22.7 C
Pec
13. avg 2022

Logoped Milisavljević Todorović: Jako je bitno da roditelj prepozna i bavi se problemom

Da li ste primetili da Vaše dete ima problem u govoru i da li ste ga odveli kod logopeda? Zbog brzog načina života, obaveza, tableta, telefona i računara, roditelji sve manje imaju vremena da se posvete razgovoru sa detetom, a poteškoća u razvoju govora kod dece su godinama sve češće. Podaci pokazuju da čak 60 odsto dece pre predškolskog uzrasta u Srbiji ima poremećaj govora, pa čak postoje slučajevi da dete uopšte ne govori.

Koliko je taj negativan trend učestao kod dece u srpskim sredinama na Kosovu poslednjih godina, kako i kada treba prepoznati problem i kako se boriti sa njim, za Radio Mitrovica Sever i KoSSev, o ovoj temi govorila je defektolog logoped Doma zdravlja u Zvečanu, Jelena Milisavljević Todorović.

Sagovornica ukazuje da je govor nešto što je ljudima biološki dato, da je čovek predodređeno biće da razvije govor, ali da ga neće razviti bez socijalnog podsticaja.

Naglašava da se sa tim mora krenuti već u najranijoj starosnoj dobi deteta.

„Dete već u periodu od 9 do 12 meseci, treba da izgovori prvu reč sa značenjem. Ne misli se na mama ili baba, već da dete izgovori ono što vidi ili čuje. Prema nekim naučnicima, detetu je potrebno da čuje minimum 20,000 reči dnevno kako bi mu se govor na adekvatan način razvio“, naglašava logoped.

Samim tim, smatra da u podsticaju govora kod dece, ali i u pravovremenom reagovanju ukoliko nešto nije kako treba – najveću ulogu igraju roditelji.

Milisavljević Todorović takođe potvrđuje da je broj dece sa govornim manama i na ovom području u porastu.

„Poslednjih godina, čak i celu deceniju unazad učestalost govorno-jezičkih poremećaja kod dece je u porastu, a osim toga problem se sve više i više taloži. Reč je o višestrukoj patologiji, jer sada sve ređe imamo dete koje ne zna samo jednu reč ili slovo“, objašnjava sagovornica.

Ističe da je primetno i da sada govorne poremećaje, prate i motorički, što dodatno komplikuje rad i tretman lečenja.

Kako podaci pokazuju da trenutno više od 60 odsto dece u Srbiji ima poremećaje govora, a da je tokom 50-tih godina taj broj bio petostruko manji, brojni su spoljašnji faktori koji su na to uticali.

Sa tim se slaže i Milisavljević Todorović, navodeći da je jedan od najvećih faktora savremen i moderan život u kome živimo, razvoj tehnologije i svega onoga što je deci danas dostupno na svakom koraku, i da je to u velikoj meri doprinelo da deca „nemaju potrebu“ da razgovaraju.

„Deca su sve više orijentisana ka tehnologiji, a kada dete ispred sebe ima telefon, ono to sluša i gleda, i apsolutno nema potrebu za komunikacijom. Od njega crtać na telefonu ne traži niti da odgovori niti da ima bilo kakvu govornu interakciju“, naglašava logoped i dodaje da sa njene stručne tačke gledišta deca do treće godine, ne bi trebalo da se služe ovom vrstom zabave.

Sa druge strane, smatra da čak ni to ne bi u tolikoj meri moglo da utiče na dete, ukoliko roditelj kontroliše sadržaj i na neki način učestvuje i razgovara sa detetom o tome što gleda.

„Neće biti isto ukoliko bi roditelj ispitivao i objašnjavao detetu o tome šta gleda. Potrebno je razgovarati sa detetom i uključiti ga u interakciju. Definitivno nije isti uticaj ekrana na dete sa roditeljem i bez njega“, naglašava.

Kako objašnjava logoped, postoje i oni biološki faktori, gde se kod dece primećuje kašnjenje u govoru, a koji nije izazvan spoljašnjim faktorima.

Istovremeno, kako navodi dalje, postoje i slučajevi da dete osluškuje svoje roditelje, pa ukoliko oni slova ili reči nepravilno izgovaraju, to i dete kasnije „preslika“.

U govornu manu takođe spada i mucanje, a ljudi često za takve slučajeve kod dece govore da to može biti povezano sa nekim traumama.

Za takve slučajeve, logoped navodi, da je u lečenju te mane jako bitno da roditelj poznaje svoje dete i prati život deteta.

„To najčešće prvo i primete roditelji, koji se javljaju kada dete počne da zamuckuje izgovarajući neku reč. Sami roditelji to povezuju sa nekom traumom, što može biti i da je dete, na primer, pojurio pas. Kada roditelj zna, to dosta pomaže u daljem tretmanu“, navodi logoped.

U slučajevima kada dete zamuckuje, a roditelj nema saznanja da li je nešto na to uticalo, kako navodi ona, u tretman lečenja se uključuje i psiholog, koji pomaže detetu da prevaziđe problem.

U svakom od ovih slučajeva, logopedu se treba obratiti pa čak i za najmanju nedoumicu, ne prepuštati to slučaju i ne voditi se „starim babskim pričama“, da će dete to samo prevazići.

