U magli finalne etape normalizacije

Piše: Dušan Janjić

Mesec mart 2024, u Srbiji, bio je mesec viktimizacije Srba. Povodi za ovu političko – propagandnu kampanju bile su vojna intervencija NATO na SRJ, 1999. godine i etničko nasilje nad Srbima na Kosovu – 2004. Ovom kampanjom započela je “odbrana od specijalnog rata Zapada protiv Srbije”, koju je, 2. marta 2024, najavio predsednik Vučić (vidi: kolumnu u KoSSev, “Maraton za dan posle”).

U aprilu je započet otpor “antisrpskoj zaveri” kao i progonu Srba u regionu i na međunarodnom nivou. Prvi zadaci su suprotstavljanje prijemu Kosova u Savet Evrope i sprečavanje usvajanja Rezolucije GS UN o proglašavanju 11. jula kao Međunarodnog dana sećanja na žrtve genocida u Srebrenici.

Kako je već najavljen Uskršnji narodno – crkveni sabor, 6. maja, kao i prikladno obeležavanje genocida nad Srbima u Jasenovcu, nije objavljeno kada se ovaj program završava. Najverovatnije da će trajati sve dok i izborna sezona, jun – oktobar. Naravno, ukoliko se vlast Srbije odbrani od nametanja “marionetskog režima”.

Mart 2004. je u kampanji viktimizacije bio ubedljiv oslonac za tvrdnje da se na Kosovu odvija progon Srba koji je kulminirao pod “Kurtijevim režimom“.

U javnosti Kosova mart 2004. je prigodno spomenut uz “incident” na RTK2 koji je oživeo „mobilizacionu“ priču medija na albanskom jeziku od početka marta 2004. – o pogibiji albanske dece koju su u Ibar oterali psi srpske dece.

“Prigodni odnos” vlasti Kosova prema martu 2004. ukazuje na odsustvo proaktivne politike demokratske integracije srpske zajednice. To svakako ide u prilog jačanju narativa vlasti Srbije.

U odnosu prema martu 2004, vlastima Srbije i Kosova zajedničko je to da su “smetnule s uma” činjenice, dokumenta (OSCE, sudova i i posebno zaključke rasprave u Bundestagu).

Ove činjenice potvrđuju da je “etničko nasilje” koje je započeto 17. marta u 11.45 bilo “vrlo orkestriran događaj u kome deo orkestra svira u Beogradu”, kako je, tog dana u 5.30 ocenio US diplomata i general Ralf Džonson.

U tom preusmeravanju poseban doprinos su dali mediji i Odbor za ljudska prava Kosova koji su širili priču o pogibiji albanske dece, kao i višednevni protesti i blokiranje puta Gračanica – Gnjilane od strane srpskih aktivista.

Bio je to primer „konflikt menadžement“ koji zaslužuje pažnju jer je uspeo da, nezadovoljstvo stanovništva Kosova, posebno albanske većine stanjem u ekonomiji, socijalnim posledicama rata i privatizacije (simbolizovane u imenu Marie Fucci), sporim i neodgovarajućim delovanjem “međunarodnog prisustva” u izgradnji institucija – preusmeri u mržnju i nasilje nad srpskom manjinom. Za sada to je još jedna nenaučena lekcija.

Vladajući narativ u Srbiji, Crnoj Gori i među Srbima uključuje žrtvu i žrtvovanje u samu srž izgradnje nacionalnog identiteta.

NATO vojna intervencija vidi se kao nepravedna, nelegitimna i „anti-srpska“, a ljudskim žrtvama i razaranjima hrani politiku viktimizacije.

Ovogodišnje obeležavanje 25 godišnjice NATO intervencije je ponovila sve motivacione poruke preuzete od Miloševićeve propagandne mašinerije, u kojoj su bili uključeni Ivica Dačić, Aleksandar Vučić, Aleksandar Vulin i mnogi drugi vodeći ljudi sadašnje vlasti.

To su: “Srbija nije učestvovala u ratu”; kažnjavanje Srbije i Srba je “ničim izazvano i opravdano”; kao naziv vojne akcije upotrebljeva se “NATO bombardovanje” i/ili “Milosrdni Anđeo” umesto zvaničnog naziva (“Operacija Saveznička Sila” / Operation Allied Force); okvir vojnog delovanja, ljudskog stradanja i materijalne štete sužen je na Srbiju i Srbe.

Antizapadni naboj ovog narativa je snažan i podržava politički mit o „istorijskom bratstvu“ Srbije i Rusije, „dva slovenska i pravoslavna naroda“ Srba i Rusa.

