U toj tišini, ovih dana, susreo se neobičan trojac.
Dominik de Frans (Dominique de France), 81-godišnjakinja iz malog francuskog mesta Dijolfi (Dieulefit), sedela je u manastirskoj porti i čitala knjigu na francuskom jeziku „Stara srpska umetnost“ staru jedan vek – francuskog arheologa i istoričara Gabrijela Mijea o drevnim manastirima Srbije i Makedonije.
Nedaleko od nje stajali su Aleksandar Panevski iz Skoplja i Goce Stojanevski, poreklom iz čuvenog sela majstora freskopisaca Papradište, pedesetak kilometara od Velesa – obojica 38-godišnjaci.
Troje ljudi, dve generacije, tri različite životne priče – a ista zadivljenost pred dečanskom svetinjom.
Razgovor je započeo spontano, upravo zbog knjige koju je Dominik držala u rukama. Na njenim stranicama našla se i Crkva Svetog Nikole iz 14. veka u Ljubotenu, koju su meštani nedavno obnovili za svega četiri nedelje. Među njima su bili i Aleksandar i Goce.
U porti Visokih Dečana, pod senkom vekova, ukrstili su se putevi. Srele su se mladost i starost. Sreli su se ljudi koje povezuje poštovanje prema istom nasleđu.
I zato Dečani nisu samo manastir.
Oni su mesto susreta. Oni su neprekinuta nit.