Ono što je dobro i za pohvalu, kako ističe defektolog, je to što su roditelji u poslednje vreme sami shvatili ozbiljnost problema ukoliko njihovo dete do 3-4 godine ne govori ili ne izgovara reči pravilno.

„Stiče se utisak da su se roditelji poslednjih godina promenili. Za govorne mane kod deteta nam se javljaju na vreme i to je ono što treba da se nastavi“, poručuje.

U domen rada logopeda, osim govorno jezičkih sposobnosti, spada i sposobnost deteta da pravilno drži olovku i crta u zavisnosti od njegovog uzrasta, što se primenjuje kod dece već kada prvi put dođu na pregled.

Milisavljević Todorović ukazuje da bi roditelji i na to trebali da obrate pažnju.

Već od 2-3 godine se od deteta, kako objašnjava, očekuje da se malo više zanima za svet crtanja, pisanja i žvrljanja.

Prema njenim rečima, očekivano je da to u početku bude žvrljanje nekontrolisanim pokretima, ali sa druge strane ono što logopedima jeste bitno su pokazatelji u određenom uzrastu.

„Očekuje se da dete sa tri godine može pravilno da nacrta krug, sa četiri već kvadrat, kasnije se to proširuje na pravougaonik i ostalo. Sa pet godina dete bi već trebalo da može da nacrta ljudsku figuru, sa svim elementima koje ona sadrži“, navodi i ističe da se tako proveravaju grafo-motorne sposobnosti, odnosno koliko je dete precizno i koliko kontroliše svoje pokrete.

Milisavljević Todorović još jednom poručuje da je govor nešto što se neguje, jer od toga zavisi i proizvod koji se dobije na kraju.

„Što više budete tu, što više budete usmereni na sam taj govorno-jezički i celokupan razvoj deteta, manje ćete imati briga kasnije, odnosno prevenirati jedan dobar deo“, podcrtava.

Milisavljevic Todorović dodaje da se logopedu za pomoć u izgovaranju nekih glasova, osim dece neretko javljaju i stariji.

„Ima puno studenata, i to najčešće onih koji se odlučuju za upis na određene fakultete, recimo za upis studija drame odnosno glume, zatim to često znaju da budu studenti političkih nauka kojima zaista treba neka dobra retorika, dobar izgovor glasova. Određeni fakulteti i traže izveštaj logopeda za sam upis“.

Osim toga, logoped radi i sa dosta starijom populacijom, najčešće sa osobama koje su dobile moždani udar, pa su njime pogođene određene strukture u mozgu.

Vaspitačica: Ono što je u krugu porodice simpatično, u vaspitnoj grupi može biti problem
????????????????????????????????????

Osim roditelja, prema rečima logopeda, razvojne poremećaje govora kod dece neretko primeti i vaspitač, koji se neposredno u nekoj starosnoj dobi deteta uključi u njegov razvoj.

Vaspitačica mitrovičke Predškolske ustanove „Danica Jaramaz“, Slađana Nekić, kroz svoj rad sa decom, takođe potvrđuje da je sve veći broj mališana koji zahtevaju logopedsku podršku.

Ukazuje i na to da problem govora u poslednjem periodu, ne prati samo decu ranog uzrasta, već je sve zastupljeniji i kod dece u godinama pred polazak u školu.

Nekić takođe smatra da je tome najviše doprinelo sve zastupljenije korisćenje novih tehnologija, a samim tim i zanemarivanje dece.

„Roditelji im daju telefon da bi ćutala i bila mirna, da bi recimo jela, jer tako je roditelju lakše“, navodi vaspitačica.

Istovremeno tvrdi da se problemi sa razvojem govornog aparata javljaju i kod dece čiji su roditelji „previše posvećeni“.

„U tim slučajevima deca nemaju potrebu da išta traže, sve im je na dohvat ruke, gde oni okom, roditelji skokom. Ima slučajeva gde deca do treće, četvrte godine jedu pasiranu hranu. Takva deca ne umeju da koriste jezik, ni kao organ koji pripomaže u žvakanju hrane, samim tim ne prepoznaju ni načine za upotrebu jezika u izgovoru glasova“, naglašava ona.

Problem tek nastaje, kada govorna mana, koja je krugu porodice „simpatična i slatka“, postane komunikacijska prepreka za dete ulaskom u vaspitnu grupu.

Iznoseći svoja iskustva rada sa decom, Nekić navodi da ona tada iz nemogućnosti da nesmetano razgovaraju sa vršnjacima i sa vaspitačicama, ponekad počinju da se povlače u sebe ili da stvaraju negativne emocije prema boravku u vrtiću.

„Suprotno tome, ponekad iz te nemogućnosti razvijaju agresivno ponašanje prema ostaloj deci, kao vid nekog odbrambenog mehanizma“, ističe vaspitačica.

Bez obzira na to što su vaspitačice obučene i za rad na logopedskim vežbama sa decom, sve češće i složenije govorne mane kod njih zahtevaju stručnija lica.

„To vrlo često prevazilazi naše kompetencije i zahteva angažovanje stručnih lica, logopeda i defektologa“, navodi Nekić.

Vaspitač svakako o najmanjem problemu koji primeti kod deteta, u saradnji sa stručnim službama u ustanovi, obavesti roditelja i preporuči pomoć logopeda.

NAJNOVIJE

Više