Eve-An Travers
Stanovnici, lokalne i centralne vlasti i privatni investitori imaju veoma različite prioritete kada je u pitanju održivi razvoj na Kosovu.
Protesti protiv izgradnje hidroelektrana u opštini Štrpce na jugu Kosova su bile među najeksplozivnijim nedavnim događajima u kosovskoj borbi za zaštitu životne sredine.
Stanovnici sela Donja Bitinja protestvuju protiv nekoliko razvojnih projekata planiranih duž reke Lepenac, koji prete presušivanjem resursa reke već skoro pet godina, uz demonstrante u sukobu sa investitorima, graditeljima, pa čak i svojim vlastima.
Protesti su intenzifikovani nakon što je u januaru 2019. u iskopavanju tokom radova na hidroelektrani oštećeno snabdevanje vodom rezervoara koji opslužuje oko 2500 ljudi. “Imam hektare zemlje na mestu gde rade bageri, ali mi niko ništa nije rekao o tome”, rekao je jedan od protestanata, Stanislav Staletović za BIRN u oktobru. „Došao sam da vidim šta se dešava, a da nisam došao lično da vidim štetu na zemlji, ne verujem da bi mi [opština] ikada nešto rekla“.
Protesti u oktobru 2019. su postali nasilni sa više od 20 povređenih meštana od strane policije. Protestantkinja, Edita Tahiri, je rekla za BIRN da su demonstracije bile mirne sve dok jedan policajac nije isprovocirao okupljene pozvavši da se ponovo krene sa kopanjem. “Bio je to znak nepoštovanja prema protestantima”, rekla je ona. “Uskomešali smo se pa su bacili biber sprej na nas i policija je počela da nas privodi”.
Osman Džudžević, istraživač specijalizovan za hidroenergetiku, objasnio je u četvrtak, tokom BIRN-ove televizijske emisije Život na Kosovu, kako su stanovnici bosanske zajednice u Župi bili uspešni u protestima za sprečavanje izgradnje hidroelektrana.
„Bilo je veliki pritisak građana“, rekao je Džudžević. “Ali to je bilo zato što su političari bili uz građane, zastupali njihove interese i zato što su se dve grupe zajedno borile te smo uspeli da sprečimo izgradnju hidroelektrane”.
Pored Džudževića u emisiji su bili i Avni Zogjani, bivši zamenik ministra za zaštitu životne sredine, i Fatmir Grguri, šef Nezavisne komisije za rudarstvo i minerale, kako bi diskutovali o stalnom neuspehu Vlade Kosova da da prioritet životnoj sredini i javnom zdravlju u odnosu na ekonomski razvoj.
U emisiji su učestvovali i stručnjaci za životnu sredinu, skrenuvši pažnju na niz incidenata koji su naneli značajnu štetu životnoj sredini, uključujući zagađenje reke Drenas iz fabrike Feronikal, ilegalne deponije u Podujevu, Đakovici i Uroševcu koje štete zdravlju okolnih stanovnika, nedostatak državnog sistema za reciklažu u domaćinstvima, zagađenja reke Vrmice smećem i uklanjanje zelenih površina u Đakovici, kako bi se stvorio prostor za veće trotoare.
Mnogi su takođe kritikovali nesposobnost kosovskih institucija i stanovništva da stvore zajednički front i koherentnu viziju za održivu budućnost zemlje.
Aktivisti kažu: “Mi kucamo na vrata, ali niko ne odgovara”
Egzona Šalja je stručnjakinja za biodiverzitet i jedna od osoba koja je rukovodila veoma popularnom kampanjom na društvenim medijima početkom ove godine protiv planirane izgradnje stambenog naselja na obali jezera Badovac, za koje je rečeno da ugrožava primarni izvor pijaće vode u Prištini. Podstaknut desetinama hiljada pristalica koji su se borili protiv ove gradnje, projekat je zaustavljen.
Međutim, Šalja veruje da činjenica da potreba za ovakvim nivoom medijske pažnje i glasnog suprotstavljanja otkriva da, za one koji su u poziciji da donose odluke o ovakvim projektima, ekonomski razvoj zemlje zauzima više mesto na njihovoj listi prioriteta u odnosu na javno zdravlje.
