„Ono što je na žalost obeležilo istoriju ovog mesta jeste to da smo uvek imali supremaciju jedne grupe nad drugom. Trenutno imamo supremaciju albanskog naroda nad srpskim, devedesetih smo imali supremaciju srpskog nad albanskim. Neumerenost i nedostatak čojstva da čuvamo svoje, tako što čuvamo i drugog od sebe – nismo videli. Bojim se da nema naznaka da će u budućnosti da bude drugačije. Srpskog naroda je sve manje. Problem će se nažalost rešiti – no Serbs, no problem. Plašim se da je to trend koji se trenutno odvija“, kazala je Tatjana Lazarević u emisiji Rade Đurić „Da sam ja neko“.

Emisija je snimljena na dan hapšenja i protesta Srba u Kosovskoj Mitrovici. Na ekipu TV Nove, nasrnuli su i pre nego što su shvatili šta se dešava na protestu. Bila je to grupa pod maskama, sa grubim povicima, glasovima, pokretima, da bi potom to isto učinili i ka urednici KoSSeva.

„Reč ubija i reč miluje. I bez obzira na to što se o rečima ne razmišlja pre nego se i upotrebe, reči imaju duboka značenja“, kazala je Lazarević u razgovoru sa Radom Đurić.

Veoma joj smeta, kada iz prestonice Srbe sa Kosova posmatraju kao „oni ljudi tamo dole“.

„I kada se za Srbe sa Kosova kaže – ti ljudi tamo dole, to onda opisuje stanje u kojem se nalazi srpski narod na Kosovu, pa i sami građani Srbije. Da je to jedna teška, još uvek neispričana priča, koja nije više deo njih, osim što ih na neki način opterećuje, kao loša vest, ili ponekad i kao izvor frustracije, da ne mogu da krenu dalje, u normalan svet, jer postoji nešto tamo dole što nije normalno. Na žalost“.

Kako izgleda život u redovnom vanrednom stanju i kako se čovek uopšte navikne na tako nešto? Na svojoj zemlji, sa dvostrukim zakonima. Pritisnuti između čekića i nakovnja, između tuđih velikih ideja i svojih malih snova. Ničiji ljudi su uvek bili svačiji, sem ako su svoji a to najviše košta – gotovo nedelju dana je ova pitanja Rada Đurić postavljala, putujući severnim Kosovom.

Lazarević kaže da su o vanrednom stanju kao ‘novoj normalnosti’ mnogi naučili onda kada je započelo bombardovanje ’99. Probudili su se oni koji nisu prethodno znali šta je rat, oni koji su bili u potpunosti odvojeni od poprišta krvavnih građanskih ratova u BIH i Hrvatskoj.

Shvataju kako svi standardi mirnog, ušuškanog života padaju u vodu i kako mali ljudi biju velike bitke da sačuvaju svoje živote.

„Ovde je ta priča produžena. Ta neka naša teška jugoslovenska priča, mislim da ona ovde još uvek nije ispričana, i još uvek traje“, kaže Lazarević.

U političkim krizama, nesređenim granicama, društvima koja se urušavaju, državama koje se osipaju, u toj sagi od barem pola veka, profitiraju mafijaši, kriminalci, besčasnici, ljudi sa teškim i velikim geostrateškim interesima.

„Jednom rečju podzemlje. Samo je problematično to što je to podzemlje postao mejnstrim, izašlo je na površinu“, Lazarević dodaje.

Na gubitku su građani. Na Kosovu je u najvećem gubitku srpski narod koji je ostao da živi, ali na gubitku su i građani Srbije.

„Odbijam da verujem da je ovo tragedija samo nas Srba, ovde, već je ovo tragedija čitave srpske države“.

Šta je mit a šta stvarnost?

„I mit je mitomanizovan. On je prikazan kroz dva ekstremna tumačenja – ili u isključivo pežorativnom – kao nešto čega se treba otresti, odreći, nešto što je izvor naših nesreća i što je retrogradno, a što nije tačno. Mit je jedna od naših najlepših reči sa veoma važnim značenjem za razvoj civilizacija. Ko smo i šta smo ako te mitove ne negujemo?! Ili (je to) ona druga polarizovana Srbija koja je toliko oprimitivila, omonopolisala mit, naše lepo nasleđe poistovetila sa kriminalom, zločinom, svim negativnim u ime mita.“

„Mit danas stanuje na liticima te dve nesrećne polarizovane Srbije a dole je provalija. Plašim se, ako ovako budemo nastavili, da će i sama Srbija jednom postati jedan omitovljen mit“, rekla je Lazarević.

Smatra da smo svi kao narodi imali šansu da budemo, kaže, dostojanstveni, uspravni ljudi, koji vole sebe tako što drugog čuvaju od sebe.

Koliko nas je koštala propaganda na celom prostoru Ex Jugoslavije?

„Mnogo. Ljudskih života iznad svega, stotina hiljada ljudskih života, fizički likvidiranih na najbestijalniji način, uništenih porodica, domova, kuća, nestalih uspomena, urušene zemlje, pristojnosti“.

„Na žalost, živimo u vremenu zla. Zlo je na površini, a dobro nije vidljivo, iako je čovek sazdan od lošeg i dobrog. Sada je pitanje iz kog ćoška to zlo da se iznese“.

A da je „neko“, radila bi na tome da vrati vreme dobra.

„Verujem u dobru stranu čoveka. I frustrira me to kako je lako biti fin, a kako je teško biti loš čovek, strašljivac, beskičmenjak, ubica, lopov… I kako zapravo, u sve to što je teže, gledam svakog dana. I nije mi jasno zašto su ljudi takvi“.