Nakon četrdeset godina bavljenja politikom, Trajković tvrdi da je srpsko nacionalno biće toliko razvučeno i razbijeno da eksperimenti koji se vrše nad narodom nanose nepopravljivu štetu.
„Katastrofa. Nigde smo. Ni gore, ni dole. O nama niko ne brine, a svi nas zloupotrebljavaju. Naš problem koriste da bi politički profitirali, ne razmišljajući da je naše nacionalno biće toliko razvučeno i razbijeno da eksperimenti koji se vode nad našim narodom mnogo bole“, navodi Trajković na početku razgovora.
On ističe da laboratoriju u kojoj se ispituje izdržljivost Srba čine albanske separatističke snage s jedne, i beogradski režim s druge strane, koji kroz simulaciju borbe zapravo ubrzava proces nestajanja zajednice sa ovih prostora.
„Nikada nismo tako brzo i tako grubo nestajali sa ovih prostora kao što nestajemo sa ovim režimom koji je danas u Beogradu“, kategoričan je on.
Fenomen „praznih jasala“ i uloga Srpske liste
Jedan od ključnih problema koji Trajković identifikuje jeste pretvaranje naroda domaćina u masu koja je uslovljena golom egzistencijom. On slikovito opisuje ovaj proces kao laboratoriju u kojoj su „jasle“ jedini orijentir za narod bez perspektive.
„Zato što su oni u tom eksperimentu. Oni su u toj laboratoriji. A laboratorija su jasle – napunjene ili prazne, narod bez perspektive. Jedina perspektiva je da čuva jasle. A jasle su čas pune, čas prazne, u zavisnosti od potreba onih koji ih pune“, objašnjava Trajković.
Prema njegovim rečima, narod je ponižen do te mere da mu je jedina preostala funkcija puko preživljavanje kroz poslušnost. U tom kontekstu, on oštro kritikuje ulogu Srpske liste, za koju tvrdi da nije autentični srpski proizvod, već zajednički projekat međunarodne zajednice, Beograda i tadašnjih vlasti u Prištini.
„To je jedna velika nesreća. To nije eksperiment Srbije, kako ga je Vučić predstavljao, već eksperiment međunarodne zajednice, albanske strane i Beograda. Ona je pre svega stvorena da bi sprovela Briselski sporazum“, ističe Trajković.
On dodaje da je takva struktura dovela do uspostavljanja lokalnih „tutora“ koji upravljaju sudbinom naroda.
„Nas je uzjahao jedan primitivni politički polusvet koji ne zna i ne ume, već samo drži ‘bič’ nad narodom“, rekao je Trajković.
Veselinović i Radoičić kao simboli retrogradnih procesa i ruka vlasti iz Beograda
Kada govori o finansijskim tokovima i pomoći koja iz budžeta Srbije kreće ka narodu na Kosovu, Trajković direktno ukazuje na kriminalne strukture koje kontrolišu te procese. Još jednom je izneo tvrdnju da gotovo polovina sredstava nikada ne stigne do krajnjih korisnika, već biva presretnuta u okviru sistema koji je, prema njegovim rečima, srasao sa kriminalom.
„Ja sam siguran da, ajde, 50–60% onoga što sleduje nama zaista dolazi ovde. Međutim, 40–50% stigne do Raške i nikada ne uđe na Kosovo. Gde završava taj novac namenjen narodu? Završava u rukama mafije. Da ne govorim – glavni mafijaši u Srbiji su naši ljudi. Veselinović, Radoičić – takve ljude mogu da stvore samo neverovatno retrogradni odnosi i procesi koji počinju u Srbiji, završavaju se ovde i ponovo se vraćaju u Srbiju“, upozorava Trajković.
On objašnjava da su Zvonko Veselinović i Milan Radoičić ključni akteri u sistemu koji on naziva „produženom rukom vlasti iz Srbije“.
Prema njegovom mišljenju, njihova moć nije proizašla iz naroda, već iz specifičnih, retrogradnih odnosa koje je kreirao beogradski režim kako bi održao kontrolu na terenu.
