„Stare crkve na Kosovu koje su pripadale Albancima starosedeocima često se spominju, a u kasnijem iskrivljivanju istorije, srpska ih je crkva preuzela“, ovom rečenicom započinje albanski dokumentarni film „Istina koju Srbija krije o Kosovu“.
Autor Marin Mema, predstavljen kao istraživački novinar i bivši fudbaler iz Prizrena, kao početne i završne stanice, obilazi većinski srpska mesta na centralnom Kosovu i u Metohiji, uz tvrdnju da su do pre samo stotinjak godina to navodno bila većinski albanska mesta.
Štaviše, tvrdi da je u njima živelo većinski „albansko pravoslavno stanovništvo“, koje je „posrbljeno“, što „represijom“ – naročito za vreme dve Jugoslavije, što „privilegijama“ – za vreme Srbije kao „ruskog saveznika“ u ranom 19. veku.
Uz nadu u zaključku filma da će se dalje raditi na „ispravljanju krivog toka istorije“, kao jedino vreme kada je ova „nepravda“ ispravljena, u filmu se sve vreme pozitivno referiše na prvu petogodišnjicu četrdesetih godina prošlog veka.
Centralno mesto u filmu kao glavni argument, uz naraciju, smatranja tri savremena albanska istoričara, uz četvrtog književnika iz prošlog veka, zauzimaju podaci popisa stanovništva na Kosovu 1942-1943.
U filmu se iznosi procena da je broj pravoslavnih Albanaca na Kosovu bio i veći od 10.200, koliki je podatak iz tog popisa 1943. godine.
Fašistička Italija je u to vreme od 1941. do 1944. kada je kapitulirala, odvojila delove Crne Gore, delove Zapadne Makedonije, te uz veći deo Kosova i celom Metohijom, sa kvislinškim albanskim vlastima formirala de fakto Veliku Albaniju, poznatu kao „Kraljevina Albanija“. To je vreme obeležila saradnja nacističkih nemačkih i fašističkih italijanskih vlasti sa Albancima. U istoriografiji obilje je podataka o surovom progonu Srba i nealbanaca u to vreme.
U filmu se sve vreme lamentuje upravo nad ovim periodom albanskih vlasti, kao nečemu što je bio ozbiljan državotvorni projekat, ali što je uništeno nastankom Jugoslavije, nakon Drugog svetskog rata.
Popis iz 1943. od sveta „sakrivena istina“
„Izgleda zastrašujuća stvarnost, jer zajednice koje su zvanično identifikovane, sada su istrebljene, kao da nikada nisu postojale“, ovom rečenicom se u filmu ne portretišu Srbi na Kosovu, već „Albanci pravoslavne veroispovesti na Kosovu“, za koje se tvrdi ne samo da su postojali u hiljadama, već da su ih Srbi „istrebili“, odnosno „posrbili“.
U filmu se prati trag popisa na Kosovu iz 1943. godine, koji je sproveden upravo za vreme fašističke okupacije, za čije podatke jedan od intervjuisanih albanskih istoričara u filmu, kaže da su „najtačniji“, zato što je „jedna ozbiljna vlada htela da napravi razliku između pozitivnih politika koje su spremne da se sprovedu sa svakom grupom“.
„Naglašavam, bila je to pozitivna politika, ne represivna“, kazao je albanski istoričar Ardit Bido.
Sam autor filma navodi da albanska vlada u to vreme „nije imala plan niti da deformiše podatke, niti da izvrši svoje interevencije“.
„Njihova svrha je bila tačna identifikacija kako bi se doneo nacrt neohodnih planova za sprovođenje u ovim zajednicima“, te da je upravo to sve do ovog filma „sakrivena istina“, priča novinar iz Albanije, dok putuje srpskim selima na Kosovu.
Od Kuteljija do Bida o „slovenizaciji“ i „srbizaciji“
U pitanju je program jedne od najpoznatijih televizija u Albaniji, „Top Channel“ – „Albanski otisak“, koji je usmeren na kulturu, nasleđe, istoriju, kao i „promociju uspavanih delova“, te oblasti koje pripadaju „albanskom tragu“, ali i koje nisu poznate, ili su „površno obrađene u albanskoj istorijografiji“, navodi se u opisu ovih autorskih emisija na kanalu ove velike albanske televizije.
To da su Albanci bili pravoslavci na Kosovu i da su živeli u hiljadama do pre samo stotinjak godina, pre nego što su zbog Srba nestali:
„Istorijska je činjenica koja se često spominje, i čak je dokazana raznovrsnim arheološkim dokumentima i podacima“, priča narator.
Mitruš Kutelji (Mitrush Kuteli) – „odličan pisac, kritičar i prevodilac“, 1943. godine, posetio je Prizren. Baveći se samim gradom, pored muslimanskih i katoličkih grobalja, posetio je i pravoslavna, odakle je doneo „značajne podatke“.
Sagovornik u filmu je Ardit Bido, mladi albanski istoričar, koji kaže da je ovaj albanski pisac te 1943. godine bio na jednoj sahrani kada je „čuo albanske reči tokom naricanja“.
Kutelji je video žene koje su naricale pola na albanskom, pola na srpskom.
On je obilazeći groblja u prošlom veku zaključio da su se „nacije poslovenile“.
Bido u filmu govori kako je „započeo proces asimilacije“, i da se albanski jezik u to vreme „izgubio kod prizrenskih (albanskih) pravoslavaca“, ali da su „tradicija, naricanje, pesme i običaji ostali“.
Srpska Pravoslavna Crkva kao emanacija zla
A gde su Srbi, tu su i crkve, samo su one, prema ovom filmu, bile albanske, pre nego što su ih Srbi „preuzeli“.
