32.7 C
Pec
8. avg 2022

„Kako si komšija“ – Albanci u opštini Zvečan „zaboravljeni“ od centralnih vlasti

Izvor:KoSSev

Na Severu Kosova, u opštini Zvečan, nalaze se tri sela u kojima žive Albanci – Lipa, Boljetin i Žaž. Oko 600 stanovnika, koliko ih ima ukupno, bavi se uglavnom stočarstvom. Meštani tvrde da su ih nekada mučili infrastrukturni problem, dok sada, kada su putevi sređeni, oni služe za jedno – odlazak mladih, jer zaposlenja nema.

Selo Lipa je dobilo ime po mnogobrojnim stablima ovog drveta, koja su bila zasađena duž puta prema i u selu. Posle 1999. godine, kosovske institucije su mu promenili ime u Keljemend. Meštani kažu da je to zbog toga što su ga nastanile porodice sa tim prezimenom.

Seoske ulice, koje deluju pusto, su sređene, kuće relativno nove. Malo više ljudi se može sresti u vreme molitve, ispred džamije koja se nalazi u centru sela.

„U našem selu otprilike ima 30 do 40 kuća. Broj stanovnika se kreće oko 100, 200 do 300 stanovnika. Što se tiče načina života, dakle, malo se bavimo poljoprivredom, jer zemlja nije toliko obradiva. Većina mladih rade po privatnim poslovima, ili u građevini, kao konobari, a malo ima zaposlenih u javnom sektoru“, kaže Mirsad Keljmendi.

Problemi meštana Lipe, ne razlikuju se mnogo od problema u drugim selima širom Kosova.

Mirsad Keljmendi kaže da je infrastruktura dobro regulisana, struja je dobra, voda je dobra, ali ponekad ima prekida vode. Navodi i da meštani nemaju problema sa bezbednošću, ali i da kanalizacija predstavlja problem jednom delu sela.

Vidljivo je i da je svake godine u školi u Lipi sve manje đaka.

„Što se tiče škole, da, škola nosi ime Isa Boletini. Ako ne grešim, ne mogu dati tačan broj ali ima negde oko 90 učenika, ako ne grešim. Njihov broj, nažalost se smanjuje, jer stanovnici, kao što sam rekao… omladina napušta mesto i sada ovi mladi koji se žene mnogo, ne rađaju decu, po jedno-dve, tako da imamo smanjenja broja učenika u školi“, zaključio je Mirsad.

U Lipi je rođen i dočekao starost i osamdesetpetogodišnji Šefćet Keljmendi. Jedan je od retkih stanovnika Lipe koji je želeo pred našu kameru. Kaže, dugo nije pričao na srpskom jeziku, ali želi baš da priča na srpskom. „Što više jezika znaš, više vrediš“, uz osmeh dodaje.

Uvek smo živeli dobro. I ovde smo imali i komšije dobre, i druge. Imamo i Srbe tu… i mi smo živeli tu kao jedna familija. Kod nas je isto, komšija, kao ranije, kao sada. Ništa. Nikakvo zlo nismo imali od njih, niti oni od nas nisu imali, a ovaj rat, to, to je bilo… to je nešto drugo

Nekada je Šefćet sa bratom obrađivao 20 hektara zemlje. Sada su se mladi razišli zbog posla u gradu, retko ko želi da se bavi poljoprivredom, pa je Šefćet zadovoljan što ima barem svoju baštu. U plasteniku, koji mu je dodelilo Ministarstvo za povratak i zajednice, proizvodi povrće, uglavnom za potrebe svoje porodice.

„U betonjerci sam radio. Sad sam u penziji. Sa tom penzijom. Radili smo zemlju ali sada zemlja, nije plodna, šta da radimo“, poručio je Šefćet.

Na pitanje da li može da se živi od plastenika koji ima, Šefćet odgovara da je ovo prva godina kako su dobili plastenik.

Ovo je prva godina kako smo dobili plastenik. Nisu nam dali ranije. Sada su nam dali. Nešto da dobijemo od njih

Sa zaposlenima u opštini Zvečan, saradnja meštana Lipe je dobra, ali poručuju, da uvek može bolje.

„Što se saradnje tiče od opštine sa našim stanovnicima ovde, kod nas u selu Keljmend postoji Kancelarija za zajednice i povratak, mi iznosimo naše probleme u toj kancelariji i oni posle to prosleđuju u Opštinu Zvečan. Što se tiče saradnje, dakle, ne mogu da kažem da je loša, ali ima mesta za poboljšanje, dakle, ima potrebe da se učini jedna vrsta popune, kako bi imali neku vrstu direktne linije da stanovnici mogu da komuniciraju sa opštinskim službenicima u opštini Zvečan“, kaže Mirsad Keljmendi.