Ovaj mit je izgradio Miloševićev „Agitprop“ ne bi li, u vremenu ratova i stradanja na teritoriji SFRJ i decenijske međunarodne izolacije SRJ, među građanima, naročito Srbima stvorio predstavu da „nisu sami“.

Uz to, podrška Kremlja je bila od „životnog značaja“ za opstanak režima. To se potvrdilo i pružanju azila članovima porodice Milošević i generalu Veljku Kadijeviću, jednom od najvažnijih aktera ratnog raspada SFRJ.

Rusija je bila važan partner i za preživljavanje privrede jer je „probijala sankcije“ UN i EZ prema SRJ, posebno u snabdevanju gasom, naftom i naftnim derivatima.

Uz to, Rusija je, kao članica Kontakt Grupe UN za Balkan, doprinela i prekidu oružanih sukoba u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini (Erdutski i Dejtonski sporazumi verifikovani u Ohaju) i na Kosovu (Vojno – tehnički sporazum između Međunarodnih bezbednsonih snaga – KFOR i vlada SRJ i Republike Srbije i Rezolucija SB UN broj 1244).

Tokom 90-ih godina prošlog veka, Rusija je upućena na privrednu i finansijsku saradnju sa SAD i EZ.

Stoga, interes Kremlja nije bio da se radikalno suprotstavi angažovanju NATO na teritoriji SFRJ, a ni vojnoj intervenciji protiv SRJ, 1999. godine. Jedina aktivnost Rusije koja je Srbiji, Srbima i anti zapadnom delu javnosti Rusije, predstavljena kao konkretna podrška bilo je prebacivanje ruskog kontingenta iz SFOR – BiH na Kosovo kao deo KFOR. Pošto je to izazvalo nezadovoljstvo članica NATO, Rusija je povukla ovaj kontingent.

U stvarnosti, ponašanje Rusije i njene diplomatije (na primer – Kozirjeva, Primakova i Ivanova) u periodu bilo je vođeno interesima Rusije. Stoga je Kremlj svoje ključne odluke usaglašavala i sa interesima SAD i UK.

Rečit primer ovakvog ponašanja opisuje Madelin Olbrajt (u svojim memoarima “Madam Secretary”, 2003).

Naime, tokom pozorišne predstave, 15. januar 1999, kojoj Olbrajt prisustvuje sa svojim gostom Igor Sergejevič Ivanovim, tadašnjim ministrom spoljnih poslova Rusije, telefonom, obaveštena je o “maskru u selu Račak”. Ona tu vest prenosi i Ivanovu uz komentar da je to “prilika” da, uz podršku Toni Blera, “konačno” ubedi predsednika Klintona da odobri vojnu intervenciju.

Posle konsultacija Ivanova sa predsednikom Jeljcinom, Olbrajt je obaveštena da Rusija ne može da podrži rezoluciju SB UN o intervenciji. A kao važan razlog za to Moskva je ukazala da bi saglasnost za rezoluciju SB o intervenciji naišla na snažan otpor antizapadne i prosrpski opredeljenu javnosti Rusije.

S druge strane, Kremlj je neposredno, ali i preko Belorusije, ohrabrivao vlasti SRJ i samog Miloševića da nastavi oružani sukob. To se vidi iz masovnog naoružavanja vojske SRJ i medijsko – propagandne „najave“ o snabdevanju Vojske SRJ sa raketnim sistemom S300.

Na to je Vašington, još aprila 1997, reagovao odlukom o mogućoj vojnoj intervenciji protiv SRJ.

Sa svoje strane, Rusija je reagovala javnim zalaganjem za deeskalaciju bezbednosne krize na Kosovu čak je podržala sedam rezolucija SB, među kojima su i one o „zabrani letova iznad teritorije SRJ.

Istovremeno je podržavala vojno – policijsku intervenciju protiv albanskog terorizma vlasti SRJ i otežavala neposredne kontakte i saradnju Beograda i Vašingtona.

Ta igra Moskve je javno napuštena tek tri dana pred početak NATO intervencije. Černomidin u Beogradu, gestom lupanja o radni sto Miloševiću pokazao da je NATO intervencija neizbežna i da će SRJ posle „biti ravna“ kao površina Miloševićevog radnog stola.

U opravdanju ovakvog stava isiticana je unutrašnja politička slabost Jeljcinove vlasti i antizapadno, a „prosrpsko“ opredeljenje javnosti u Rusiji.

Iz ovakvog odnosa Rusije, SAD i EZ usledilo je i svojevrsno uzdržavanje od širenja “bezbednosnog kišobrana” NATO nad Srbijom i BiH.

