Kažu da voda život znači, da je voda izvor života, da je prirodni element bez kojeg ne postoji život. Pre samo tri decenije seoski potok „Jaža“ u Goraždevcu je imao toliko vode da su njome navodnjavana žitna polja i zeleni pašnjaci a mnogi su je u to vreme, pre nego što je stigao gradski vodovod, koristili za higijenu i piće. Na potoku je bilo tri vodenice koje su proizvodile brašno za veliki broj sela.

Goraždevačke vodenice potočare odavno je progutao zub vremena. Nekada ih je bilo tri i svaki njihov kamen, koji je pokretala snaga vode iz seoskog potoka, proizvodio je najkvalitetnije brašno.

‚‚Tu su radila tri kamena bez prekida. Vode je imalo toliko da se nikada nije dogodilo da ne radi. Pored vodenice koja je koristila celom regionu i mesnoj zajednici od šesnaest sela, vode je bilo i za navodnjavanje“, priseća se u izjavi za Radio Goraždevac Jugoslav Stevanović, vlasnik jedne od Goraždevačkih vodenica.

Ako je za verovati onoj narodnoj „da je voda izvor života“, onda je taj izvor ovde počeo da se gasi. Potok je presušio jer je rečno korito Pećke Bistrice degradirano usled iskopavanja peska od strane albanskih kompanija.

‚‚Naročito posle 1999 godine kada je eksploatacija peska i šljunka na terenu iznad vodenica, odnosno iznad Goraždevca, jer ova Jaža je izvorska voda. Ona izvire na dva kilometara odavde i ovde su bila dva jaza i ja se sećam da su ona izlazila iz rečnog korita, koliko je to bila jaka voda. Međutim, tom jakom eksploatacijom peska su ovi koji ga eksploatišu u dubini po deset-petnaest metara, odvukli su tu vodu“, kaže Milovoje Zdravković, vlasnik jedine očuvane vodenice u Goraždevcu.

Tačan datum izgradnje vodenica potočara u Goraždevcu nije poznat. Najstarije su u vlasništvu porodica Zdravković i Stevanović. Milivoje Zdravković priseća se porodićne kuće koja je bila na spratu iznad vodenice gde su rođene mnoge generacije.

„Ova vodenica je među najstarijima u Goraždevcu. Milsim da postoji preko dva veka jer je ovde rođen moj deda a on je 1948. godine umro u 78 godini dakle unazad 1870. godine. On je tu rođen, tu su mi rođeni stric Milovan i otac Milić zajedno sa njihovim sestrama, tri sestre su imali. U ovoj vodenici, odnosno iznad vodenice gde gde je bila porodična kuća gde su oni svi rođeni, Milovanovih sedmoro i nas sedmoro, ukupno nas četrnaest je rođeno ovde gde je bila porodična kuća a pored kuće i štala gde smo držali stoku“, priseća se Zdravković.

Jugoslav Stevanović čuva prdanje svojih predaka kako im je vodenicu poklonio turski beg nakon dobijenog sudskog spora.

„Tu je bio gazda neki Ali Zeka koji je držao ovaj mlin ali je imanje bilo naše. Mi smo imali jedan mlin petsto metara iznad ovog današnjeg. Taj Ali Zeka je tužio nas da mu mi smetamo da voda da dođe ovde. Naš deda i njegova braća išli su na sud u Tursku. Turski sud kada je izišao na licu mesta, on je tom begu Ali Zeki kazao da -ako voda protiče kroz vodenicu i dođe dpo tvoje onda nema nikakve smetnje. Interesantna je pitanje kako je mlin postao njegov ali to predanje nisam saznao. Kada je Ali Zeka izgubio parnicu i video da ništa ne može da uradi onda nam je ustupio mlin i onda je i ovaj postao naš“, kaže Jugoslav Stevanović za Radio Goraždevac.

Nada da će voda ponovo udahnuti život vodenicama koje su vekovima hranile ovdašnje stavnovništvo ne umire. Vlasnici se nadaju a imaju i obećanja iz opštine Peć da će se situacija i upravljanje vodenim resursima promeniti.

„Mislim da su pre rata vodenice značile mnogo za Goraždevac. Da nije bilo vodenica možda bi bilo i gladnih tako da je vodenica bila mali izvor prihoda a više je značila za selo i sve nas“, kaže Milovije Zdravković.

„Na žalost rat je učinio svoje. Nismo mogli da je obnovimo. Nismo imali donacije. Voda je u pitanju. Ja se nadam da će voda doći u koliko se izgradi brana na izvoru Krstić i tada ovaj mlin može opet da proradi. Mnogo bi bilo bitno da se obnovi kao istorijski spomenik onakva kao što je bila“, kaže Jugoslav Stevanović.

Kao što je žubor vode u goraždevačkom potoku „Jaža“ utihnuo, tako je utihnulo i vodeničko kamenje, koje je rotiranjem pod pritiskom vodenog slapa vekovima proizvodilo najfinije brašno. Vlasnici ne gube nadu da će voda ponovo proteći u seoskom potoku i oživeti Goraždevačke vodenice i tradiciju.