Nacionalni Ansambl narodnih igara i pesama „Venac“ planira da u svoj repertoar uvrsti i tamburicu, pa su tim povodom u Gračanicu stigli tamburaški eksperti kako bi zajedno sa članovima ovog ansambla pokrenuli radionicu.
Direktorka Ansambla narodnih igara i pesama sa KiM „Venac“ Snežana Jovanović najavila je pokretanje radionice tamburaške prakse u prostorijama ovog ansambla, napominjući da „Venac“ mora da se brine o svakom muzičkom elementu kako bi se on sačuvao od zaborava.
„Radionice su planirane još maja meseca prošle godine, kada smo radili plan za godišnji program Ansambla `Venac`, a on je podrazumevao da se radionice tamburaške prakse odvijaju ovde na Kosovu i Metohiji, a da se radionice kavala organizuju na teritoriji Vojvodine, to je dogovoreno i trebalo bi da se dogodi krajem ove godine. Ali naredna godina je ta koja će obeležiti radionice kavala u Vojvodini i radionice tambure na Kosovu i Metohiji“, rekla je Jovanovićeva.
Prvi polaznici radionice tamuraške prakse biće članovi ansambla „Venac“, dok je u budućnosti planirano da se one organizuju za širu javnost, sa fokusom na omladinu.
Etnokoreolog i profesor na Fakultetu muzičkih umetnosti u Beogradu Zdravko Ranisavljević, kaže da promocija tamburaške prakse, koja u ovom trenutku kreće iz Gračanice, zapravo ne iznenađuje.
„Ona predstavlja vid razmene kulturnog nasleđa, odnosno iniciranja razmene kulturnog nasleđa u institucionalnim okvirima. Ansambl `Venac` u saradnji sa savezom tamburaških društava Vojvodine pokreće jedan proces koji u ovom trenutku na teritoriji Republike Srbije je tek u povoju, a to je razmena kulturnog nasleđa i edukovanje šire društvene zajednice o elementima nasleđa koji se nalazi na nacionalnoj listi kulturnog nasleđa“, rekao je Ranisavljević.
Tambura uvrštena u registar nematerijalnog kulturnog nasleđa
Na inicijativu Etnološkog odeljenja Muzeja Vojvodine tamburaška praksa upisana je novembru ove godine u Nacionalni registar nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije i tako je postala jedan od 54 elemenata u tom registru.
Vojvođanska tambura kao porodica instrumenata, jedinstvena je u celom svetu jer je, prema rečima Bojana Trenkića predsednika Saveza tamburaških društava Vojvodine, sebi stvorila porodicu tamburaških instumenata.
„U drugoj polovini 19. veka tambura je sebe razvila od troglasne kvitne porodice instumenata do ove četvoroglasne tabure kvartnog sistema, takozvanog sremskog štima ili vojvođanskih tambura. Plejada umetnika je pokazala i dokazala da tamburaška muzika može da iznese sve pred auditorijumom, da to nisu samo kompozicije iz folklornog miljea, nego da to mogu biti i orginalne kompozicije pisane za tamburaške orkestre i transkrpcije svetskog dela muzičke baštine“, kazao je on.
Osnivanjem tamburaškog orkestra Radio Beograda, izdavanjem ploča i odlaskom Srba trbuhom za kruhom u druge zemlje, tambura se čula i proširila svuda po svetu. Takođe, veliki doprinos popularizaciji tamburaške prakse doprinela je jugoslovenska konferencija koje je održana 1958. godine u Novom Sadu, a na kome su stručnjaci govorili o unapređenju i širenju tamburaške muzike.
„Naravno, svi nemili događaji iz devedesetih godina su ostavili traga ali pre desetak godina pojavljuju se festivali tamburaške muzike u Kumanovu, Kratovu, Bjelom Polju, Pljevljima, Užicu…Fascinatno je videti da je veliki tamburaški okestar postojao u Vrnjačkoj Banji, da je Učiteljska škola u Aleksicu edukovala buduće učitelje na tamburama. Tambura je malog gabarita, brzo se savlada, jefitna je. Violina je tada, ali i sada mnogo skuplji instrument, harmonika da ne govorimo. Mnogo učitelja koji su iškolovani pri učiteljskim školama u Svilanjcu, Aleksincu su išli na svoja radna mesta u različitim sredinama i učile decu da sviraju tamburu“, rekao je Trenkić.
Etnokoreolog Zdravko Ranisavljević kazao je da je malo poznato široj društvenoj zajednici, pa i u stručnoj javnosti, da je tambura u raznim kulturnim, obrazovnim centrima, domovima kulture, bila vrlo zastupljen instrument.
„Postojali su veliki tamburaški orkestri. O tome svedoče tamburaški instrumenti koji su ostali kao fundus materijalni u tim kulturnim centrima. To su desetine instrumenata koji se danas ne sviraju. Ono što je poznatije javnosti jeste ansambalska praksa, praksa malih tamburaških ansambala koji dan danas neguju, praktikuju tamburašku muziku širom Republike Srbije, računajući na veliku popularnost hitova tamburaške muzike istaknutih pre svega vokalnih izvođača tamburaške muzike“, rekao je Ranisavljević.
Entokoreologija – nauka o narodnoj igri
Pitanje zastupljenosti entokoreologije u praksi zapravo je pitanje zastupljenosti struke, smatra etnokoreolog Zdravko Ranisavljević.
„Nažalost, u pandemijskim uslovima često čujemo reč struka i pita se struka. Mi imamo sličnu situaciju u umetnosti, a to je pitanje da li se pita struka, odnosno da li se pita i šta se pita struka i čemu služi etnokoreologija na kraju krajeva. Etnokoreolog ne uči igrače da igraju, to radi pedagog narodne igre. Niti stvara koreografije, time se bavi koreograf. Etnokoreolog kao stručnjak u kulturi je taj koji razmišlja o programskoj strategiji jednog pravog subjekta koji se bavi narodnim igrama, u ovom slučaju Ansambl `Venac`“, rekao je Ranisavljević.
Prema njegovim rečima, katalog radnih mesta u kulturi dopunjen je 2017. godine, a njemu se prvi put našla etnomuzikologija, entokoreologija, entnologija, antropologija..