U selima Donji Dragoljevac i Dubarava u opštini Istok danas živi svega nekoliko Srba. Bave se poljoprivredom, ali svoje proizvode ne mogu da prodaju, jer neće da ih kupe ni Srbi ni Albanci.
Nakon oružanog sukoba 1999. godine svi Srbi su bili proterani iz Istoka i okolnih mesta. Postepeni povratak je počeo dve godine kasnije, prvo u Osojane, a onda i u ostala sela.
U Dubravu se vratio i penzionisani profesor srpskog jezika Radosav Pumpalović.
“Sve su kuće bile zapaljene. Sve, da nijedna ostala nije”, započeo je priču za Gračanicu onlajn.
Tipske kuće, duplo manje od onih koje su imali, izgrađene su Radosavu i njegovim stričevima.
“Veliku kuću sam imao, a najgore imao sam biblioteku veliku. Imao sam negde oko 1.500 knjiga. To je sve ostalo. Samo sam kola izneo. Ništa drugo nisam izneo. Imam ćerku jednu, ona je imala tada tri godine. Sve je ostalo. I stoka i svinje i krave, ma sve. Ne samo kod mene, nego kod svih je isto bilo”, prisetio se Radosav Pumpalović kada je pre 24 godine morao da napusti svoj rodni kraj.
I Blagoje Zujić iz Donjeg Dragoljevca se vratio. Kaže, morao je.
“Pre sam sanjao da sam na svom imanju, sad ne sanjam, sad sam u njemu”, kazuje on.
Prve godine povratnika u istočku opštinu bile su teške, a i sada se dešavaju provokacije, pričaju Radosav i njegov stric Radoje.
“Psuju, kradu šumu mnogo. Non stop kradu. Zajedno sa stričevima imamo veliku šumu. Prijavim krađu, dođe policija, ali ništa ne preduzimaju. A mnogo zemlje je uzurpirano ovde, džaba rade. Imam jednog strica koji živi u Francuskoj, ima 10 hektara zemlje i uzurpirana je. Njemu nije nužda, ali treba da pitaju”, kaže Radosav Pumpalović.
Njegov stric Radoje doživeo je napade nekoliko puta.
“Sada pre mesec dana šumu su mi sekli i kradu preko dana i ne mogu im ništa. Ja pozovem policiju. Oni mi kažu, “ne smeš da zoveš miliciju, ako pozoveš, presećićemo ti glavu””, priča Radoje Pumpalović.
Strah ne osećaju. Poručuju, kada su na svojoj dedovini, ne plaše se.
“Noću slobodno idem i uopšte se ne plašim. Ovde sam porastao”, navodi Radosav.
“Da me ubiju mogu kada god hoće, a drugo mi ništa ne mogu. Neću da prodam. Da mi daju ne znam koliko, neću da se selim odavde”, dodaje njegov stric Radoje.
Ponekad nemaju sa kim da porazgovaraju na svom jeziku.
“Po tri, četiri dana ne progovorim nijednu reč na srpskom. Žena kada me pozove iz Beograda, kaže, da ne zaboraviš da pričaš”, tužno objašnjava Radosav.
“Kada idem do Istoka tri kilometra ne mogu da sretnem svog sunarodnika, četiri kilometra do Đurakovca. Ovde sam sam. Da umrem, nema ko da dođe da me sahrani. Od sedam sela, četiri čoveka su mi došla na slavu. Od sedam srpskih sela! Sinaj, Ljubožda, Istok, Muževine i Osojane, samo četvoro ljudi”, izrevoltiran je Blagoje Zujić.
Muka i samoća su postale svakodnevica srpskih povratnika, ali svoju rodnu metohijsku zemlju ne mogu da ostave. Ni da je ostave, ni da je ostave neposejanu. A ona rađa.
A onda nova muka. Svoje proizvode ne mogu da prodaju, jer kupaca nema.
“Srbi u Istoku ništa ne prodaju, samo kupuju. Niko neće da kupi od Srbina. Ako poneseš papriku ili paradajz, ne možeš da prodaš. Mi u Severnu Mitrovicu idemo i tamo prodajemo”, kazuje Radosav Pumpalović.
Ono što Pumpalovići i Zujić najviše proizvode je pšenica, koju ove godine ne mogu da prodaju.
“Neće je niko, ni Albanci. Mada, i cena je nikakva. Ja sam prošle godine prodao pšenicu za 34 centa, ove godine ne mogu ni za 20 centi”, priča Radosav.
“Imamo problem, ne možemo da je prodamo. I sve ovo što obrađujemo nemamo kome da prodamo. Neće da kupe, ucenjuju nas”, dodaje Radoje.
I prošlogodišnja pšenica im je ostala, a ulagnja nisu bila mala.
“Treba da platim 130 evra da mi ore, pa drljanje, pa sejanje, pa seme, a meni ne ostane ništa, ni slama. Evo imam pšenicu dole, samo neka je uzme neko i za džabe, samo da je sklonim, jer imam i ovogodišnju i prošlogodišnju”, kaže Blagoje Zujić.
Za proizvođače koji obrađuju po tri, pet, deset i više hektara, jedino rešenje je zemljoradnička zadruga u nekoj od srpskih sredina, smatraju naši sagovornici.
“Velika je mana što nisu ovde otvorili zadrugu. Barem da se prodaju ovi proizvodi, pšenica, kukuruz, krompir… Postoji u Zubinom Potoku mlin i pekara, ali ne uzimaju. Tako da smo mi Srbi prinuđeni da za male pare damo Albancima, i oni to znaju i čekaju”, ističe Radosav Pumpalović.
Dok čekaju da neko kupi ili uzme pšenicu, spremaju se već za novu setvu. Dobiće subvencije od Republike Srbije i kosovske vlade i biće na nuli.
“Nama je traktor najpotrebniji. Da možemo da oremo, da možemo drva da ponesemo. Sada treba da platim da mi donesu drva. Imam i da pečem rakiju, ali nemam kazan”, priča Blagoje Zujić.
I Radosav kaže da je tražio traktor.
“Da mi iz tri, četiri kuće koje smo tu možemo da radimo. Lažu nas. Obećaju, ali daju traktor porodicama koje imaju i dva traktora. Jedno domaćinstvo, a dobiju dva traktora, ima i toga”, dodaje Radosav Pumpalović.
Kada im treba pomoć, jedino kome mogu da se obrate jesu komšije Albanci.
“Sve mi Albanci rade, Srba nema. Razgovaramo sa njima, ali ne posećujemo se. A ranije jesmo”, kazuje Radosav.
“Ko mi kaže “dobro jutro”, hvala mu. I kad me psuje, isto. Neka psuje, ne može mi ništa. Ja se ne raspravljam sa njima. Kada prođem kažem “zdravo”, pa ko hoće nek odgovori”, dodaje Blagoje.
Blagoje Zujić poručuje i ma šta da se desi, nikada više sa svoje zemlje neće otići.
“Ovo je moje i ja odavde ne idem, a da me ubiju mogu u svaka doba. Odavde ne idem”.
U metohijskoj opštini Istok do 1999. godine Srbi su činili 30 odsto stanovništva. Danas žive rasejani po okolnim selima, a u samom gradu ih nema. Najveće selo u ovoj opštini je Osojane, koje se svakim danom sve više iseljava.