„Situacija sa Badovcom nam je zaista naučila lekciju“, rekla je ona. „Kada je u pitanju životna sredina, ako pokucate na vrata, niko vam neće odgovoriti. Ekonomski razvoj je prioritet, ali ne može biti na uštrb zdravlja ljudi”.
Fatmir Grguri, koji vodi Nezavisnu komisiju za rudarstvo i minerale, se je saglasio da treba zaustaviti podršku građevinskim projektima koji krše kosovske zakone o životnoj sredini. Međutim, dodao je da postoje ekonomske koristi od projekata, uključujući i one koje on nadgleda, kao što su rudarstvo i vađenje šljunka iz rečnih korita na Kosovu u građevinske svrhe, koje se moraju uzeti u obzir.
„Ljudi trebaju da stave hranu na sto. Ekonomski razvoj naše zemlje se oslanja na resurse i kada zaposlimo ljude za izgradnju kamenoloma ili hidroelektrane”, rekao je Grguri i dodao da ima mnogo ljudi koji se oslanjaju na ove industrije za opstanak.
Cilj održivog razvoja je napraviti ravnotežu potreba privrede sa potrebama životne sredine. Međutim, bivši zamenik ministra za zaštitu životne sredine, Avni Zogjani upozorava da sistemski problemi i loša komunikacija u lancu komande između različitih grana vlasti onemogućavaju realni održivi razvoj.
„Kosovske institucije nemaju pojma šta održivi razvoj uopšte znači“, rekao je Zogjani. „Svako [ministarstvo] sprovodi različite politike koje različite sektore dovode u potpuni sukob jedne s drugima. Na primer: vlada je postavila ambiciozne ciljeve u pogledu proizvodnje električne energije [korišćenjem hidroelektrana], ali nemaju pojma da li ima dovoljno vode da se to postigne”.
Zogjani kaže da se vlada mora pridržavati prioriteta propisanih u zakonu. „Kosovsko zakonodavstvo postavlja prioritete za [distribuciju] vode. Prvo dolazi voda za piće, zatim voda za upotrebu u poljoprivredi, zatim industrija, tek četvrta je voda koja se koristi za energiju. Ali, u praksi, voda za piće je poslednja”.
Povrh toga, dodao je Zogjani, investitori koji žele da profitiraju od velikih razvojnih projekata koje potpisuju kosovske opštine i centralna vlada, a koji odobravaju projekte koji gotovo da i nemaju lokalnu podršku.
„Daju dozvole privrednim subjektima koji su zatim postavljeni u neku vrstu zamke jer građani kažu da nemaju vode i to uništava tok reka“, rekao je on. „Ali, ovim subjektima su date dozvole za gradnju, tako da šta trebaju da rade?“
Proceduralna pitanja koja sprečavaju zaštitu zdravlja
Emra Crmjani iz NVO-a “Roma in Action” takođe veruje da javne institucije ne uspevaju da daju prioritet javnom zdravstvu. Kao član Saveta za zajednice u opštini Đakovici, on se godinama bori da se zatvori ilegalna deponija u naselju Ali Ibra, dobijajući obećanja od gradonačelnika da će nešto biti preduzeti, ali do sada nije bilo ništa.
„Ova ilegalna deponija uveliko utiče na živote romskih, aškalijskih i egipatskih zajednica koje ovde žive. Svaka vlast, centralna i lokalna, je obećala da će je ukloniti“, rekao je Crmjani. “Za nas, COVID-19 nije nešto novo – ovde su se već javljale različite epidemije izazvane zagađenjem sa deponije.”
Kao odgovor, Zogjani je objasnio da opština nema para da preseli deponiju na sigurnije mesto. „Planirano je da se ovaj otpad prebaci na legalnu deponiju u Landovici kod Prizrena“, rekao je on. „Ali u ovom trenutku to bi koštalo koštati oko 700 000 evra, što opština ne može da pokrije. Međutim Vlada može, tako da ne vidim zašto bi to trebalo predstavljati problem”.