Šefćet Keljmendi kaže i da kad god ima posla ide u Zvečan.

Ono što je za Albance koji žive na severu Kosova veoma važno, jeste da se u lokalnoj samoupravi poštuju njihova prava, posebno Zakon o upotrebi jezika. Mirsad, koji radi u opštini, tvrdi da se dokumentacija uredno objavljuje na albanskom jeziku.

„Da, koliko ja znam, uzimajući u obzir da ja radim u opštini Zvečan, ima pomalo nedostatka u prevodu dokumentacije ali ipak se prevode. Ne mogu da kažem da se ne prevode. Dakle, te zahteve koje imaju stanovnici, oni to šalju na albanskom jeziku i posle to prevode i odgovor kada dođe od predsednika opštine ili od relevantnih institucija, prevode se na albanskom jeziku i pružaju se stranci koja je podnela žalbu/zahtev“, poručuje Mirsad.

Na samo par kilometara od Lipe, posle Boljetina, nalazi se selo Žaž, u kome je ostalo oko 35 kuća. Selo polako nestaje, kažu meštani, zbog mnogobrojnih problema.

„Živi se, živi se teško. Put je tu, ali je saobraćaj slab. Dva puta dnevno, dva puta dnevno ima kombi samo. Veoma se teško putuje. Deca imaju problema da idu u školu, nema državni kombi, nema ništa, ni privatno ni državno. Pogotovo zimi je mnogo teško. Verujte da za decu treba da se plaća po deset evra mesečno da ih šaljemo u školu i da ih vraćamo. Ovi uslovi koji…, to nije… želim da kažem da nisu veoma dobri, nisu veoma dobri već nisu nikakvi u poređenju sa drugim gradovima ili drugim selima, jer je ovde škola malo daleko. Ima pasa lutalica, ima ovo, ima kiše, snega. Uopšte nije dobro. Što se tiče sela, vode ima, ali ponekad je gase, ponekad je i ne gase. Ponekad ima, a ponekad nema. Nema kanalizacije, rasipa se… tu je mali potok i tu rasipaju svi. Ide stoka, ja se bavim stokom, idu životinje, može se stoka zatrovati, mogu se ljudi zatrovati. Smeće, kako vidite, kontejneri su tako ostali, već godinu dana niko nije odlagao. Ja ne znam kako funkcionišemo ovako. Ko u Africi“, kaže Ferid Peci.

Osmočlana porodica Peci, jedva da preživljava.

„Ja živim sa majkom, ženom i petoro dece. Živimo od poljoprivrede, od našeg rada i još od penzije koju prima majka, starosnu. Radimo pomalo sa stokom, sa teladima, sa stokom, i imamo malo šume, malo zemljišta. To možemo da radimo koliko nam uslovi dozvoljavaju. Jer ovde više zavisimo od naših uslova i od atmosferskih uslova kako utiču“, objašnjava Ferid.

Svoje probleme, meštani Žaža su iznosili i ministarstvima u Prištini i u opštini Zvečan, ali za njih, tvrdi Ferid, ni centralne ni lokalne vlasti nemaju sluha.

Uopšte nije dobro. Iskreno reći, nije uopšte dobro, odbijaju te, šta god da tražiš, bilo kakav urbanistički plan ili nešto, odbijaju te. Koji je razlog ne znam ali te odbijaju. Tu 100% znam jer sam probao, oni ima da te odbiju

Muji Peci više ne živi u rodnoj kući. Otišao je u Mitrovicu zbog nedostatka osnovnih uslova za život u selu. Vikende provodi sa porodicom, ali kaže, svaki put kada dođe, sve je gore i gore.

„Ja tu radim pomalo, ali nisu uslovi baš kakvi treba da budu, kanalizacije nema, čistoća, skoro nikad ne dolaze, samo kako kome, to nije u redu, jer ljudi bacaju, putem, po livadi….Vode nema već nedelju dana, ne nedelju, već mesec dana, nema pritiska. Ovi nešto rade, ne znam koja firma, traže nešto i izgleda da koriste vodu, pa dok se napuni rezerovar. A preko dana možda i ljudi malo, oni koji su niže, više upotrebljavaju. A ranije, prošle godine, pritisak je bio dobar, nikada nije bilo problema, sada, već mesec i po dva, nije baš u redu, o čemu se to radi ne znam“, kaže Muji Peci.