To je kod mnogih političara, naročito u Srbiji i među Srbima, pothranilo uverenje da je moguće da se postane članica EU bez prolaska kroz “predvorje” koje predstavlja članstvo u NATO. Istovremeno, to je stvorilo i povoljne okolnosti za širenje uticaja Rusije u Srbiji i među Srbima.

Od dolaska Putina na vlast, Kremlj za cilj svoje politike određuje usporavanje i otežavanje “širenja” NATO. Zarad dostizanja ovog cilja Kremlj razvija široku mrežu “interesnog udruživanja” koja bi trebalo da spreči širenje NATO na teritorije koje Kremlj smatra svojom sferom uticaja.

To je osnov i najnovije diplomatske saradnje Kremlja i vlasti Srbije u održavanju rasprave u SB UN o stanju na Kosovu (kojoj je posvećena kolumna “Od Ibra do Istočne obale”) – u nastojanjima da se, na posebnoj sednici SB UN “preispita međunarodno – pravna zasnovanost NATO bombardovanja”, kao i da se oteža usvajanje Rezolucije GS UN o proglašenju 11. jula kao Međunarodnog dana sećanja na žrtve genocida u Srebrenici.

Većinski narativ na Kosovu i među Albancima u regionu je da je NATO vojna akcija opravdana, da je imala za zadatak da spreči humanitarnu katastrofu, da zaštiti Albance i da podrži ostvarivanje njihovog prava na državu – Republiku Kosovo.

Ovaj narativ je opšte prihvaćen u javnosti Kosova, mada realnost ukazuje na probleme u odnosu vlasti Kosova i NATO saveznika, uključujući i SAD u najnovije vreme i po pitanju bezbednosti i integracije srpske zajednice.

Sve u svemu, “započinjanje finalne etape normalizacije” je samo nastavak “igre malih koraka” odnosno novih “isporučivanja” i tenzija.

To je igra koja bi trebalo da energiju pregovarača i nezadovoljstvo javnosti usmere ka unutrašnjoj politici i izborima ma kakvi oni bili. Nastavlja se igra, koju je Šalja nazvao: “Kupovanje vremena i prodavanje magle”.

Kako je protok vremena osnovna mera ljudi i država, ispostavlja se da je kupovina vremena za održavanje date vlasti istovremeno gubljenje vremena, napretka i života ogromne većine onih ljudi koji su prinuđeni da žive u magli.

Magla otežava da se sagleda stvarnost ali je ne menja. U stvarnosti se produbljava ekonomska, politička i bezbednosna kriza.

U magli se brže širi zebnja, pa i strah od prepuštenosti bezbednosnom tornadu koji hara Ukrajinom i Gazom. U podlozi ove zebnje je i iskustvo svakodnevnog života uključujući i nepomirljivo suprotstavljene narative političkih nomenklatura i javnosti Srbije i Kosova.

U najnovijim ispoljavanjima ovi narativi dovode u pitanje održivost hipoteze iz koje je izveden Briselski dijalog o normalizaciji.  To je pretpostavka da se Kosovo i Srbija slažu po pitanju zajedničke “evropske budućnosti”.

Postojeća bezbednosna kriza nas vraća u vreme Rambujea kada se postavljalo pitanje članstva NATO kao sastavnog dela “evro – atlantskih integracija”.

Rano je da se sudi o ukupnim efektima martovske kampanje i njenog nastavka tokom aprila, o uspehu Odbrane od specijalnog rata Zapada protiv vlasti Srbije.

Vidjivo je i da antizapadne i anti-NATO kampanje ne doprinose deeskalaciji političke i bezbednosne krize u odnosima Srbije i Kosova, u Bosni i Hercegovini.

Što se tiče vođstva Srbije, ono je suočeno sa izborom između apologetskog stava prema politici Rusije i evro – atlantskih integracija.

U okolnostima vrućeg rata između Putinove Rusije i NATO-a u Ukrajini, kao i oružanih sukoba na Bliskom Istoku, ispostavlja se da je viđenje izbora strateškog pravca poput “švedskog stola” puka političko – ideološka iluzija.

Takođe, održanje i stabilizacija mira na Zapadnom Balkanu (Bosni i Hercegovini, Srbiji i severu Kosova) – nalaže održivu međusobnu bezbednosnu saradnju između Kosova i Srbije, kao i ovih sa NATO.

Kako nije izgledno da će, u skorijoj budućnosti, biti napušteni sada vladajući etno-nacionalistički narativi, poželjno bi bilo da se sa svih strana podstiče i podržava transformacija ovih narativa.

To pak zahteva osnaživanje javnosti i podizanja nivoa njene obaveštenosti o neposrednoj prošlosti i o bezbednosnoj sadašnjici i budućnosti.