Ćorac je u tekstu izneo svoje viđenje stanja na Univerzitetu, ukazujući na, kako navodi, dugogodišnji uticaj političkih struktura na njegov rad i upravljanje.
U nastavku prenosimo autorski tekst profesora Aleksandra Ćorca u celini:
Čitajući odgovor Rektorskog kolegijuma Univerziteta u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici (UPKM) na Peticiju kojom se zahteva ostavka rukovodstva UPKM, zapitao sam se da li mi radimo u istoj ustanovi? Odgovor neću razmatrati parcijalno, već ću pokušati da dam jedan presek stanja, sa uzrocima koji su do tog stanja doveli i predlogom kako da, na dobro Univerziteta, iz ove pat pozicije izađemo.Odgovor neću razmatrati parcijalno, već ću pokušati da dam jedan presek stanja, sa uzrocima koji su do tog stanja doveli i predlogom kako da, na dobro Univerziteta, iz ove pat pozicije izađemo.
Nakon političkih promena 1988/89.g. Univerzitet u Prištini od centra zastupanja nacionalnih interesa Albanaca, nije postao temelj nacionalnih interesa srpskog naroda, već nažalost bastion vlasti u Beogradu i lokanih kosovsko-metohijskih (SPS) moćnika. Patriotsko busanje u grudi uglavnom je, još tada, počelo da bude zaštita za prikrivanje različitih materijalnih interesa, prepakivanje diploma, sporne doktorate i slične marifetluke. Od tadašnjeg imenovanja „lažnog cara“ Radivoja Papovića, za rektora, praksa je do danas ostala ista, samo je svaka sledeća vlast sve više sasecala autonomiju Univerziteta u Prištini, koji je u međuvremenu usled progona postao „sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici (UPKM)“.
Od tada pa do danas pritisak vlasti je samo jačao, a samostalnost Univerziteta kontinuirano slabila. Politika beogradskih i lokalnih centara moći je sve čvršće zarivala kandže u Univerzitet, povremeno popuštajući stisak u zavisnosti od političkih procena, svesti nosioca vlasti i stanja na Univerzitetu. Tako su značaj i pozicija UPKM polako venuli dok se infiltracija politike sve više pojačavala. Odgovorno stojim iza tvrdnje da ni jedan rektor od 1989. do danas nije izabran bez manjeg ili većeg uplitanja vlasti. Gde nas je to dovelo, vidimo svi, samo je pitanje koliko smo to spremni da priznamo.
Sve je kulminiralo poslednjih godina, kada su Srpska lista i njeni članovi preuzeli potpunu kontrolu nad UPKM. Ni jedan član rektorskog, kao ni dekanskih kolegijuma, nije mogao biti imenovan, a da to nije na neki način „politički“ odobreno. Srpska lista je UPKM shvatila kao svoju igračku, pa se tako i ponašala. Infiltrirala se u sve pore UPKM i kontrolisala ga u pravcu svojih političkih interesa i ličnih interesa pojedinih njenih članova.
Tako je UPKM, korak po korak, otet od nastavnika ali i od naroda kojem treba da služi. Nažalost, najveći deo nastavnika prihvatio je ovo kao normalnost i, vođen ličnom nezainteresovanošću ili logikom lične koristi, pristajao na moralne i profesionalne kompromise. Na jednom Nastavno-naučnom veću Medicinskog fakulteta, 2015.g. tadašnji dekan je kako bi prikrio svoje malverzacije, podneo 30-ak falsifikovanih rešenja da se o njima glasa. Svi smo znali da su falsifikovana, ali je protiv glasalo samo nas 10-ak od 127 članova veća. Znači manje od 8%. Ostali su tvrdili da su morali ili su samo pognutih glava ćutali. Verovatno nalazeći u sebi niz lažnih opravdanja za svoje saučestvovanje.
Kao rezultat svega toga Univerzitet se danas nalazi tu gde jeste. Profesore Arsića i Boranijaševića doživljavam kao prijatelje. Prof.Boranijaševića znam još od studentskih dana, a prof. Arsića već deceniju i po, i imao bih o njima dosta toga lepog da kažem, ali me to nije sprečilo da potpišem peticiju kojom se traži njihova ostavka, jer su kao rektor i prorektor odgovorni pošto su prihvatili političku kontrolu koja je uspostavljena na Univerzitetu, ali pravi izvršioci nedela prema nama „nepodobnima“ bili su dekani. U prvoj verziji Peticije koju smo podneli, uz rektora i prorektora tražena je ostavka i svih dekana.
