Piše. Zoran Savić
Nedoumica je utoliko veća što MUP Srbije prilikom hapšenja često iznosi veoma ozbiljne sumnje – od učešća u ubistvima i otmicama civila do zlostavljanja i drugih ratnih zločina. Međutim, kada nekoliko nedelja ili meseci kasnije usledi puštanje iz pritvora, javnost neretko ostane bez odgovora na pitanje šta se u međuvremenu dogodilo sa tim sumnjama i da li je postupak protiv osumnjičenih nastavljen ili obustavljen.
Poslednji primer je Osman Seljmani, koji je početkom jula uhapšen zbog sumnje da je 1999. godine učestvovao u ubistvu bračnog para srpske nacionalnosti u Prištini. Nakon 82 dana provedenih u pritvoru pušten je na slobodu, a javno obrazloženje srpskih institucija o razlozima njegovog puštanja nije usledilo.
Međutim, iza pitanja zbog čega pojedini osumnjičeni izlaze iz pritvora krije se još jedno, možda važnije pitanje – ko bi uopšte trebalo da ih procesuira?
Odgovor zavisi od toga koga pitate.
Prema zakonima Srbije – njene institucije imaju nadležnost. Prema tumačenju Evropske unije – Srbija se Sporazumom o pravosuđu obavezala da takve postupke za dela počinjena na Kosovu ne pokreće samostalno, osim kada to zatraže kosovske vlasti. Između ta dva stava postoji i treći element – sistem pravne pomoći Beograda i Prištine koji bi trebalo da omogući razmenu dokaza, dokumentacije i drugih informacija potrebnih za vođenje postupaka.
Taj sistem danas gotovo da ne funkcioniše.
Upravo u tom trouglu, između hapšenja, spora oko nadležnosti i izostanka pravosudne saradnje, treba tražiti širi kontekst slučajeva koji se poslednjih meseci ponavljaju.
Hapšenje uz teške sumnje, puštanje bez odgovora
Jedan od upečatljivijih slučajeva dogodio se u avgustu prošle godine, kada su na Horgošu uhapšeni Džemailj i Baškim Emini. MUP Srbije saopštio je da ih sumnjiči da su kao pripadnici OVK učestvovali u otmici srpskog civila u Orahovcu 1999. godine, kojem se od tada gubi svaki trag. Obojica su puštena svega nekoliko dana kasnije, bez javnog obrazloženja srpskih institucija.
U narednim mesecima usledili su slični slučajevi. Hazir Haziri, uhapšen 8. septembra 2025. zbog sumnje za ratni zločin protiv civilnog stanovništva na području Podujeva, pušten je 21. januara. Iz pritvora su potom izašli i Avni Ćenaj, Mithat Ložani i Dukađin Mađuni, koji su prethodno bili uhapšeni zbog sumnji za ratne zločine, kao i Osman Seljmani, koji je pušten nakon 82 dana.
U javno dostupnim informacijama o njihovom puštanju nije razjašnjeno da li su postupci obustavljeni ili se nastavljaju. Nakon informacije o puštanju Ložanija, od Višeg suda u Beogradu i Javnog tužilaštva za ratne zločine zatraženo je pojašnjenje, ali odgovor nije stigao.
Samo puštanje iz pritvora, naravno, ne znači da je istraga završena niti da su sumnje odbačene. Problem je nešto drugo – institucije koje prilikom hapšenja javnosti detaljno saopštavaju za kakva se teška dela određena osoba sumnjiči, nakon njenog puštanja često ne daju jednako jasan odgovor šta se sa tim sumnjama dogodilo.
Nisu, ipak, svi postupci završeni na taj način.
Arbnor Spahiju, uhapšen u junu 2025. zbog sumnje za teško ubistvo u slučaju Banjska, pušten je nakon više od pet meseci, pošto je istraga protiv njega obustavljena zbog nedostatka dokaza.
U drugim predmetima stiglo se i do prvostepenih osuđujućih presuda. Nezir Mehmetaj osuđen je pred Višim sudom u Beogradu na šest godina zatvora zbog ratnog zločina protiv civilnog stanovništva, dok je Tefik Mustafa osuđen na godinu dana. Međutim, Apelacioni sud u Beogradu ukinuo je obe prvostepene presude i predmete vratio na ponovno suđenje.
Dakle, činjenica da je nekoliko osumnjičenih pušteno ne znači da Srbija sve takve postupke pokreće, a zatim od njih odustaje.
