Narativ u javnom prostoru Srba i Albanaca: Kihot protiv “nenormalizacije” Kosova

Ilustracija (Foto: Radio Goraždevac)

Piše: Goran Avramović, urednik Kim radija.

“Uspon sveprisutnog interneta, zajedno sa 24-satnim kanalima vesti, u nekom smislu je imao suprotan efekat od onoga kojem su se mnogi nadali da će takav slobodan i otvoren pristup informacijama doneti. Umesto toga, obezbedio je slobodan i otvoren pristup, bez tradicionalnih medijskih filtera, salvi dezinformacija” – Lorens M. Kraus, američki teorijski fizičar, kosmolog i popularizator nauke.

Odnose između Srba i Albanaca će, u konačnici, zauvek relaksirati jedino uspešno privođenje priče o statusu Kosova smislenom ishodištu. O njemu je kontraproduktivno, pogrešno i izuzetno opasno razmišljati kao o jednom jedinom i “konačnom rešenju” iz čitavog niza razloga, od kojih će neki biti pomenuti u daljem tekstu. Isključivo proces zasnovan na jasnim pravilima može dovesti do harmonizacije odnosa dve strane u kojoj se ni jedna od njih više neće osećati kao manjina koja je silom prinuđena da bespogovorno sleduje volji većine jer nema značajnu ulogu prilikom glasanja na izborima.

Odgovornost za to jednako leži na sve tri ili četiri zainteresovane strane: Prištini, Beogradu, međunarodnoj zajednici oličenoj pretežno u zapadnim demokratijama i delu te iste zajednice koji čini ostatak sveta. Svi drugi pokušaji i drugačiji pristupi dovode samo do “guranja slona u prodavnici porcelana pod tepih” na kraće ili duže vreme, a on, više puta dokazano na terenu, ima itekako nezgodan običaj da se uznemiri, lako odbaci pokrivač i “razbuca” skupocene figurice čiju proizvodnju ta međunarodna zajednica još od kraja prošlog veka skupo plaća, a koje manje-više služe samo kao virtuelni i lako lomljivi ukrasi nikad dovršene demokratije kosovskog društva formiranog na brzinu nakon sukoba kada se još činilo, a naivni verovali, da međunarodni faktor ima jasan plan.

Nezgrapnom i nerazumnom nevaljalcu ponašanje najmanje opravdavaju, a vrlo često ga i na samo zlo podstiču upravo mediji i njihova sveprisutnot u našim životima. Ako imamo u vidu činjenicu da su senzacionalisti još pre nekoliko decenija primetili da se loše vesti najviše čitaju, a da one dobre nikoga ne interesuju, lako je razumljivo i savršeno primenljivo na ljude sa Zapadnog Balkana ono što Salman Ruždi navodi, opisujući glavnog junaka, u svom romanu “Kihot” iz 2019. godine:

“Usled gotovo totalne zaokupljenosti materijalom koji mu se u stare dane plasirao posredstvom katodnih cevi, a danas, u doba ravnih ekrana, posredstvom tečnih kristala, plazme i organskih diodnih displeja, postao je žrtva tog sve prisutnijeg psihološkog poremećaja u kome granica između istine i laži postaje zamućena i nerazlučiva toliko da ponekad više nije mogao da razlikuje ni jednu stvar od druge, stvarnost od “stvarnosti”, te je sebe počeo da smatra punopravnim državljaninom (i potencijalnim stanovnikom) tog imaginarnog sveta sa one strane ekrana kome je bio tako fanatički posvećen, i koji je, kako je verovao, njemu, te stoga i svima ostalima, pružao moralne, društvene i praktičke smernice po kojima bi svi muškarci i žene trebalo da žive”.

Taj imaginarni svet, koji nam već neko vreme i na dlanu živi, u izobilju nam nudi – strah. Psihologija straha, pre sve svega egizstencijalnog, postala je dominantna ideologija i to se i na Kosovu itekako oseća. Mržnja i huškanje na neprijatelja su gorivo koje gutaju mnogobrojne fabrike straha, tako neophodne da bi se vladalo ljudima.

Vlasnici novca strah rado stimulišu jer zbog njega građani nemaju vremena da se bave kvalitetom sopstvenih života. Manipulacija je postala potpuno legitimna, a virtuelnost se neretko proglašava za novu duhovnost, uz zaboravljanje činjenice da svest formirana na osnovu društvenih mreža nije i ne može biti realna.

Strah ne samo da se može upotrebljavati, već se može i zloupotrebljavati. Kada to čine institucije imamo, recimo, specijalne jedinice policije pored magistralnog puta koje mesecima dugim cevima, oklopnim bornim vozilima sa stalcima za topove i mitraljeze i bagerima “pozdravljaju” putnike namernike na severu Kosova – decu, mlade, stare, devojke, žene i muškarce, bez razlike. Naravno, najređe kriminalce, zbog kojih su, navodno, raspoređene na terenu.

