dakle, da li je razlog to što ne žele da ih povređuju, što ne žele da im nanose dodatne poteškoće, jer pritom svako od nas ima i svoje svakodnevne stvari. Ukoliko ne žele da komuniciraju sa roditeljima, treba ih svakako uputiti na stručno lice ili neku osobu od poverenja koja će ih dalje uputiti na stručno lice. Psiholog u školi igra veoma bitnu ulogu u tom smislu, jer dete ima mogućnost da sa nekim obavi poverljiv razgovor, tokom kojeg može da priča o svojim problemima i zajedno sa nekim stekne uvid u to šta je ono što ga muči.“
Kada potražiti stručnu pomoć?
Prema rečima naše sagovornice, za obraćanje psihologu ili psihoterapeutu ne treba čekati trenutak kada problemi ozbiljno naruše svakodnevni život. Razgovor sa stručnjakom može biti koristan i preventivno, radi boljeg razumevanja sopstvenih osećanja i očuvanja mentalnog zdravlja.
„Znaci mogu biti različiti, ali ono na šta bih apelovala jeste da se psihologu ili psihoterapeutu možemo javiti i samo radi informativnog razgovora, prevencije i upoznavanja sa tim šta je mentalno zdravlje i kako možemo da ga poboljšamo ili očuvamo. Stručnu pomoć treba potražiti kada imamo probleme sa nesanicom, ishranom i komunikacijom sa drugim ljudima, kada pokazujemo bes i agresiju ili se povlačimo, kada gubimo interesovanje za ljude i hobije, imamo smanjen kapacitet na poslu ili probleme u bračnim i prijateljskim odnosima. Tu su i niska tolerancija na frustraciju, osećaj nedovoljne kompetentnosti u roditeljskoj ulozi i simptomi anksioznosti. Sve su to znaci da treba potražiti pomoć, i to na vreme.“
Medić ističe da psihoterapija nije jednako dostupna svima. Iako psihološka podrška postoji u zdravstvenim ustanovama i školama, privatna praksa za deo stanovništva predstavlja finansijski nedostupan izbor.
„Mogu reći da jeste i nije dovoljno dostupna. Dostupna je u smislu da postoji u okviru zdravstvenih institucija, da postoji, da kažem, besplatno psihološko savetovanje, kao i psiholozi u školama. A kada je privatna praksa u pitanju, postoji i to, naravno, samo što moramo uzeti u obzir da nisu svi u mogućnosti da to sebi priušte i da svest o tome da novac treba odvajati na mesečnom nivou za tu svrhu nije dovoljno razvijena.“
Kao jedno od mogućih rešenja vidi veću podršku organizacijama koje pružaju besplatnu psihološku pomoć i bolju saradnju institucija, škola, nevladinog sektora i privatnih stručnjaka.
„Prvo treba biti nežan prema sebi“
Na pitanje šta bi poručila osobama koje smatraju da svoje probleme moraju da reše same ili da njihove poteškoće nisu dovoljno ozbiljne u poređenju sa problemima drugih ljudi, Medić odgovara da je važno ne zanemarivati sopstvene potrebe.
„Ljudi se obično teše na taj način, odnosno stvaraju sliku u svojoj glavi da simptomi koje osećaju nisu dovoljno ozbiljni, da uvek postoji nešto gore i da je u redu da se sami bore s tim. Ja bih poručila da treba voleti sebe i biti nežan prema sebi. Zanemarujemo sebe i više pažnje posvećujemo bliskim ljudima nego sebi. A da bismo bili tu za njih i potpuno funkcionalni u životu, moramo prvo da vodimo računa o sebi. Preporučila bih da ne čekaju da simptomi uzmu maha, da dođu u teško stanje i da zbog toga trpe njihov posao, emotivni život ili roditeljske obaveze. Čim osete da nešto nije u redu ili da im je potreban razgovor, treba da se jave i potraže pomoć“, poručuje Dalija Medić.