Ali otvara pitanje šta se događa sa onima koji nestanu iz javnosti između dve kratke vesti – one o hapšenju i one o puštanju.
Problem koji ne piše jasno ni u jednom sporazumu
Na tom mestu priča izlazi iz sudnice i ulazi u Briselski dijalog.
Kada se pogledaju javno dostupni sporazumi Beograda i Prištine, ne može se pronaći odredba koja eksplicitno kaže da Srbija više ne sme da pokreće istrage ili krivične postupke zbog dela počinjenih na Kosovu.
Takva formulacija ne postoji u Sporazumu o pravosuđu iz 2015. godine. Nema je ni u zaključcima EU posrednika o pravosuđu iz 2016.
A ipak, Evropska unija tvrdi da je Srbija upravo takvu obavezu prihvatila.
Evropska komisija je u Izveštaju o Srbiji za 2025. godinu, povodom hapšenja Arbnora Spahiua, navela da se od Srbije očekuje poštovanje Sporazuma o pravosuđu, prema kojem bi krivični postupci za dela počinjena na Kosovu „u načelu“ trebalo da se vode pred kosovskim sudovima.
Nakon hapšenja Mithata Ložanija u februaru ove godine, EU je bila još direktnija.
„Srbija se obavezala da neće pokretati krivične istrage niti krivična gonjenja za navodna krivična dela počinjena na Kosovu“, saopšteno je tada, uz izuzetak za slučajeve u kojima postupanje zatraže kosovske vlasti.
Time je otvoreno sasvim logično pitanje – gde je takva obaveza zapisana?
Kada je potom od Evropske službe za spoljne poslove (EEAS) zatraženo da navede konkretan osnov za takvo tumačenje, EEAS nije ukazao na određenu odredbu Sporazuma u kojoj se takva zabrana nalazi. Umesto toga, naveo je da je „osnovni princip“ čitavog Sporazuma o pravosuđu da samo kosovski sudovi i tužilaštva imaju nadležnost za predmete koji potiču sa Kosova.
Razlika nije beznačajna.
EU se, dakle, ne poziva na konkretnu odredbu kojom se Srbija izričito odrekla takve nadležnosti, već na princip za koji smatra da proizlazi iz čitavog Sporazuma.
Beograd taj zaključak ne prihvata.
Ko je zapravo nadležan?
U tom sporu postoji još jedan detalj koji se retko pominje.
Sporazumom o pravosuđu integrisane su srpske pravosudne strukture koje su funkcionisale na Kosovu. Ratni zločini su, međutim, prema posebnom zakonskom okviru Srbije bili u nadležnosti specijalizovanih organa u Beogradu.
Srbija je još 2003. uspostavila poseban institucionalni okvir za procesuiranje ratnih zločina, sa specijalizovanim tužilaštvom i sudskim odeljenjima u Beogradu. Zakon tim organima daje nadležnost za krivična dela obuhvaćena njime, počinjena na teritoriji bivše SFRJ od 1991. godine, „bez obzira na državljanstvo učinioca ili žrtve“.
Ta nadležnost nije nastala kao odgovor na Briselski sporazum – Srbija ju je svojim specijalizovanim organima zakonom dala još 2003, dvanaest godina pre Sporazuma o pravosuđu.
Prema tom domaćem zakonskom okviru, činjenica da je osumnjičeni građanin Kosova i da je delo počinjeno na Kosovu sama po sebi ne isključuje nadležnost srpskih organa za ratne zločine.
Upravo tu nastaje pravna nedoumica. Sporazumom su integrisane srpske pravosudne strukture na Kosovu, dok su za ratne zločine prema zakonima Srbije bili nadležni specijalizovani organi u Beogradu. Ostaje zato pitanje da li je, i na koji način, Sporazum iz 2015. uticao na njihovu nadležnost za dela počinjena na Kosovu.
U javno dostupnom tekstu Sporazuma takav odgovor ne postoji.
Da Beograd nije smatrao da se te nadležnosti odrekao vidi se i iz kasnijih izjava njegovih zvaničnika.
Tri godine nakon postizanja Sporazuma o pravosuđu, tadašnji ministar spoljnih poslova Ivica Dačić je u maju 2018. pred Savetom bezbednosti Ujedinjenih nacija rekao da Srbija „u skladu sa svojim zakonima neće odustati od krivičnog gonjenja lica za koje postoje dokazi“ da su na Kosovu počinila ratne zločine protiv civilnog stanovništva. U istom obraćanju govorio je i o međunarodnim poternicama Srbije.