Trajković naglašava da takve figure mogu opstati samo u ambijentu gde ne postoji kontrola trošenja državnog novca i gde se politički ciljevi sprovode kroz mehanizme pritiska i korupcije.
Plansko menjanje etničke slike i odsustvo glasa razuma
Posebno zabrinjavajućom on smatra promenu etničke strukture u srpskim opštinama, za šta direktno krivi lokalnu vlast i koruptivne šeme.
Kao primer navodi Štrpce, gde tvrdi da je pod okriljem srpske vlasti došlo do transformacije mesta.
„Da li se menja etnička struktura? Ne samo da se menja, već se na tome aktivno radi. Uzmimo primer Štrpca – to postaje najveći ‘albanski grad’ u Nacionalnom parku. Kako je do toga došlo? Ko je bio na vlasti? Srpska lista. Kako su građene tolike zgrade bez dozvola? Opet dolazimo do korupcije. A kako je kosovska vlast to iskoristila? Znali su sve vreme šta se dešava i tolerisali su.“
Istovremeno, Trajković ukazuje na poraznu ćutnju intelektualaca.
„Naša nesreća je velika jer je mnogo intelektualaca nestalo 1999. godine. Inteligencija često razmišlja o sebi i svojoj karijeri, a ne o narodu. Hiljade profesora ćuti dok narod nestaje. Mali broj njih ima hrabrosti da digne glas. Oni nisu iskreno uključeni u jačanje srpskog nacionalnog bića na Kosovu. Mnogi ovde rade, ali ne žive ovde – dolaze samo kada moraju. Dakle, i oni simuliraju borbu“, smatra Trajković.
Poseban osvrt Trajković daje na ulogu Srpske pravoslavne crkve, iznoseći kritiku na račun trenutne pasivnosti svih društvenih stubova. On priznaje sopstveni osećaj sramote zbog neuspeha političara, ali istovremeno šalje jasnu poruku crkvenim verodostojnicima da njihovo puko postojanje nije dovoljno ako izostane stvarna akcija i sabornost.
„Mene je, kao političara, sramota da kažem da Crkva treba da okuplja narod, a da mi političari u tome nismo uspeli. Pisao sam i patrijarhu i vladici, predlažući da se u ovoj situaciji okupe ugledni ljudi – domaćini, intelektualci, političari – i da zajedno razgovaramo o opstanku naroda. Jer, dok se svi – i Crkva i politika – ne uključe iskreno, narod će nastaviti da odlazi“, upozorava Trajković.
Zajednica srpskih opština kao simuliranje politike
Analizirajući pregovarački proces, Trajković ističe da je Zajednica srpskih opština (ZSO) zapravo najveće institucionalno simuliranje politike koje ne odgovara suštinski ni Beogradu ni Prištini.
„Najveće institucionalno simuliranje jeste Zajednica srpskih opština. Oni koji su potpisali Briselski sporazum znaju da je Zajednica srpskih opština moguća samo u okviru kosovskog sistema. I oni su, potpisujući taj sporazum, na to pristali. Zato taj projekat ne odgovara ni albanskoj strani, ni srpskoj strani. Ne odgovara ni Vučiću. Jer ukoliko bi se formirala Zajednica srpskih opština, on bi time praktično priznao da je zaokružena nezavisnost države Kosovo“, kaže Trajković.
On zaključuje da bez autentične srpske politike, koju bi vodili ljudi koji na Kosovu zaista žive, nema istinskog napretka, ali da je Beograd sistemski uništio takvu mogućnost.
„Beograd nije želeo da prepusti političko vođstvo ljudima koji ovde žive i razumeju odnose. A upravo ti ljudi bi trebalo da učestvuju u kreiranju politike i u uspostavljanju odnosa sa komšijama. Mi danas nemamo gotovo ništa – ni institucije, ni ugledne ljude, ni ekonomiju. Ostale su ruševine. I u tim ruševinama sada treba da se snalazimo“, rekao je Trajković u intervjuu za Radio Goraždevac.
