Piše: Mateja Jovanović
Pa ipak, postoji prostor u kojem ti odbrambeni mehanizmi ponekad mogu da oslabe. Taj prostor je pozorišna sala. Pozorište poseduje jedinstvenu sposobnost da pred gledaoca postavi i najteža pitanja, ali ne kroz suve političke ili sociološke analize, već kroz živu ljudsku priču.
Kada sedite u mraku sale, okruženi drugim ljudima, pred glumcima koji ovde i sada proživljavaju dramu pred vašim očima, nemate mogućnost da jednostavno promenite kanal ili nastavite da skrolujete.
Kada se emotivno povežemo sa likovima, naš gard počinje da popušta. Političke i društvene teme tada prestaju da budu apstraktne dogme i dobijaju lice, glas, telo i emociju. Primorani smo da određenu situaciju sagledamo iz perspektive drugog čoveka – čak i kada se sa njegovim postupcima ili stavovima ne slažemo.
Međutim, moć pozorišta ne leži u davanju gotovih odgovora. Pozorište ne bi trebalo da bude arbitar, sud ili politički tribunal, niti da se pretvori u pridiku o tome ko je u pravu, a ko nije. Njegov zadatak je mnogo odgovorniji: da postavi pitanje i ostavi dovoljno prostora da gledalac sam dođe do odgovora.
Još od svog nastanka, pozorište i društvo idu ruku pod ruku – pozorište je bilo i ostalo ogledalo svog vremena. Kao pozorišni stvaraoci, imamo odgovornost da to ogledalo postavimo pred lice društva onda kada ono ne želi da pogleda sopstveni odraz.
Umetnost, međutim, nije angažovana samo onda kada glasno govori o politici. Njena snaga često leži upravo u preciznosti.
Pravi izazov nije pronaći najglasniju poruku, već pronaći pravo pitanje – ono koje je dovoljno konkretno i surovo precizno da pogodi u srž problema, a istovremeno dovoljno otvoreno da u njemu može da se prepozna i onaj koji misli drugačije.
U radu na projektu koji okuplja umetnike i organizacije iz Beograda, Mitrovice i Prištine – spajajući srpske i albanske stvaraoce – ta pitanja nose posebnu težinu. Na našim prostorima teme poput kolektivne krivice, lične odgovornosti, traume, neispričanih priča i odnosa prema „onom drugom“ decenijama su potiskivane, pojednostavljivane ili ostavljane bez prostora za stvarni razgovor.
Zvanični narativi često nude crno-beli svet u kojem je podela na „nas“ i „njih“ jednostavnija od suočavanja sa složenošću pojedinačnih ljudskih iskustava. Ali kada se takve teme suptilno utkaju u scensku radnju i sudbine likova, one prestaju da deluju kao agresivna politička provokacija.
Publika više ne posmatra samo ideologije i stavove – posmatra ljude. Prati njihove odluke, strahove, greške, gubitke i odnose. Govoreći o njima, možda prvi put počinje da govori i o sebi. Zato je jedan od najvažnijih trenutaka svake predstave upravo onaj koji dolazi nakon spuštanja zavese – trenutak kada predstava napusti pozorište i nastavi da živi među ljudima.
Pobeda pozorišta ne ogleda se u tome da li je publika tokom predstave došla do istog zaključka. Naprotiv. Njegov uspeh može biti upravo u tome da gledalac izađe iz sale sa pitanjem na koje nema jednostavan odgovor. Dok razgovaraju ispred pozorišta, pale cigaretu, čekaju prevoz ili se vraćaju kući, gledaoci mogu nastaviti razgovor koji je započet u mraku sale. Predstava tada postaje samo pokretač – početna tačka procesa u kojem pojedinac razmišlja, debatuje i preispituje sopstvene stavove.
Umetnost ne može da reši višedecenijske konflikte preko noći. Ona ne može da zameni politički dijalog, institucije, odgovornost ili mirovne sporazume. Ali može da učini nešto što nijedan od tih mehanizama ne može sam: da čoveka postavi pred iskustvo drugog čoveka. Možda upravo tu leži odgovor na pitanje da li predstava može da započne razgovor koji društvo izbegava. Ne tako što će dati odgovor umesto nas, već tako što će nam otežati da više ćutimo.
Pozorište ne mora da pomiri društvo. Ne mora čak ni da ga ubedi. Dovoljno je da u njegovu sigurnost unese malu pukotinu – pitanje, sumnju, nelagodu ili radoznalost. Ako nakon predstave dvoje ljudi, koji možda godinama nisu imali razloga ili hrabrosti da razgovaraju o određenoj temi, počnu da razgovaraju, predstava je već uradila nešto važno. A možda se upravo od takvih malih razgovora, jednog po jednog, počinje graditi mogućnost drugačijeg društva.
Ovaj tekst je deo inicijative „Kreativni agenti mira: Osnaživanje mladih za društvene promene kroz umetnost i Agendu Ujedinjenih nacija za mlade, mir i bezbednost, Faza II“, koju sprovode CASA, KUUM, IZI, Kulturni klub Gračanica i CDE Dolina, uz podršku Saveznog ministarstva spoljnih poslova Savezne Republike Nemačke, preko Instituta za međunarodne kulturne odnose, ifa, u okviru programa finansiranja zivik.