Kada je EU u februaru ove godine reagovala zbog hapšenja Ložanija, direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju Petar Petković odgovorio je da odredbe na koje se poziva Evropska komisija „ne postoje nigde“ u dokumentima postignutim u dijalogu o pravosuđu.
Tako ostaju dva suprotstavljena tumačenja. EU smatra da iz osnovnog principa Sporazuma proizlazi da takve predmete treba da vode kosovski sudovi i tužilaštva. Beograd smatra da se takve nadležnosti nije odrekao i nastavlja da primenjuje domaći zakonski okvir koji je predviđa.
Dva pravosuđa bez saradnje
Problem, međutim, nije samo u tome ko smatra da je nadležan.
Beograd i Priština imaju dogovoren mehanizam međusobne pravne pomoći, koji bi trebalo da omogući razmenu zahteva, dokaza, dokumentacije i drugih informacija potrebnih za vođenje postupaka.
Kod ratnih zločina takva saradnja teško da može biti sporedna stvar. Gotovo tri decenije nakon rata, osumnjičeni mogu živeti u Srbiji, svedoci na Kosovu, a dokumentacija i drugi dokazi nalaziti se u oba sistema.
Da je mehanizam ranije korišćen pokazuje istraga ubistva Olivera Ivanovića. Već u martu 2018. EULEX je posredovao u sastanku Kosovske policije i policije Srbije posvećenom razmeni informacija o istrazi, a takvi kontakti nastavljeni su i narednih meseci. Beograd i Priština istovremeno su razmenjivali zahteve za pravnu pomoć. Po jednom od zahteva iz Prištine, Tužilaštvo za organizovani kriminal Srbije saslušalo je u novembru 2018. Sašu Jankovića kao svedoka.
Ali ni tada saradnja nije prolazila bez problema. Srpske vlasti tvrdile su da je Beograd odgovorio na osam zahteva za pravnu saradnju Specijalnog tužilaštva u Prištini, dok na svoje zahteve nije dobio potpune odgovore. Kosovsko tužilaštvo tvrdilo je, sa druge strane, da od Srbije nije dobilo deo traženih podataka, uključujući listing sa telefona Olivera Ivanovića. U izveštaju generalnog sekretara UN iz iste godine konstatovano je da razmena informacija u ovom predmetu i dalje predstavlja problem.
Nekoliko godina kasnije, slika je drugačija.
Evropska komisija saradnju Srbije i Kosova u oblasti međusobne pravne pomoći opisuje kao „de facto nepostojeću“. Prema njenom Izveštaju o Kosovu za 2025. godinu, obrada zahteva za međusobnu pravnu pomoć sa srpske strane je zaustavljena.
Da problem nije jednostran pokazuje slučaj Banjska.
Kosovo je u oktobru 2023. Srbiji poslalo zahtev za međusobnu pravnu pomoć u vezi sa napadom u Banjskoj. Prema Evropskoj komisiji, odgovor Srbije nije stigao. Srbija je potom Kosovu uputila sopstveni zahtev za pravnu pomoć u vezi sa istim slučajem – Kosovo ga je odbilo.
Tako su obe strane postupale u vezi sa istim događajem i jedna drugoj upućivale zahteve za pravnu pomoć, ali mehanizam napravljen upravo za takve situacije nije proizveo saradnju.
Tokom 2026. pojavio se još jedan problem – pozivi kosovskih pravosudnih organa počeli su da stižu na kućne adrese pojedinih osoba u Srbiji u vezi sa istragama ratnih zločina.
Ministarstvo pravde Srbije potvrdilo je da su takva pisma stizala, ali je saopštilo da nisu dostavljena preko tog ministarstva niti kroz mehanizam uzajamne pravne pomoći. EULEX je takođe naveo da nije posredovao u njihovom dostavljanju, dok Specijalno tužilaštvo Kosova nije odgovorilo koliko je poziva poslato niti kojim putem su dostavljeni. Iako između Srbije i Kosova nema direktne poštanske razmene, iz Pošte Srbije objašnjeno je da pošiljke mogu stići preko međunarodnih poštanskih centara.
Penzionisani general Vojske Jugoslavije Momir Stojanović tvrdio je da je takve pozive dobilo 4.900 veterana vojske i policije. Za tu brojku nema zvanične potvrde.
Njegov slučaj pokazuje i koliko se postupci dva pravosuđa mogu preplitati.
Stojanović je jedan od 53 optuženih pred kosovskim pravosuđem u predmetu Meja, koji se odnosi na ratne zločine iz 1999. godine na području Đakovice. Istovremeno je tokom leta dobio poziv Javnog tužilaštva za ratne zločine Srbije da se 30. septembra javi radi saslušanja.
Stojanović tvrdi da se poziv odnosi na slučaj koji su srpski organi ranije ispitivali i da je taj postupak 2019. završen zbog nedostatka dokaza. Tvrdi i da srpsko tužilaštvo sada postupa po zahtevima kosovskog pravosuđa, ali Tužilaštvo za ratne zločine Srbije nije javno potvrdilo da je novi poziv posledica takvog zahteva.
Pitanje poziva pritom nije samo tehničko. Apelacioni sud Kosova je u maju ukinuo raniju odluku o potvrđivanju optužnice u predmetu Meja, ocenivši, između ostalog, da nisu učinjeni dovoljni napori da optuženi budu obavešteni o postupku i da se obezbedi njihovo prisustvo.
U predmetu Račak, kosovsko tužilaštvo je pred sudom navelo da je još 2021. pozive optuženima slalo putem međunarodne pravne pomoći, ali da nije dobilo odgovor. Usledili su nalozi za hapšenje i poternice, a postupak se danas vodi u odsustvu.
Tako se ponovo dolazi do istog problema. Kosovo vodi postupke protiv osoba koje se nalaze van domašaja njegovih organa, dok Srbija, na osnovu svog domaćeg zakonodavstva, i dalje smatra da njeni specijalizovani organi imaju nadležnost za ratne zločine počinjene na Kosovu. Između dva sistema postoji mehanizam za razmenu pravosudnih zahteva, ali on gotovo ne funkcioniše.
Posledice se možda najbolje vide kada se postupci dva pravosuđa posmatraju zajedno.
Srbija osumnjičene hapsi kada postanu dostupni njenim organima, dok u pojedinim slučajevima njihovo prisustvo pokušava da obezbedi međunarodnim poternicama i zahtevima za izručenje.
Kosovsko pravosuđe suočeno je sa problemom nedostupnosti velikog broja osoba protiv kojih se vode postupci, među kojima ima i onih koji se nalaze u Srbiji. Jedan od odgovora na taj problem postala su suđenja u odsustvu.
A šta se događa sa zločinom?
Upravo zato se pitanje više ne može svesti samo na to ko formalno ima nadležnost.
Ni iz činjenice da je više osumnjičenih u Srbiji nakon određenog vremena pušteno iz pritvora ne može se zaključiti da su pušteni zbog pritiska EU ili Sporazuma o pravosuđu. Za takvu vezu nema javno dostupnih dokaza.
Niti se iz činjenice da Kosovo vodi postupke u odsustvu može zaključiti da su ti postupci sami po sebi nepravični ili nelegitimni. Svaki predmet zavisi od dokaza i načina na koji je postupak vođen.
Ali ostaje problem važniji od samog spora o nadležnosti.
Ako Srbija ima dokaze, a postupak bi, prema tumačenju EU, trebalo da vodi Kosovo – kako ti dokazi prelaze iz jednog pravosudnog sistema u drugi kada pravna saradnja gotovo ne funkcioniše?
Ako Srbija smatra da je nadležna – zašto javnost u pojedinim slučajevima nakon puštanja osumnjičenih ne zna da li se postupak nastavlja?
Jer spor oko toga ko je nadležan ne može biti odgovor porodici žrtve na pitanje ko istražuje zločin.
Srbija ima domaći zakonski okvir na osnovu kojeg smatra da njeni organi mogu da procesuiraju ratne zločine počinjene na Kosovu. Evropska unija tvrdi da je Sporazumom o pravosuđu prihvaćen princip prema kojem predmeti koji potiču sa Kosova pripadaju kosovskim sudovima i tužilaštvima. Kosovo vodi sopstvene postupke, uključujući i one u odsustvu protiv osoba koje mu nisu dostupne.
A mehanizam koji bi ta dva pravosuđa trebalo da poveže gotovo da ne funkcioniše.
Zbog toga se pitanje sa početka ovog teksta možda ne završava odgovorom na to zašto je neko pušten posle nekoliko dana, 23 ili 82 dana.
Važnije je šta se dogodilo sa predmetom zbog kojeg je uhapšen – ili optužen.
Na kraju, odgovor na pitanje ko ima nadležnost važan je za Beograd, Prištinu i Brisel.
Za žrtve i njihove porodice važnije je nešto drugo – da neko tu nadležnost zaista upotrebi i utvrdi šta se dogodilo.