Mnoge knjige ali i narodna predanja kazuju da je nekada u Prizrenu i okolini postojalo čak 365 crkava. Koliko dana u godini toliko srpskih pravoslavnih svetinja postojalo je u nekadašnjoj srpskoj prestonici i carskom gradu. Danas je ostalo svega nekoliko ,,živih”.

Gotovo svako selo u okolini Prizrena(Mušnjikovo, Smać, Sredska, Gornja Srbica, Ljubižda…) imalo je svoju crkvu a u nekim mestima ih je bilo i po nekoliko. Veliki broj svetinja je kroz vekove nestajao, u malo bolja vremena su nastajale nove pa su i one ponovo stradale. Od velike većine nije ostao ni trag. Neke su ipak ostale zabeležene u starim kjnigama, od drugih je ostao samo temelj a kamen mnogih služio je za izgradnju bogomolja narodima drugih veroispovesti. Paljene su mnogo puta, skrnavljene, pljačkane, pretvarane u štale… Čak i one koje su izdržale sva stradanja i ostale čitave ili delimično čitave polako uništava samoća, naročito u poslednjih dvadeset i pet godina.

Osim svetinja u samom centru Prizrena, Bogorodice Ljeviške, Svetog Đorđa ili obližnjeg manastira Svetih Arhangela, kao i nekoliko potkaljajskih crkvica, koje su takođe puno puta stradale, većinu niko ne posećuje iz bezbednosnih razloga. Neke se obilaze jednom godišnje ili se u njima služi Sveta Liturgija kada je hramovna slava a neke ni tad. Do nekih više nije ni bezbedno otići a kamoli služiti Liturgiju.

Jedan od retkih ljudi koji poslednjih godina posećuje ova mesta jeste paroh prizrenski otac Jovan Radić. On je u poslednjih mesec i po dana obišao veliki broj svetinja u okolini Prizrena i širom Sredačke Župe a fotografije i kratki istorijat crkava objavljen je na fejsbuk profilu Srpske pravoslavne crkvene opštine Prizren.

Gotovo pored svake od ovih crkava nalaze se srpska pravoslavna groblja i spomenici stari čak i po nekoliko vekova. Stotine i stotine grobova u dvorištima svetinja zajedno sa njima deli tragičnju sudbinu i samoću. I njih godinama retko ko ili niko ne posećuje, niko nad njima ne pali sveću i tako zarasli u trnje ćuteći svedoče istinu o nestanku jednog naroda sa tog prostora. Na mestima gde je nekad živelo na hiljade Srba, danas gotovo da ih nema. Retki se ponekad vrate da obiđu svetinju i poklone se grobu svojih predaka. Svega nekoliko desetina, uglavnom starijih ljudi sada živi u tim selima i brine o crkvama i grobljima koji zajedno sa njima dele tužnu sudbinu.

Uprkos teškom vremenu i stradanju koje ih je zadesilo, ove svetinje prkose i na taj način svedoče tome da su Srbi vekovima opstajali, živeli i umirali na ovim prostorima.

U knjizi objavljenoj 2019. pod nazivom Srpske svetinje Šar Planine Prizrena i okoline koju je priredila dr Aleksandra Novakov  uneto je 55 svetinja koje su preživele i najnovija rušenja. Ostale, porušene, spaljene i uništene pronaći će mesto u nekoj novoj publikaciji. Do tada je, po rečima oca Jovana, na nama da ih obilazimo, okadimo, po mogućnosti odslužimo po neku liturgiju i tako ih čuvamo od zaborava za neka bolja vremena.