U Žažu postoji jedna prodavnica, a pored ambulante i četvorogodišnje osnovne škole, izgrađen je i sportski teren. Međutim, to je nedovoljno za savremeni život mladih i dece, kažu meštani.

„Nema ništa, nema Dom kulture, tu su neki tereni ali nema Dom kulture, nemaju gde da se druže, gde da sede. Sportski tereni su tu ali, nema ništa šta da se radi, ili neke scene ili pozorište, otkud ja znam, nema toga. Sve nedostaje“, naglašava Ferid Peci.

Ali i pored svih problema, Muji Peci pamti i dane kada je u selu bilo i gore.

Pre 1999. godine nije se živelo loše, ali nije bilo puta, kasnije, posle rata su napravili put. Ne pitaj kako smo živeli ovde. Ali takav je život, mora čovek tu gde je da se muči i bori

Na samo nekoliko kilomatara od tri sela naseljena Albancima u opštini Zvečan, nalazi se manastir Sokolica koji je, kako kaže Ferid, lokalno stanovništvo sačuvalo 2004. godine.

„Vidi, svi manastiri su spaljeni, ovde niko nije dirao. Mi smo ovo čuvali, mi, i mi ćemo da ga čuvamo. I one su ljubazne i mi smo ljubazni s njima. Nemamo nikakvih problemi sa njima“, kaže Ferid.

Saradnja i druženje sa lokalnim Srbima koji su većinsko stanovništvo na severu Kosova, nije intenzivna kao nekada, ali je najvažnije da nema međuetničkih tenzija.

„Srećem se s njima, radimo ponekad, sedimo ponekad. Čak sakupljamo pečurke ponekad sa njima i nema velikih primedbi da se oni plaše od nas ili da se mi plašimo od njih“, kaže Ferid.

Na pitanje da li ima komunikacije sa komšijama Srbima Muji Peci kaže da je posle rata i nema.

Posle rata i ne baš, ne mogu da kažem da nije u redu, ali nije ni loše ni dobro

Problem čitavog Kosova, migracija mladih, nije zaobišao ni Žaž, Boljetin i Lipu. Mladi uglavnom odlaze, ne samo u Mitrovicu i Prištinu, već i u inostranstvo.

„Nažalost, kao većina mladih i ovde imamo isti problem; malo je mladih koji su ostali ovde. Imajući u vidu da je plata malo niska i većina, da ne kažem većina ali veći deo njih se odlučuju za put pečalbe. Što se tiče onoga čime se bave, dakle, pomale se bave sportom, nekim trčanjem, košarkom i tako. To je rekreacija za mlade, oni dolaze tu i voze. Naplaćuje se. Tu je jedan naš sugrađanin koji živi u Mitrovici i on je to otvorio. Prošle godine je to otvorio, ovo je druga godina. Radi samo sezonski, od maja do septembra. To je dobra aktivnost za mlade, dolaze iz grada, iz Mitrovice i dolaze u provod“

Meštani Žaža i Lipe su razočarani u centralne institucije. Kažu da su od njih zaboravljeni. Opština Zvečan se, dodaju, trudi, ali bi mogla i više.

Ako i opštinska i centralna vlast rade za dobrobit svojih građana, možda bi za početak trebalo da obezbede prevoz do škole za decu iz Žaža koji su završili četvrti razred, što je najveća želja Ferida Pecija.

Teško je sa torbom na leđima pešačiti nekoliko kilometara, posebno, kada je vrućina, kiša ili sneg, kaže Ferid, a nema dovoljno novca da se prevoz plati.

Ovo je osma emisija u serijalu „Kako si, komšija“.

Prva emisija govorila je o situaciji u kojoj se nalaze Srbi u Cernici, multietničkom selu u okolini Gnjilana, u kojem trenutno živi oko 3,000 Albanaca i oko 120 Srba. O tome čitajte ovde.

Druga epizoda govori o životima Srba u selima Suvo Grlo, Banje i Crkolez u metohijskom podgoru. O tome čitajte ovde.

Treća epizoda svedoči o životu Srba u Babinom Mostu, multietničkom selu u opštini Obilić. O tome čitajte ovde.

Četvrta epizoda govori o životu Roma u takozvanoj romskoj mahali u južnom delu Mitrovice. O tome čitajte ovde.

Peta epizoda bavila se životom Goranaca na Gori i njihovoj tradiciji proslavljanja Đurđevdana. O tome čitajte ovde.

Šesta epizoda svedoči o dobrim komšijskim odnosima Srba i Bošnjaka u Leposaviću. O tome čitajte ovde.

Sedma epizoda govori o životu Srba u Orahovcu. O tome čitajte ovde.

NAJNOVIJE

Više