Izvor: Kossev
Na poziv stanovnika Grabovca i Srbovca, zabeležili smo zanimljivu priču o učitelju Vladimiru Pustovarovu, čiji spomenik se nalazi na mesnom groblju, koji je, upravo, zahvaljujući bivšim učenicima obnovljen i sačuvan od zuba vremena. U društvu Žarka Ristića i Sretka Radenkovića, obišli smo groblje i čuli svedočenje o prosvetitelju koji je imao velike zasluge u opismenjavanju u ovom kraju.
Jedan od 40,000 Rusa koji su utočište pronašli u tadašnjoj Kraljevini SHS bio je i mladi učitelj Vladimir Pustovarov. Bela emigracija koja je bežala od boljševika i koju je činio dominantno visoko obrazovni kadar nekadašnje Carske Rusije, za državu u kojoj je preko polovine stanovništva bilo nepismeno, bila je kao dar sa neba.
„Dekretom je on, tako sam ja od mog učitelja čuo, negde od ’40-e godine, poslat da bude učitelj u grabovačkoj školi koja je bila napredna škola. Verovatno zbog toga smo mi imali čast da nam oni pošalju njega. Za vreme rata on je bio u ilegali, ali je njegova supruga, učiteljica Milosava, koja je bila vernica i vodila crkveni hor, ostala, podučavala i usmeravala đake, tako da možemo da kažemo da su prvi intelektualci na Severu Kosova baš iz te škole ponikli – prvi oficiri, profesori, učiteljice na Kosovu, baš iz te naše škole. Naročito je učiteljica Milosava forsirala žensku decu da uče“, priča nam Žarko, hroničar života njegovih Grabovčana.
Učitelj je preminuo 1956, a zahvalan narod je sa njegovom suprugom podigao velik spomenik i ogradio ga, uz grobno mesto i za učiteljicu – kada bude došlo vreme.
Do pre neku godinu štrčao je van seoskog groblja. U ovim selima običaj je da se izdvoje grobovi pridošlica. Đaci i drugi meštani su održavali spomenik, sadili travu i cveće oko njega. Izdvojen, velik, od crnog mermera, opasan teškom metalnom ogradom i neobičan za ono vreme, baš kao i sam učitelj, ubrzo je postao i mesto hodočašća.
„Naši su taj spomenik gledali kao na svetinju. Baš sam i ja dolazio da palim sveće. I tu su palili sveće za sve one kojima se nije znao kraj, mnogi koji su se izgubili u ratu, preko Albanije, oni krajputaši…“, priseća se Žarko svog detinjstva.
Učiteljica Milosava je posle suprugove smrti uspevala da u školi održi plan i program van komunističke ideologije do početka šezdesetih. Kada više u tome nije mogla da nastavi dalje, Žarko priča dalje, zamonašila se u Sopoćanima, gde je i sahranjena, te je njeno grobno mesto pored supruga ostalo prazno.
Rasli su đaci učitelja Pustovarova, osnivali svoje porodice, rađali se neki novi klinci, stari su umirali, groblje se širilo, zauzelo i „učiteljičinu grobnicu“, obujmilo učiteljev spomenik. Zub vremena ostavio je trag. Ne i zaborav.
„Tako da je učiteljev grob potkopan, bio sklon padu i mučilo nas je to mnogo“, priča dalje Žarko, dodajući da nisu uspeli da naiđu na razumevanje u nekadašnjoj lokalnoj kancelariji rusko-srpskog prijateljstva, ali i da su takođe odbili pomoć ruske ambasade da obnove spomenik.
Odlučili su da to učine sopstvenim sredstvima, kao „čestiti ljudi“ – u znak poštovanja svom učitelju.
„Nas nekoliko počeli smo, pokrenuli smo akciju, na čelu sa Žarkom Ristićem, koji je i bio inicijator. Mislim da i generacije koje ostaju iza nas treba da se uče na našim postupcima, a meni kao njegovom đaku – toliko mi je drago što je ovaj spomenik obnovljen i što nije ostavljen u zaboravu“, kaže Srbovčanin Sretko Radenković.
