Ipak, ovo nije ratna zona – bar ne danas. Ovo je prilaz manastiru Visoki Dečani na Kosovu, svetinji pod zaštitom UNESCO-a, koju je organizacija Evropa Nostra 2021. godine proglasila jednim od najugroženijih spomenika kulturne baštine u Evropi. Već gotovo dve decenije, manastir se nalazi i na UNESCO-voj listi ugrožene svetske baštine.
Od rata 1999. godine, ovaj srpski pravoslavni manastir iz 14. veka čuvaju NATO mirovne snage. Znakovi na različitim mestima upozoravaju nas da ne fotografišemo. Kamuflirani vojnici i vozila patroliraju obalom Bistrice, okolnim padinama Prokletija i zidovima manastira okruženim bodljikavom žicom.
Na kapiji, vojnici iz Albanije, članice NATO-a, proveravaju naša lična dokumenta. Neki gosti su iznenađeni što čuju isti jezik na kojem se izriče većina pretnji manastiru Visoki Dečani, ali to nije prvi put u istoriji. Albancima je još davno ukazano poverenje da štite manastir od onih koji žele da ga unište.
Ulazimo kroz uski luk gde nas dočekuje mladi monah, čija toplina i entuzijazam mogu otopiti čak i svež sneg obasjan svetlošću sveća. Grlimo se i pružamo ruke. Tokom vikenda, njegov dom je i naš dom. Dvadesetočlano bratstvo nas dočekuje toplinom i humorom.
Pred nama stoji veličanstveni manastir, koji se odlikuje mešavinom romaničkog, gotičkog i vizantijskog stila. Njegovi mermerni zidovi blistaju u zimskom sumraku, a rezbarije su oštre kao kada su prvi put isklesane. Većina originalnih fresaka je netaknuta, osim onih koje su bile na dohvat ruke. Smatra se čudom što je originalni drveni tron opstao kroz vekove.
„Bez ljudi, ovo je samo spomenik“, podseća nas tiho ali uporno otac Sava, iguman manastira Visoki Dečani, sa svojom tankom bradom, crnom mantijom i pektoralnim krstom. Ova tvrdnja je pokretačka snaga revitalizacije zajedničkog duha manastira Visoki Dečani, onih koji su posvetili svoje živote manastiru i onih koji dolaze radi verske i duhovne podrške.
Otac Sava poredi manastir sa srcem koje kuca ili ‘pulsira’. U njegovim mislima „U centru su crkva i liturgija“, kojima se monasi vraćaju uveče nakon razmišljanja, učenja i obavljanja zadataka. U kompleks, u srce se neprekidno upumpava kiseonik.
Proizvode sir i sveće dok obrađuju zemlju i voćnjake u blizini manastira. Samoodrživost je cilj, uključujući i proizvodnju vina iz sopstvenih vinograda. Ova živahna crkvena ekonomija obezbeđuje preko potrebno zaposlenje za lokalno stanovništvo.
Znatno umanjeni u doba kraljevine i komunizma, posedi manastira Visoki Dečani su ugroženi odbijanjem da se sprovede odluka ustavnog suda kojom se manastiru vraća oko 24 hektara zemlje. Iako je vlada Kosova na kraju popustila, to je učinila samo da bi ubedila međunarodnu zajednicu da podrži njeno članstvo u Savetu Evrope, što se nije dogodilo.
Nakon sedam stotina godina često turbulentne istorije, manastir je postao simbol nade i kontinuiteta. Na dan obeležavanja manastirske slave, Svetog kralja Stefana Dečanskog, 24. novembra, manastir posećuje nekoliko hiljada ljudi. Toga dana veliki broj hodočasnika koji dolaze autobusima, prisustvuje liturgiji, pali sveće, kupuje suvenire i uživa u manastirskom miru.
„Veliki broj ljudi identifikuje svoju pripadnost zajednici, a ne čovečanstvu“, kaže otac Sava sa žaljenjem, što ih navodi da opravdavaju dela koja bi inače bila osuđena. To je moralna jasnoća u vremenu i mestu gde ljudi prečesto preuveličavaju i iskorištavaju razlike.
U takvom podeljenom kontekstu, posebno kada je u pitanju status Kosova, otac Sava insistira da se sva rešenja moraju fokusirati na ljude, a ne na teritorije. Mnogo hvaljeni predlog razmene teritorija između Srbije i Kosova (čiju jednostrano proglašenu nezavisnost Srbija odbija da prizna) dominirala je većim delom Trampovog prvog mandata, navodeći oca Savu da se zapita, u šali ili ne, koja bi ponuda privukla ovog predsednika koji je najveći politički trgovac od svih.
Preplitanjem Karla Junga i kvantne fizike („otkrili su da čestice mogu biti na dva mesta u isto vreme“), misaoni tok oca Save oslobađa pretpostavljene učmalosti i sterilnosti koje se često pripisuju verskim ličnostima.
Istovremeno, on prepoznaje potrebu da se istraže novi načini obraćanja mladima, uključujući i promišljanje jezika koji se koristi. Njegov dugogodišnji nadimak, „Sajber-monah“, svedoči o njegovom prihvatanju društvenih mreža. Komuniciranje unutrašnjeg života manastira gradi veze i van kruga vernika; veze koje doprinose trajnom blagostanju manastira.
Bezbednost manastira i dalje zavisi od stranih sila. Iako monasi više ne moraju peške da putuju do Carigrada kako bi izneli svoje brige, kao što je to bio slučaj tokom Osmanskog carstva, njihov savremeni put je težak na druge načine. Pažnja diplomata je kratkog daha, a tu su i suprotstavljeni interesi u zemljama odakle diplomate dolaze i na drugim mestima.
Na zadnjem staklu džipa koji prolazi nalazi se zastava Oslobodilačke vojske Kosova (OVK), koja je vodila gerilski rat protiv srpskih bezbednosnih snaga. Nekoliko bivših lidera OVK trenutno je na suđenju za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti pred Specijalnim sudom za Kosovo u Hagu. Iz radija odjekuju albanske nacionalističke pesme. To je svakodnevna provokacija koju iskusniji monasi više ni ne primećuju.
Za oca Savu, obezbeđivanje manastira Visoki Dečani u globalnoj svesti je garancija da neće biti zaboravljeni. U središtu te vizije su živahno bratstvo i zajednica — kako vernici, tako i oni koje privlači aura manastira.
U svojoj kratkoj knjizi „Vreme tišine“, Patrik Li Fermor opisuje „devetnaest sati dnevno apsolutne i božanske slobode“ u kojima je uživao. Za monahe Visokih Dečana, takav luksuz ne postoji. Savremena stvarnost nalaže da ne mogu sebi priuštiti tišinu. U sve neizvesnijem svetu, nastavak gotovo 700 godina duge istorije ne podrazumeva se sam po sebi.
Ian Bankroft je pisac i bivši diplomata sa prebivalištem na prostoru bivše Jugoslavije. Autor je romana Luka i publicističkog dela Zmajevi zubi – priče sa severnog Kosova.
Tekst je preuzet sa portala The New European:
