Atomski košmar i politička realnost

Godine 1972, znači, pola veka ranije, kada je „Hladni Rat“ bio u kulminaciji, glavni savetnici za bezbednost Leonida Brežnjeva, Generalnog Sekretara Komunističke Partije Sovjetskog Saveza, obavestili su komunističkog lidera o posledicama mogućeg (imaginarnog) nenajavljenog napada Amerike (SAD) atomskim bombama na Sovjetski Savez.

Prema analizi ovih savetnika, koja je bile utemeljena na vrlo tačnim naučnim projekcijama, čak 80 miliona građana tadašnjeg SSSR-a bi umrlo tokom ovog masovnog napada atomskim bombama. Celokupne vojne snage Sovjetskog Saveza, bi se smanjile, za samo jedan dan napada, hiljadu puta.

Evropska strana Sovjetskog Saveza bi bila kontaminirana radijacijom, i tu se ne bi moglo više živeti, bar za nekoliko decenija. Sovjetski Savez bi zapravo postao pustinja.

Bilo kako bilo, Leonid Brežnjev, koji bi preživeo ovaj napad (jer bi on i celokupno rukovodstvo SSSR-a bili sklonjeni na vreme u atomskim skloništima, izgrađenim za ove namene), bi trebao odgovoriti Americi na ovaj napad najubojitijim oružjem tadašnjeg Sveta.

Ovaj scenario početka Trećeg Svetskog Rata je uveliko uznemirio Leonida Brežnjeva.

Sovjetski lider, koji se četiri godine ranije nije uopšte libio da pošalje vojne trupe Varšavskog Pakta da bi ugušio „Praško proleće“, ili nove manje više liberalne tendencije tadašnjeg rukovodstva Čehoslovačke, (ovaj napad je onda postao okosnica onoga što se od tada zvala „Doktrina Brežnjev“), ostao je bez reči kada je čuo sve detalje posledica takvog katastrofalnog napada SAD na Sovjetski Savez.

Odogovor na ovaj imaginarni napad SAD na SSSR, je bio deo vojne vežbe elitnih trupa Sovjetske Armije.

Glavni deo ove vežbe je naravno trebalo da bude sam čin kada će Leonid Brežnjev pritisnuti dugme napada Sovjetske Armije atomskim projektilima na teritoriju Amerike.

Radilo se o tri interkontinentalne rakete, koje ipak nisu imale atomske glave, nego obične konvencionalne glave.

Iako se radilo samo o vojnoj vežbi, kako su kasnije izjavili svedoci ovog događaja, pre nego što je pritsnuo dugme za kontranapad, Brežnjev je prebledeo i počele su ruke da mu se tresu.

Pre nego što je (najzad) pritisnuo dugme za napad ovim interkontinentalnim raketama, Brežnjev se obratio tadašnjem Ministru odbrane Sovjetskog Saveza, Andreju Grečkom, koga je zapitao: „Andreju Antonoviču, da li ste sasvim sigurni da se ovde radi o vojnoj vežbi?“.

Komunistički lider Sovjetskog Saveza, koji je tada u samom Komunističkom Lageru i u celom Svetu važio za jednog beskropulosnog lidera, želeo je znači da se još jednom uveri da se radi samo o vežbi, to jest da neće on slučajno da bude prvi lider u istoriji koji je započeo Treći Svetski Rat, koji će zapravo biti Apokalipsa. Stvarna Apokalipsa.

Cela ova istinita priča o jednoj vojnoj vežbi održanoj 1972. godine (inače, ona je postala dostupna javnosti tek nakon završetka „Hladnog Rata“), nažalost, sada je više nego ikada aktuelna, nakon najnovijih najava Predsednika Rusije, Vladimira Putina, da upotreba atomskog oružja nije isključena u odbrani četiri regiona u istoku Ukrajine, koji su i formalno pripojeni Ruskoj Federaciji, predsedničkim Ukazom, potpisanim na javnoj ceremoniji poslednjeg dana septembra.

