25.6 C
Pec
6. jul 2022

Đorđe Ugrenović: Ni nakon osamnaest godina od zločina nad decom u Goraždevcu ništa se nije promenilo

„Ništa se nije promenilo. To je ostalo u glavi kao da se danas desilo. Bilo je jako strašno, znate i sami, svi znaju. Poginuli su nedužni dečaci. Mi smo ranjeni, srećom ostali smo živi“.

Ovako Đorđe Ugrenović započinje priču za Radio Goraždevac o zločinu nad nedužnom decom iz Goraždevca, koji se dogodio 13. avgusta 2003. godine.

Kaže da je toga dana, pre osamnaest godina, otišao kao i svakog prethodnog, vrelog letnjeg dana, sa svojim drugarima na reku.

„Otišao sam sa pokojnim Ivanom, on mi je bio jako dobar drugar, sedeli smo jedan do drugoga, on je nažalost kobno prošao, pogodio ga je metak negde u predelu tela i nažalost nije preživeo. Oni su se prikrali iz obližnjeg šumarka, niko to nije primetio, ni na kraj pameti, jer smo mi tu dolazili ranije. Znači niko nije ni pomislio da neko može da puca na golu decu. Prikrali su se i odjednom su se čuli pucnjevi, dok nisu ljudi popadali, dok me nije pogodio metak, ja nisam ni pomislio da je neko pucao, mislili smo da su petarde ili nešto tako svedoči jedan od preživelih na Bistrici“.

Đorđe se i nakon osamnaest godina veoma dobro seća medicinskog tretmana koji su imali nakon što su prebačeni u gradsku bolnicu u Peći, koja je bila najbliža.

„Tamo je već bilo skoro kao na Bistrici. Dočekala nas je masa ljudi tu. Dragana (Srbljak) i ja smo bili zajedno u sobi, nama su na žive rane stavili gips, preko gipsa je išla krv. Da smo zakasnili još sat vremena i da nismo otišli u Kosovsku Mitrovicu, i mi bi kobno završili“, kaže Đprđe Ugrenović.

Sete nas se jedino kad dođe 13.-ti avgust, slikaju se i odu

Ne znam koga da krivim. Ne čude me Albanci, već naši što ćute. Naši ćute, nema pokretanja, ništa se ne dešava. Sete se jedino kad dođe trinaesti avgust, dođu, slikaju se i odu. Čak, prošle godine se desilo da su krijući došli tu, ujutru rano, stavili venac, kao da su Albanci, tako je uradio Hašim Tači i to isto se desilo prošle godine od strane naših.

Ne moraju da se sete ali neka urade nešto za selo, za omladinu, ima dosta omladine koja je tu, neka ih zaposle da malo oživi selo. To bi nam bilo dovoljno.

I pored svega što se desilo na Bistrici, Đorđe je odlučio da ostane u svom selu. Danas je oženjen i ima četvoro dece. „Niko nije došao ni da pita. Imam hvala Bogu četvoro dece, tu mi je majka stara, niko nije došao da pita da li mi treba nešto, ne. Ali hvala Bogu, snalazim se sam, ne zavisim ni od koga“, kaže Đorđe čija porodica opstaje od jedne plate pomoćnog radnika u školi i mnogo mukotrpnog rada na poljoprivredi.

NAJNOVIJE

Više