Svetozar Cvetković: Opstanak zavisi od komunikacije, a ne od isključivosti

Svetozar Cvetković (Foto Kim)
Svetozar Cvetković (Foto Kim)

„Ako bi se čuo naš glas na taj način što bi se percipirala umetnost, izvođenje nekih predstava, filmova, bilo kakvih kulturnih događanja, mislim da bi i ljudi koji odlučuju o tome kuda se kreće politika jedne zemlje, jednog naroda, drugačije odlučivali i onda bi ih vodili nekim putem koji podrazumeva razumevanje, saradnju, prijateljstvo, lepotu različitosti, uvažavanje onog drugog koji govori neki drugi jezik“, rekao je u Gračanici glumac i producent Svetozar Cvetković.

Zbog pozorišnih i filmskih uloga Cvetković je često boravio na Kosovu i pre i nakon 1999. godine.

„Sve izgleda kao nebo i zemlja u odnosu na osamdesete godine prošlog veka kada sam ovde sa pozorištem Ateljea 212 dolazio i kada smo igrali predstavu Slobodana Selenića ‘Kosančićev venac 7’. Kada smo igrali u Narodnom pozorištu u Prištini i kada su nas ljudi svuda dočekivali sa velikim ushićenjem i kada nismo uopšte o tome ni razmišljali da će tu postojati takav problem koji će tako permanentno i dugo trajati i koji će našu zemlju sa ovim njegovim delom ostavljati negde između neba i zemlje, između vatre i vode, strašnih kontrasta, velikog bogatstva i velikog siromaštva ali, zapravo, sa jednom željom u dušama svih ljudi koji ovde žive – da pokušaju da ostanu i da žive onako kako jedan ljudski život iziskuje da se živi, a to je dostojanstveno“, rekao je on.

Velika je razlika iz godine u godinu, ocenio je Cvetković.

„Ja sam bio tu i kada se renovirao ovaj Dom kulture i kada je Ministarstvo za kulturu Republike Srbije dalo sredstva da se omogući da se on renovira i kada je prebačena i oformljena drama Narodnog pozorišta Priština na srpskom jeziku ovde. Tada smo ispred ljudi iz Ministarstva kulture dolazili Miki Manojlović i ja, zajedno smo bili na otvaranju ove sale ovde. Različito je tada u odnosu na sada, bez obzira što su ova slova (instalacija Missing u dvorištu Doma kulture) ovde stajala sa ovim slikama i tada, bez obzira što svet drugačije izgleda sada nego što je izgledao tada, sve se nekako menja“, primetio je.

Cvetković je bio deo drame „Balkan bordello“ u režiji Bljerte Neziraj, koju su zajednički uradili Atelje 212, Teatar Ćendra iz Prištine i Teatar La MaMa iz Njujorka u izvršnoj produkciji Beke Vučo.

„Pokušali smo da napravimo nešto čiji je cilj zapravo bio komunikacija, ali to kroz kulturu, umetnost, pozorište može da se postigne samo ako ima jaku potporu u ušima onih koji odlučuju o sudbinama upravo ljudi koji ovde žive. Ako bi se čuo naš glas na taj način što bi se percipirala umetnost, izvođenje nekih predstava, filmova, bilo kakvih kulturnih događanja, mislim da bi i ljudi koji odlučuju o tome kuda se kreće politika jedne zemlje, jednog naroda drugačije odlučivali i onda bi ih vodili nekim putem koji podrazumeva razumevanje, saradnju, prijateljstvo, lepotu različitosti, uvažavanje onog drugog koji govori neki drugi jezik u odnosu na vaš jezik i obrnuto. Onda bi ljudi mogli da imaju mnogo više razumevanja nego oni što gledaju samo na sopstveni interes i to da ostanu upisani u istoriji svog ili tuđeg naroda kao neko ko je zasejao duboko jedno seme iz koga će izaći i izrasti neko drvo koje možda nikad ne izraste“, rekao je.