Samo godinu dana ranije, ovo što se sada dešava pred našim očima, i ovo naše vreme, ne bi moglo biti deo ni najluđeg Holivudskog filma. Takav film bi sigurno bio ocenjen kao nešto što nema ni 1% veze sa realnošću.

Sve ono što se dešavalo od 24. februara ove godine, kada je počela Ruska agresija na Ukrajinu, korak po korak je dovelo do nečeg što se nije moglo zamisliti ni u najgorim košmarima: Do mogućnosti upotrebe atomskog oružja u prave ratne svrhe, koje nemaju veze sa vojnom vežbom.

Da li će Vladimir Putin preći tu granicu koju nije bio spreman da pređe niko od Sovjetskih lidera (pa ni Nikita Hruščov, u poznatoj 13 dnevnoj „Kubanskoj Krizi“, 1962 godine), ostaje da se vidi sledećih nedelja. Ali izgleda da je ovaj katastrofalni scenario bliži realnosti nego ikada pre. Niko na Zapadu ne sme da isključi ovu mogućnost.

Bilo kako bilo, Janjić sa pravom podvlači u svojoj zadnjoj kolumni da je „ovo vreme životnih izazova i odluka i o ulozi naroda i država u novoj raspodeli sfera“.

Događaji u Ukrajini i u Rusiji (nakon aneksije četiri regiona u istočnoj Ukrajini), ne ostavljaju više, realno, nikakav manevarski prostor kada je u pitanju odnos prema ovim događajima, i odlukama koje su neizostavne.

Vladimiru Putinu i sadašnjoj Rusiji, nije ni do čega drugog stalo, osim do odbrane sopstvenih interesa, i to, po svaku scenu, čak i po cenu upotrebe atomskog oružja, kako se kaže poslednjih nedelja, taktičkog atomskog oružja.

Sve ono što se da uporebiti da bi se postigli ovi ciljevi, kako bi Rusija opet postala Velika Rusija, upotrebiće se od strane Putina i Rusije.

Realno gledano, nakon svega ovoga što se desilo u Ukrajini od februara meseca ove godine, Rusija je izgubila bilo kakav politički i moralni kredibilitet da bi imala uticaj na događaje na Zapadnom Balkanu.

To će postati još više jasnije, u sledećim nedeljama i mesecima.

Ali, na drugoj strani, ostaje da se vidi koliko će ojačati politički i moralni kredibilitet Evropske Unije na Zapadnom Balkanu, koji je konstantno na vrlo niskom nivou u proteklih par godina, zbog svima poznatih razloga, to jest zbog pomanjkanja volje i želje da se otopi proces proširenja EU državama ovog dela Evrope, koji je zamrznut od 2018 godine.

Bilo je par najava, naročito u martu, ili odmah nakon početka rata u Ukrajini, da će se tako nešto dogoditi ubrzo, to jest da će i zbog geo-političkih interesa Brisela, EU ponovo pokrenuti proces proširenja EU ka Zapadnom Balkanu, ali ipak i dan danas niko u Briselu ne želi da predvidi kada bi ovaj deo Evrope mogao biti formalno uključen u Evropsku uniju.

Nova, toliko dugo iščekivana dinamika EU koja bi zaokružila teritorije Evropske Unije i sa državama Zapadnog Balkana, bi realno, uticala da se smiri stanje u ovom delu Evrope, i da se da podstrek toliko potrebnom Sveobuhvatnom sporazumu o normalizaciji odnosa između Kosova i Srbije.

Toliko puta smo ja i Janjić u ovom dopisivanju proteklih godina rekli i pisali da vreme ne radi ni za Kosovo, ni za Srbiju. Sada bi trebalo ovo biti jasno svima: i na Kosovu, i u Srbiji.

Autor teksta: Bljerim Šalja