Nije mi jasno zbog čega je taj deo izbačen. Ujutru, na dan podnošenje Peticije, imao sam ranije zakazani sastanak, oko tekućeg projekta na fakultetu (sa nezakonito izabranom) dekanicom mog fakulteta. Profesorica Tatjana Novaković je nenadano počela da mi se pravda, posle više godina mog progona u kojem je aktivno učestvovala, kako ona nije član nijedne stranke, kako je ona samo stručno lice i slično. Bio sam zapanjen brzinom odricanja od dojučerašnjih „prijatelja“ i naredbodavaca. Ali tako uvek biva sa poltronima. Moj progon je pokušala da pripiše političarima, a odgovornost za poslednji u nizu zahteva da mi „spakuje“ otkaz, prebacila je na Nemanju Biševca tzv. savetnika rektora i na rektorat. Tvrdila je kako ona to nije poslušala i kako ništa nije preduzela, ne znajući pri tome da ja već imam dokaze o svemu što je preduzimala, i da će sa tim morati da se suoči pre ili kasnije, pred nadležnim institucijama.
Sličnih situacija je bilo i na nekim drugim fakultetima na UPKM. Dekani i pojedini prodekani su bili „bič vlasti“ i zbog toga moraju, za početak, da podnesu ostavke. Svi ostali članovi rektorskog kolegijuma su bili saučesnici, i zato smatram da i oni treba da uradite isto.
Pri kraju našeg razgovora dekanica mi je rekla da ona „nema za šta da se kaje“ odgovorio sam joj: „Ako se stvarno ne kajete to nije zbog toga što niste učinili ništa loše, naprotiv, počinili ste puno prekršaja i moralnih i zakonskih. Vi se ne kajete zato što nemate ni obraz ni sram“. Prešla je preko toga kao da sam je častio baklavom u lokalnoj poslastičari.
Oni koji su olako do sada prihvatali diktat „naših“ moćnika, koliko sutra biće spremni da prihvate i diktat vlasti iz Prištine. To se pokazalo i kada su uprave fakulteta i rektorata, ujedinjeni sa lokalnim političarima, nametali nastavnicima i saradnicima uslove da se registrujemo kao „stranci na Kosovu“. To je samo jedna u nizu grešaka koje ste pravili, a u svom saopštenju ste ih prećutali.
Posle ovog i ovakvog saopštenja rektorskog kolegijuma čini se da se ni drugi dekani koji su postupali nezakonito ne kaju. Ne zaboravite kolege, pokajanje je osnov za oprost.
Za sve navedeno u Peticiji vi niste jedini krivci, ali jeste krivci, neka vaše ostavke budu početak puta ka uklanjanju spoljnih uticaja sa našeg univerziteta. Upravopolitički uticaji doprineli su tome da Univerzitet izgubi ulogu okosnice otpora rušenju srpskog nacionalnog interesa na KiM. Samo slobodan, stabilan i dostojanstven Univerzitet, koji obavlja svoju osnovnu ulogu, a to je da svedoči istinu, moći će da bude oslonac našem narodu na KiM u teškim danima koji slede.
Ono za čim Srbi na KiM vape su pravda i sloboda, jer su u postojećem političkom okviru one nedostižne. A da se ne lažemo, ni ranije nije bilo mnogo drugačije. Sada je samo dovedeno do perverznih granica. Samo Univerzitet čiji ideali su zasnovani na slobodi, pravdi i poštenju, moći će da pokuša da našem narodu na KiM, ali i u ostatku Srbije, pomogne na putu nacionalnog oporavka, osvešćenja i otrežnjenja.
Univerzitet može opstati samo ukoliko opšta paradigma o UPKM bude potpuno promenjena, ukoliko UPKM bude definisan kao ustanova od posebnog nacionalnog značaja i ukoliko iza nas stane celokupna stručna i naučna zajednica Srbije, a pre svega toga, ako mi zaposleni na UPKM lične i materijalne interese podredimo
nacionalnim. Krajnje je vreme.
Vaše ostavke prvi su korak u tom pravcu… Poštovani dekani, krijete se iza rektora i prorektora, a glavni izvršitelji i bičevi Srpske liste kriju se među vama. Ako je sve što ste naveli u odgovoru na Peticiju tačno, vi stvarno nemate čega da se plašite, organizujete slobodne izbore na univerzitetu i bićete opet izabrani za dekane. Proverite svoj mandat ako verujete u sebe.
I da vam napomenem. Ne tražim od vas ništa na šta ni sam ne bih bio spreman. 2012. godine bio sam prodekan, i čim sam video kojim putem ide upravljanje fakultetom, a to je ovaj put koji ste vi tolerisali, podneo sam ostavku.
Na kraju, imam jednu poruku onim kolegama koji su do pre dve nedelje prelazili na drugu stranu ulice, kako ih predstavnici Srpske liste ne bi videli sa mnom, a koji su nakon izbora počeli da prelaze na moju stranu ulice samo da „se jave i vide kako sam“. Ne radite to, pokušajte da sačuvate barem ostatke svoga dostojanstva. Tada sam vas sažaljevao, sada već osećam prezir.