Piše: Jovan Zafirović
Frazu iz naslova ovog teksta slušam otkad znam za sebe i oni koji su je izgovarali nikada nisu argumentovali svoju tvrdnju. Ponavljanje tri reči postalo je mamac na koji se godinama pecamo. Nije to izraz stvarne brige onih koji su ih ubacili u javni prostor, već način da se strahom od novog i drugačijeg obuzda nezadovoljstvo. A promena više nije samo želja. Ona je potreba.
U tom smislu, ni ovi izbori nisu izuzetak. Opet se „strahuje“ od promene spoljne politike, uticaja velikih sila, uvođenja sankcija Rusiji, preko istopolnih brakova, dolaska migranata, priznanja lažne države Kosovo, do proglašavanja srpskog naroda genocidnim, itd. E pa, mnoge stvari već imate.
Ono što nemate jeste mir i život. Da li ste mirni kada razmišljate da li smete nekome da lajkujete objavu, podelite nečiji stori, objavite sliku sa nekim? Da li ste mirni kada vas ucenjuju na poslu? Da li ste zadovoljni kada neko napreduje „brže, jače i bolje“ od vas, a pritom niti ima kompetencije, niti zasluge za tako nešto? Da li ste mirni kada nemate novac da detetu platite ekskurziju, već morate da refinansirate kredit? Da li ste zadovoljni kada uprkos bolovima u leđima idete da „odradite“ smenu, jer nemate pravo na bolovanje? Da li ste mirni kada vam pregled zakažu za šest meseci, a operaciju za 2029. godinu? Da li biste bili mirni kada biste morali da odete zbog onih koji vam „štite“ ognjište? Da li… Znam da već posle nekoliko pitanja niste ni mirni, ni zadovoljni, a pitanjima o miru i zadovoljstvu u Srbiji danas nikad kraja.
Biće još gore čujem sve godine života. Dvadeset i devet godina i koji mesec. I u pravu su bili! Svakim danom je bilo sve gore. Rođen sam u Gnjilanu i nikada nisam mogao slobodno da se krećem. Učen sam da treba da ćutim i da se povinujem. Srećom, bio sam loš učenik. Dok su deca rođaka u Beogradu skupljala jugio karte, ja sam čekao da vidim kako će prekrojiti kartu sveta i kome ću pripasti. Dok su isti igrali video-igre ja sam čekao da dođe struja, a kad je došla struja počeli smo da plaćamo onima koji nam danas ne smeju ništa jer nas štiti suverenistička vlast. Ni da nam hapse rođake, ni komšije, ni poznanike, ni da nas tuku, jer ćemo se pretvoriti u vukove.
Sad vi vajni stručnjaci, filozofi, političari, analitičari, profesori iz udobnih fotelja, stanova, gde slobodno šetate svoje kučiće, dođite mojima koji ne smeju da prošetaju slobodno, da kažete i da nas ubedite da će nam biti još gore ako se promeni vlast. Možda će za vas i biti, ali za nas neće. Već je.
Redovi iznad nisu pokazatelj nerazumevanja politike i odnosa u svetu, uticaja ovih ili onih, globalnih prilika, krize, nebriga za nacionalne interese, identitet. Naprotiv. Strah od budućnosti ne sme da bude izgovor za prihvatanje nepodnošljive sadašnjosti. A da je nepodnošljiva shvatićete kada siđete među narod.
„Za razliku od vlasti, mi svojim postupcima nismo proterivali Srbe sa Kosova i Metohije“
Jovan Zafirović, autor kritičkog osvrta na politiku zasnovanu na strahu od promene vlasti, podsetio je danas na studentske posete Kosovu i Metohiji koje su organizovali on i nekolicina njegovih kolege sa Univerziteta u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici:
„Za razliku od dosadašnje vlasti, nas desetak studenata Univerziteta u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici nikoga od Srba sa Kosova i Metohije nismo proterali svojom bahatošću i pohlepom.
Mi smo, između ostalog, uz pomoć malog broja velikih građana i profesora dovodili studente iz centralne Srbije na Kosovo. Mnogi od njih su tada prvi put posetili Kosovo i Metohiju, od kojih se dobar broj vraća i ostao sa nama u komunikaciji. Ako bi i povratak onih koji su tada prvi put bili ostao od svega, nije sve ovo bilo uzalud. Nije bilo uzalud. Posle poseta neki studenti su dovodili i svoje porodice na KiM, tražili grobove svojih predaka.
Fotografija (naslovna prim. aut.) je iz Dečana, tada smo grupu studenata iz centralne Srbije dočekali u Kosovskoj Mitrovici, a onda im u narednim danima njihovog boravka na Kosovu i Metohiji upriličili obilazak svetinja.“