Jelena Đokić, profesorka za upravljanje otpadom na Međunarodnom fakultetu za biznis menadžment u Mitrovici, je rekla da je jedan od razloga zašto javne institucije ne daju prioritet projektima u interesu javnog zdravlja i životne sredine taj što je tendencija da takvi [prim. prev. projekti] donose malu zaradu.
“Znamo da, na primer, recikliranje otpada nije isplativo”, rekla je Đokićeva. „Ali to ne možemo ostaviti tržištu, to su ekološki problemi i ne bismo trebali razmišljati u smislu profita. Vlada mora subvencionirati sektore poput recikliranja, koji neće doneti finansijsku korist”.
Prema rečima Šenda Bošnjakua, šefa NVO “Green Energy Kosova”, finansijski motivi takođe objašnjavaju podsticaj vlade da izgradi toliko hidroelektrana na kosovskim rekama.
“Izgradnja hidroelektrana je jeftina i profit je mnogo veći u poređenju sa, recimo, fotovoltaičkom energijom ili solarnim panelima”, rekao je on. „Najveći institucionalni problem leži u tome što se energija iz hidroelektrana smatra obnovljivom energijom i može se prodavati po mnogo većoj ceni čak i od lignita [uglja].“
Ogromne razlike u proceduralnom nadzoru izgradnje hidroelektrane još više olakšavaju posao privatnim investitorima, dodao je Bošnjaku. On je konstatovao da nedostatak inspektora koji nadgledaju izgradnju i neuspeh da zahtevaju kvalitetne procene uticaja na životnu sredinu dovode do profita i za vladu i za privatne investitore, na štetu kosovskih vodenih resursa koji presušuju.
Bošnjaku je apelovao na građane da zahtevaju javne konsultacije i potpunu transparentnost preko zahteva za uvid u javne informacije da bi se investitori i institucije pozvali na odgovornost. “Javnost i pogođena zajednica se nikada ne konsultuju na odgovarajući način o daljoj izgradnji hidroelektrana”, rekao je on. “Međunarodno pravo garantuje pravo na ove konsultacije i pristup tim dokumentima, i oni imaju pravo da tuže vladu zbog kršenja navedenog”.
Za Mustafu Skenderija, izvršnog direktora kanala kosovskih Srba TV Mreža, projekti hidroelektrana pružaju veoma malo za širu ekonomiju. „Osim tih petoro-šestoro osoba koje privatni subjekti zapošljavaju, šta je javni interes ovde? Energija iz hidroelektrana imao veoma malo učešće u proizvodnji energije, a po koju cenu?”
Učešće građana u održivom razvoju
Šalja veruje da su napori zajednice, poput onih kojima je zaustavljena gradnja na Badovačkom jezeru, važni za usmeravanje Kosova na pravi kolosek i da je pandemija bila korisna u povećanju popularnosti on-line inicijativa za zeleni život.
„U sredu smo pokrenuli on-line inicijativu za prikupljanje stakla sa kompanijom za reciklažu stakla, kojom rukovode dve osobe u Đakovici“, rekla je ona. „Toliko ljudi je sakupilo staklo i donelo nam da smo bili u stanju da ga prodamo ovoj reciklirajućoj kompaniji“.
Šalja se nada da će ove vrste inicijativa podići svest kod lokalnih samouprava koje su odgovorne za pitanje otpada. “Ljudi ne žele da bacaju staklo, ali nema reciklirajućih postrojenja, a to je obaveza opština”, rekla je ona. „Sada je 2020. i mi još uvek nemamo sistematsku reciklažu za kosovska domaćinstava“.
Prema Đokićevoj, iako je važno podržati neformalne inicijative za prikupljanje, poput Šaljine, studenti, poput njenih studenata na univerzitetu u Mitrovici, su oni čiji je zadatak da traže odgovornost i polaganje odgovornosti vlasti u vezi zelenije budućnosti. „Ključne reči su održivi razvoj. Ljudi trebaju da shvate da bez toga nema budućnosti”.
Ovu seriju debata je podržao i finansirao UNMIK. Program odražava samo stavove pojedinaca.