Na pitanje ima li danas komunikacije, koliko je neophodna i koliko se politika meša, Cvetković je odgovorio:

„Naravno da postoji i danas. Mi ćemo, koliko sutra, raditi promociju ove knjige („Sa Cvejom“) tamo (u Prištini), igraćemo predstavu („Urotnici“) tamo. Naš je uslov, zapravo, bio da tu predstavu i promociju radimo i ovde i tamo, ne bismo li napravili nešto što zovemo kontatkom. Ono što nije dobro, što ja drugačije mogu da odgovaram na to pitanje u odnosu na vas koji ovde živite. Meni je mnogo lakše, ja ću da sednem sutra u kola i da se vratim u Beograd pa ću da nastavim da radim svoj posao, dok vas koji ste ovde i koji se borite za svoj opstanak ovde, taj opstanak u najvećoj mogućoj meri zavisi zapravo od komunikacije, a ne od isključivosti koja postoji sa jedne i druge strane. Ovo mesto odavde do centra Prištine je udaljeno kao deo Beograda Karaburma od Terazija, a taj deo je ovde trenutno postavljen na nivo da sednete u avion i da treba da poletitie na Atlanski okean. To je užasna činjenica i sa tom činjenicom vi živite, dokle god se ta putanja ne svede na ovo o čemu sam govorio, na razdaljinu koja postoji između dva dela u Beogradu, dotle odnosi među ljudima neće moći da fukcionišu onako kako bi trebalo, neće moći da se živi normalno, to je moj osećaj“ rekao je on.

Osvrnušvi se na jugoslovensku kinematografiju, Cvetković je istakao da je bila deo velikog tržišta sa više od 20 miliona stanovnika, a on lično je, kako je kazao, imao sreću da sarađuje sa rediteljima iz Beograda, Zagreba, Ljubljane, Skoplja…

„Radim i danas, sa nekima od njih iz različitih krajeva te zemlje, odnosno, sada drugih država, ali je to drugačije. Drugačiji su uslovi i to što se danas radi. Postoji taj jedan izraz od dve reči koji se zove ‘bolja prošlost’. Nažalost, mi svi, ne samo u ovoj zemlji nego u Evropi, živimo bolju prošlost, mi pričamo uvek o tome kako je bilo sa nekom nostalgijom koja nije nostalgija samo zbog toga što smo bili mlađi, nego zbog toga što smo bili kreativniji, zbog toga što je to što smo tada radili, zajedno sa svim tim ljudima, ostavilo mnogo većeg traga od onoga što sada radimo“, rekao je Cvetković.

Svako vreme kroz koje je prolazio, dodao je, ostavilo je traga u nekim ulogama.

„Pozorište zaboravite. Nažalost, pozorište vas mnogo više udara na sceni u srce od nečega što ostavljate kao trag, na filmskom platu. Trag na filmskom platnu ostaje zauvek, a pozorište je umetnost zaborava i ostaje da beži zauvek za vama. Sve to što sam nekad radio, ako bismo vezali za te osamdesete godine, možda jeste vezano najviše za neke stvari koje sam radio na samom početku, kao što je bio film ‘Hajduk’, pa onda preko nečega što sam radio u Makedoniji što je bio film Stoleta Popova ‘Srećna nova `49’, pa onda preko filmova koje sam radio sa Goranom Paskaljevićem, ‘Vreme čuda’ koje sam radio po Pekićevom scenariju, pa do filmova sa Mišom Radivojevićem sa kojim radim poslednjih godina, kao što je film, recimo, ‘Buđenje iz mrtvih’. To su neke stvari za koje verujem da danas kod svakog ostavljaju neki utisak, neke trajne vrednosti nekog odnosa prema vremenu u kome smo živeli“, zaključio je Svetozar Cvetković.

U Domu kulture „Gračanica“ sinoć je promovisana monografija „Sa Cvejom“ posvećena velikom glumcu Branku Cvejiću, u okviru programa organizovano je scensko čitanje dramskog teksta „Urotnici“ Igora Štiksa i Vladimira Arsenijevića.