Sa prilozima 50-ak meštana Srbovca, Grabovca i Rudara, spomenik je obnovljen prošle godine. Sačuvan su originalni nadgrobni spomenik, i ograda.
Sada se sa grabovačkog brežuljka, ka nebu sa nadgrobnog spomenika uzdiže visok beli krst, kakav se često u Rusiji viđa. Njega su zahvalni učenici, uz obnovu spomenika postavili kao simvol značaja koji je njihov učitelj imao za ovaj kraj.
„Učitelj je bio sve i svja u selu. Ništa se nije, ni dobro, ni loše dešavalo bez učitelja. Bio je vaspitač, savetnik, ne samo vaspitavao, već usmeravao decu i mlade da se školuju dalje, tako da je učitelj Pustovarov ostavio jedan velik trag“, svedoči Žarko.
Još uvek postoje učenici Vladimira Pustovarova koji neposredno mogu da posvedoče o velikom delu svog uče, naglašavajući njegovo gospodstvo, ali i uticaj koji je imao na starije stanovništvo. U tom vremenu učitelj je istinski predstavljao čitavu instituciju, pogotovu što je bilo malo pedagoga koji su bili spremni da se upuste u proces opismenjavanja koji je bio preko potreban u posleratnoj državi.
„Ja sam učenik Vladimirov od 1949. do 1955. Bio sam možda njegova treća ili četvrta generacija. Učitelja Pustovarova poznavali smo kao dobrog učitelja, koji je znao da ulije znanje učenicima, ali bio je i strog. Možda je i ta strogoća naterala učenike da budu savesni, da bolje uče. Od njegovih đaka koji su posle prešli u Zvečan od 5. razreda pa na dalje, mahom su bili dobri đaci i dobro kotirani u društvu, i mnogi su i sami postali učitelji, pa inženjeri, tako da imali su predznanje da bi nastavili sa daljim školovanjem“, kaže Pustovarov đak.
Sretko – Ceco svedoči da osim što je podučavao decu, učitelj je i masovno opismenjavao i starije. Časove im je držao u sva tri sela koja se, uz plodnu dolinu Ibra, naslanjaju jedno na drugo – Rudare, Grabovac i Srbovac.
„Po kućama, gde bi se našla prazna kuća, i tu bi se okupilo nekoliko onih koji bi bili zainteresovani, tako da je mnogo i starih opismenio, pored redovnih đaka“.
Nije slučajno što su ga tada oslovljavali sa „gospodine“.
„Kao gospodin je izgledao, mada u ono vreme, za društvo je bio ‘drug’, ali mi smo ga oslovljavali sa ‘gospodine’. Držao se uvek čvrsto, dobro obučen, sa svakim je umeo lepo da popriča, da da savet“, seća se Sretko svog učitelja, ali i učiteljice.
„Nje se rado sećam, zato što nam je ona bila kao majka. Iako me nije učila, ali kad je menjala njega u njegovom odsustvu, ona je stvarno oličavala lik jedne dobre žene i zato i kažem da nam je bila kao majka. Bila je prilično pobožna. Volela je da ode u crkvu. Sećam se u prvom i drugom razredu, kada smo išli u Sokolicu na pričest, ona je obavljala službu zajedno sa popom u crkvi“.
Skoro će 80 godina od smrti učitelja Sokoličke škole. Možda u nekom podrumu ili fioci današnjeg Vuka Karadžića dokumenta koja su bračni par Pustovarov svojeručno ispisivali, izvodeći znanjem generacije u svet i opismenjavajući posleratno stanovništvo, čekaju na novi letopis. Na obnovljenom spomeniku utisnut je učiteljev potpis, otrgnut od zaborava. Đaci su mu se već odužili.