Piše: Dragutin Nenezić
Svestan da ni ovde, kao ni pre sad već dve godine sa dinarom, verovatno nema pomoći, već samo odlaganja neumitnog, na nedelju o cariniku i fariseju, želeo bih pre da budem kao carinik, nego kao farisej.
Šta donosi primena zakona o strancima
Ovo je već mnogo puta obrađivana tema, i u ovom trenutku se može svesti na sledeće:
• Zakon je izglasan, i na ustavnom sudu, koliko je meni poznato, nikad nije osporen, iako za to ima osnova;
• Primena zakona je pomerena na 15. mart – ne isključujem da će se opet odložiti, ali iz dole navedenih razloga mislim da je to manje verovatno; i
• Najviše će u prvom trenutku da pogodi Univerzitet u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici, budući da on nije akreditovan u kosovskom sistemu (ali je prepoznat u evropskim okvirima, što se često previđa, i nedovoljno koristi).
Da se nešto ozbiljno sprema za 15. mart, govore i informacije da se po srpskim institucijama ubrzano popisuje ko ima kosovska dokumenta, kao i iznenadno ubrzanje postupka verifikacije srpskih diploma. Kurtijeva izjava o licencama za srpske lekare je možda istinita, a možda i ne, ali je na istoj liniji.
Konačno, potpuni nedostatak bilo kakve vidljive i javne reakcije (osim potvrde da se formira nekakav ekspertski tim) sa srpske strane ukazuje da se radi o još jednom primeru prećutne primene dogovorenog.
Da li će se nastava fizički izmestiti, kao što je izmešteno i sve što ima veze sa dinarom, ili će se održavati preko interneta, kao što se održavala za vreme korone, manje je bitno – onog trenutka kad studenti koji nemaju kosovska dokumenta budu onemogućeni da fizički budu na Univerzitetu, kao i profesori koji su u istoj situaciji, nastupa početak kraja tog Univerziteta u obliku koji je, slobodno se može reći, ojačao Kosovsku Mitrovicu u proteklih 25 godina, sa svim posledicama takvog slabljenja.
Šta očekuje školstvo i zdravstvo
Kad se to desi, ostaju osnovne i srednje škole, kao i zdravstveni sistem. (In)famoznim nacrtom statuta ZSO je za ove institucije, kako kaže jedan od mojih gorepomenutih prijatelja, predviđen svojevrstan model javno-privatnog partnerstva, uz finansiranje iz Beograda, a preko prištinskog trezora. Dok se taj statut ne usvoji (čemu će prethoditi, izvesno, ustavno-sudsko preispitivanje, pa je pitanje šta će od svega toga ostati), primenjuje se Kurtijev plan o postepenoj integraciji, šta god to zaista bilo.
Šta god da se primenjuje, za škole je, ipak, to slaba uteha, jer po članu 46. Zakona o preduniverzitetskom obrazovanju u Republici Kosovo (pun zvaničan naziv, da ne bude zabune), svi programi, pa i privatnih institucija, moraju da budu odobreni od strane kosovskog ministarstva.
Što kaže jedan moj prijatelj koji treba da upiše dete ove godine u osnovnu školu u Kosovskoj Mitrovici (a koji se ne oglašava javno), kolut unapred je svuda isti, ali neke druge stvari nisu – npr. istorija, koja će se, ako je suditi po gore linkovanim kriterijumima za boravak, učiti po kosovskim merilima. Na stranu tehnikalije poput toga da u kosovskom sistemu ima 9 razreda podeljenih u dva nivoa, i tome slično…
Što se zdravstva tiče, tu je situacija tehnički još izazovnija – na Kosovu praktično ne postoje doprinosi za zdravstveno osiguranje, pa je samim tim neizvesno kako će se srpski osiguranici lečiti u kosovskim zdravstvenim institucijama (da ne pominjemo pitanje srpskih lekova, koje kosovski sistem trenutno ne dozvoljava).
No, to na stranu, suština je da sve i da postoji ovih 50 srpskih lekara s kosovskim licencama koje Kurti pominje, oni trenutno fizički nemaju gde da rade (ako ne računamo privatni sektor).
Ako se pak proteraju/izmeste (što od dinara ide u paru) srpske zdravstvene institucije, oni će imati fizički gde da rade, ali te nove institucije neće imati kako da se finansiraju, a pitanje je i kome će moći da pružaju svoje usluge usled problema sa osiguranjem, kao i kako će i koje će lekove ti nesrećni ljudi nabavljati. Osim, naravno, ako se to ne reši sporazumom o saradnji u oblasti zdravstvenog osiguranja, kako se to radi s drugim državama, ili kroz ZSO, čiji nacrt statuta od navedenih problema donekle rešava samo pitanje finansiranja i korišćenja prostorija srpskih institucija.
Zaključak
Teško mi je da napišem, ali se čini da je izbor pred kosovskim Srbima (i to jednako onim sa Severa i Juga, kad su u pitanju školstvo i zdravstvo) binaran – da odu sa KiM (o čemu sad već razmišlja skoro svaki moj prijatelj koji ima decu školskog uzrasta, a koji već nije otišao), ili da ostanu i čekaju bilo integraciju po Kurtiju (koja će biti kao i sve što Kurti radi, antisrpska), bilo ZSO (za koju se ne zna ni kad će biti formirana, ni u skladu s čim, ali će svakako biti u kosovskom sistemu, uz sve što ide uz to).
Pre njih, verovatno će otići studenti i profesori Univerziteta koji nemaju kosovska dokumenta, sve dok ne ode i sam Univerzitet, bilo u Rašku ili Novi Pazar, bilo u bespuća srpskog interneta.
S moje strane, ostaje žal što u ovoj situaciji nisam pomogao, i sramota što smo svi kolektivno pustili da se ovo desi, uz glasno ćutanje (taman takvog kao ono Koče Popovića na Brionskom plenumu).
Zato pitam sve:
Da li su Srbi sa KiM zaista toliko bezvredni, da smo ih tako olako prepustili Kurtiju, ili se to pak pre može reći za nas, jer smo to dopustili?
I da li posle toga bilo ko iole svestan može – ili ima prava – da se čudi ubrzanoj razgradnji ono malo vladavine prava koja se upravo dešava, propraćena sramotnim komentarima predsednika Ustavnog suda (koji, spomenimo i to, kao član Venecijanske komisije uredno glasa za mišljenja o kosovskim propisima)?
Konačno, ako već vlast čini ovakva zlodela, šta se može očekivati od opozicije (koja takođe sramotno ćuti), pa i od studenata (koji se o ovome oglašavaju na nivou pojedinačnih fakulteta) – da li će se na godišnjicu protesta 15. marta iko setiti kolega koji neće više moći da se školuju na KiM?
„Svi navodi iznešeni u ovom tekstu su lični stav autora i ne odražavaju nužno stavove redakcije. Radio Goraždevac nije autor teksta.„