Puka je zamena teze da se specijalcima u ovom slučaju hoće rešiti tehnički problem kriminala jednog društva ili (dela) teritorije. Istina je da se prisustvom do zuba naoružane policije, vrlo rizično, nevešto i ružno pokušava ubrzati dolazak do rešenja političkog problema pomenutog u prvoj rečenici ovog teksta. Da je ovaj zaključak nedvosmisleno ispravan potvrđuju mnogi navodi kosovskog premijera poslednjih godina, između ostalog i delovi njegovog premijerskog ekspozea koje je 22. marta 2021. godine izneo u Skupštini Kosova.

„Naš prioritet je normalizacija Kosova. Neka se normalizuje Srbija, suočavajući se sa svojom prošlošču i demokratizujući se. Neka Srbija proglasi svoju nezavisnost od Kosova, kao što su to Albanci uradili (od Srbije) 1990. i 2008. godine“, rekao je tada Aljbin Kurti.

Da bi, dakle, “normalizovao Kosovo”, on je kasnije potpuno “nenormalizovao” sever Kosova.

Uprkos tome ili baš zbog toga “proglašenje nezavisnosti Srbije od Kosova” koje je Kurti priželjkivao je postalo nemoguće na način na koji ga je on prizivao. Kao što i sam vrlo rado ukazuje na Ustav Republike Kosovo, kad god mu to odgovara i ide u prilog, morao bi biti svestan da to sa punim pravom mogu bilo kad činiti i beogradski zvaničnici, pozivajući se, naravno, na Ustav Republike Srbije. To što aktuelna srpska vlast ne insistira često na ovom dokumentu nad dokumentima druga je i jednako duga priča. Međutim, ne znači da neka nova to neće činiti.

Blagostanje pojedinca se u vremenu u kome živimo smatra vrhuncem lične sreće. Ovo donekle može da pojasni pet ili šest radnih mesta i ličnih dohodaka pojedinih funkcionera Srpske liste, iako to jedan deo javnosti često racionalizuje sintagmom “snašli su se”. Jedini problem je što se tu ne radi ni o snalaženju, ni o “diverzifikaciji prihoda”, već o flagrantnoj zloupotrebi poslednjih krhotina sistema koji je nekada postojao, a danas od njega, u najboljem slučaju, postoje još samo tragovi i/ili sećanja. Shodno tome, kultovi samodovoljnosti i nezavisnosti služe da vernike, ali i one druge, polako usmere ka vrhunskom – (samo)izolaciji, a time se, bez mnogo neizvesnosti zatvara krug i dolazi do uskog grla usled narušavanja ekosistema odnosa i promene sistema vrednosti kojeg čovek poštuje.

Narativ oblikuje naše mišljenje, osećaj pravde ili nepravde, dobra i zla, te na samom kraju i model podrške ili protivljenja i tako stvara obrasce koje je kasnije teško promeniti.

Borba za njega je bila sastavni deo konfrontacije još od vremena hladnog rata. Period nakon toga je dodatno zakomplikovan pojavom društvenih mreža, a akcije za koje su nekada trebali meseci, danas su izvodljive u milisekundama.

“Trovanje” javnog prostora, širenje sumnji i podela su lakši nego ikad. Zato klevetnička retorika svih strana više ni malo ne čudi slobodnomisleće, kao ni naslovi tipa “PUKLA LAŽNA DRŽAVA Agonija u Prištini zbog Kurtijeve nesposobnosti” u srpskim prorežimskim tabloidima, odnosno “Liturgija Teodosija inspiriše Srbe na nasilje” u kosovskim medijima na albanskom jeziku.

Sa takvim narativima i jedna i druga strana dobijaju potvrdu da je ispravno sve ono što već znaju o Albancima sa Kosova, odnosno Srbima. Uostalom, oni ove naslove i ne čitaju zato što ih zanimaju vesti. Naprotiv, interesuje ih da im “novinar” još jednom potvrdi da su pravu i da tu ništa, moj Kihote, ne treba menjati, niti se ima smisla u bilo kakvu borbu upuštati. Kad ostaneš sam na dnu zečje rupe bićeš, ionako, najbolji.

Ovaj tekst je deo projekta „Jačanje participativnog novinarstva u borbi protiv lažnih vesti“, koji implementira Radio Goraževac, uz podršku regionalnog projekta „SMART Balkan – Civilno društvo za zajedničko društvo na Zapadnom Balkanu“ koji realizuju Centar za promociju civilnog društva (CPCD), Centar za istraživanje i kreiranje politika (CRPM) i Institut za demokratiju i Posredovanje (IDM) i finansijski podržano od strane norveškog Ministarstva spoljnih poslova (NMFA).
Sadržaj teksta je isključiva odgovornost autora i implementatora projekta i ne odražava nužno stavove norveškog Ministarstva spoljnih poslova (NMFA).