Na drugu zvaničnu Titovu posetu Kosovu čekalo se 16 godina. Nakon one iz juna 1950. godine, voz (ovoga puta Plavi) na Kosovo je stigao 25. marta 1967. godine. Postavlja se pitanje: šta se i zašto čekalo? Šta se to nije dopadalo Maršalatu ili šta je dovelo do toga da prvi čovek socijalističke Jugoslavije toliko dugo izbegava posetu Kosovu?
Da li se čekala kadrovska promena u okviru Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije koja se desila jula 1966. godine? Da li možemo da pretpostavimo da je druga poseta bila uvertira u velike političke, institucionalne i ustavne promene koje su se odvijale sve do 1974. i usvajanja novog jugoslovenskog ustava koji je postavio temelje kraja Jugoslavije?
Definitivno da Jugoslavija iz 1950. godine i ona koja počinje da dobija svoje nove obrise nakon jula 1966. godine nisu ista država. To se moglo osetiti i čuti i u Brozovom referatu tokom obraćanja u Prištini 25. marta 1967. godine pred okupljenih sada već sto hiljada ljudi, kako se navodi u knjizi „Tito na Kosovu“ autora Milisava Milića.
Ova poseta izvesno jeste bila simbolička proslava pobede nad centralističkom i etatističkom jugoslovenskom strujom, oličenom u liku i delu Aleksandra Rankovića, kao i konačno zatvaranje onoga što možemo nazvati „postbrionski proces“.
Čelik i simbolika
Plavi voz Josipa Broza Tita napravljen je i svečano postavljen na šine 1959. godine. Odluka o izradi ove specijalne kompozicije doneta je 1956, a vagoni su građeni u domaćim fabrikama: „Goša“ u Smederevskoj Palanci i „Boris Kidrič“ u Mariboru.
Tri dizel-hidraulične lokomotive koje su vukle voz, nazvane „Dinara“, „Kozara“ i „Sutjeska“ (serija JŽ 761), napravljene su 1957. godine u nemačkoj fabrici „Kraus-Mafej“ (Krauss-Maffei) specijalno za potrebe Plavog voza.
Jedna od njih se ovog puta najpre zaustavila u Kosovskoj Mitrovici. U „Trepči“ se radilo na novim pogonima i proširenjima. U tom momentu, kako je sam Broz naveo u referatu tokom kasnijeg govora u Prištini, osamdeset odsto olova u Jugoslaviji proizvodilo se upravo na Kosovu. Nakon sastanka sa predstavnicima opština, kako bi se to danas reklo „sa severa“, Broz je doputovao u Prištinu. Tu ga je sačekao jedan od najvećih skupova do tada na Kosovu, oko sto hiljada ljudi na Trgu bratstva i jedinstva u Prištini, ako je verovati literaturi iz 1979. godine (Tito na Kosovu, 1979, 31–37).
„Zavet democratizacije“ i novi politički kurs Između mita i realnosti:
Nešto vrlo zanimljivo navodi se prethodno u istoj knjizi: „Poruke govora druga Tita impresivan narodni zbor doživeo je kao zavet da će Savez komunista dosledno istrajati u borbi za demokratizaciju društva i nov podstrek naporima da se Kosovo brže razvija.“ (Tito na Kosovu, 1979, 29)
Dakle, kao što se da videti, ni J.B. Tito ni Savez komunista na Kosovu nisu mogli bez zaveta. Pa makar to bio i zavet demokratizacije, decentralizacije i bratstva i jedinstva, ako su uopšte znali da pojasne šta to znači.
Priča je još zanimljivija kada se uzme u obzir da odmah nakon govora J.B. Tito odlazi u Obilić, u posetu kopovima uglja.
Ovom potpuno fantastičnom kosovskom diskursu nedostajali su još samo Lazar i Murat. Mada, među okupljenih sto hiljada ljudi bilo je, siguran sam, više stotina i Lazara i Murata. Verovatno i Miloša.
Ova poseta je trajala četiri dana. Pored Kosovske Mitrovice i Prištine, Broz je posetio Prizren, Đakovicu i Peć. Napravljen je pun krug.
Sastajao se sa radnicima i lokalnim rukovodstvom. U hotelu „Teranda“ u Prizrenu, tokom drugarske večeri, imao je priliku da čuje i vidi pesme i igre iz tog dela Metohije. Novinari tadašnjeg Jedinstva zapisali su da je drug maršal bio poprilično oduševljen materijalnom kulturnom baštinom u Prizrenu i da je sa zadovoljstvom šetao gradom.
Na putu za Đakovicu i Peć posetio je čuveni spomenik Bori i Ramizu na planini Landovici, gde je položio venac. Poseta je završena u Peći, obilaskom Rugovske klisure (Tito na Kosovu, 1979, 46).
Priznanje ekonomskih kriznih tačaka i protivrečnosti
Ipak, tokom govora u Peći, Broz je javno priznao da u zemlji postoje ekonomske poteškoće, te da su one na Kosovu najveće i najizraženije. U obraćanju političkom aktivu pokrajinskih komunista izneo je ocenu da na Kosovu postoje jako izražene protivrečnosti i da one svoje korene imaju u dubokoj prošlosti (Tito na Kosovu, 1979, 51).
Nakon posete 1967. godine, J.B. Tito je redovnije posećivao tadašnju južnu Socijalističku Autonomnu Pokrajinu (SAP). Kao da je svesno sačekao duboke političke promene koje su u temelju izmenile političke odnose, ne samo na Kosovu.
Prvi čovek socijalističke Jugoslavije posećivaće Kosovo prema dugoročnoj političkoj i organizacionoj agendi, na svakih četiri do pet godina. Tom vremenskom okviru prilagođavali su se svi politički i privredni procesi koje bi on svojom posetom ozvaničio – od ustavnih i političkih reformi do otvaranja važnih infrastrukturnih i privrednih objekata.
J. B. Tito je bio ključni moralni i politički sudija i evaluator postignutog stepena političkog i privrednog razvoja, kao i međunacionalnih odnosa. To je, suštinski, bio najveći problem, što je često i sam isticao.
Povelja u Rektoratu: Krunisanje autonomije
U treću zvaničnu posetu Kosovu Broz je stigao 12. aprila 1971. godine. Nakon razgovora sa rudarima u Starom Trgu u Kosovskoj Mitrovici i sa privrednicima u Zvečanu, preko Prištine je otišao za Gnjilane. Tu ga je sačekalo pedeset hiljada ljudi iz Kosovskog Pomoravlja. Iz Gnjilana je otputovao za Uroševac, a nakon toga za Prizren.
Nakon odmora u Prizrenu, koji je sada definitivno (zaključujem: svojom lepotom) osvojio J.B. Tita, sutradan je u Rektoratu primio povelju Univerziteta u Prištini (Tito na Kosovu, 1979, 63–64).
Ovu posetu obeležile su poruke da je važno da se odnosi između republika, kao i između republika i pokrajina, tako urede da narod bude zadovoljan i da svako upravlja sobom, jer će to biti garancija stabilnosti Jugoslavije i njene snage i čvrstine. Put ka novom ustavu bio je prokrčen.