Mema i Bido podsećaju na navodne Kuteljijeve spise, u kojima on tvrdi da neke od crkava „nisu bile srpske“, već da su pripadale „Albancima i Vlasima“, kao što su Gege, koji su stigli iz „južne i jugoistične Albanije“.
„Srpska crkva ne samo da je prisvojila ova sveta mesta na Kosovu, već ih je iskoristila politički, i kako bi ohrabrila mržnju protiv Albanaca“, deo je naracije.
Istoričar Emin Selaku tvrdi da „materijalna svedočenja“ – „pokazuju da se u udaljenim delovima Kosova postojale crkve koje su koristili Albanci sve dok Srbija nije okupirala Kosovo 1912. godine“.
U filmu Memo izvodi „stand up“ ispred srpskih pravoslavnih ckrvi koje obilazi, ali se i prikazuju fotografije starih srpskih manastira, poput Visokih Dečana iz perioda kada se ispred manastira vide ljudi obučeni u albanske nošnje.
„Mudra i taktička odluka“ albanskih vlasti u 2. svetskom ratu na Kosovu: POPIS
„Prizren je u to vreme imao mnogo porodica, koje su kao što je Mitruš Kutelji pokazao, započele da se asimiliju“, teče priča.
Ardit Bido kaže da je albanska vlada četrdesetih godina prošlog veka donela „vrlo mudru, taktičku odluku“, time što je „konzervativnog, pravoslavnog Albanca – Koča Tasija, kao glavnog inspektora Albanije, poslala na Kosovo“, kada je i sproveden popis.
Upravo ovaj popis kolaboracionističkih vlasti fašističkom i nacističkom režimu u filmu služi kao krucijalni dokaz za tezu o postojanju „hiljada albanskih pravoslavaca na Kosovu“, koji su istrebljeni, slovenizovani i posrbljeni, a njihove crkve preuzete.
Kazna od 2000 i za neučestvovanje na popisu iz 1943.
Inače, citirajući deo proglasa za poziv na popis stanovništa 1943. godine, navodi se da oni koji se ne budu odazvali na njemu, ili oni koji budu dali pogrešne podatke, biće kažnjeni iznosom od 2000 franaka.
Kao validni dokaz iz perioda albanskih vlasti na Kosovu kao, zapravo, kolaboracionista sila osovine, odnosno fašističke i nacističke vlade, koje se sve vreme u filmu pohvaljuju, Bido navodi da je iz tog vremena bilo vrlo „interesantnih svedočenja“.
„Na primer, albanska populacija bila je evidentirana u svakom selu, gde su pravoslavni Albanci gubili sopstveni jezik. Oni su bili u poslednjoj fazi gubljenja sopstvenog jezika.“
Uz omaž Tasiju kao visokom državnom zvaničniku Albanije iz prošlog veka, sve do 1942. kada ga premijer Albanije sa pozicije glavnog inspektora imenuje za guvernera Kosova, navodi se da je između ostalih, njegov zadatak bio i taj da posveti veliku pažnju popisu stanovništva.
Bido tvrdi da su neka sela na Kosovu bila „čisto pravoslavno albanska“, dok su neka imala Srbe i Albance – pravoslavce.
Za sva sela koja će Marin Mema u filmu obići, u kojima danas, i dalje živi većinski srpsko stanovništvo, podaci o Srbima iz popisa 1943. su minorni, što se na više mesta i podcrtava u filmu, uz naglasak da su Albanci ogromna većina.
Od Bresja, preko Velike Hoče, do Goraždevca – „mestima srpske kolonizacije i krivotvorstva“
Da je bilo Albanca pravoslavaca na Kosovu, tvrdi i drugi istoričar, Ćazim (Qazim) Namani, te da je on svojim istraživanjima navodno pronašao Srbina koji je prethodno imao albansko poreklo, i koji je kazao da je njegova porodica sve do 1968. godine govorila albanski.
„Bio je značajan broj pravoslavnih Albanaca, ali posle Drugog svetskog rata preuzete su mere protiv njih, tako da su oni postali Srbi, i tako su registrovani“, kaže Namani.
Istoričar Ćazim Namani uveren je da su postojale „hiljade pravoslavnih Albanaca na Kosovu do Drugog svetskog rata“, ali da su se oni „posrbili“, upravo zbog „represivnih mera“.
Deo filma snimljen je u selima nadomak Prištine – Bresju i Ugljaru.
„Nekada su u ovu oblast, kao i u drugim delovima Kosova, srpski kolonizatori dovedeni različitim metodama, čiji je cilj bio da promene etničku strukturu. To je dobro poznata činjenica, kao što je poznato i manipulisanje statistikom, što je za cilj imalo da se lažno podigne procenat srpskog stanovništva. Međutim, jedna činjenica je zaboravljena, koja se može videti u popisu stanovišta iz 42. i 43“, teče priča.
Ispred crkve u Bresju, novinar priznaje da „neki Srbi još uvek žive ovde“, zbog čega je, podseća srpski predsednik, Aleksandar Vučić, najavio posetu ovom mestu u prošlosti.
„Ali, malo je onih koji su spomenuli da je nekada u ovom selu postojao ogroman broj pravoslavnih Albanac. Štaviše, pravoslavni Albanci su bili većina ovde“.
I dok priznaje da nekom ovi podaci „mogu da zvuče čudno“, Mema kao dokaz iznosi podatke popisa ’43.
Kaže, Bresje je u to vreme imalo 590 stanovnika, od kojih je 90 bilo Albanaca Muslimana, a 355 „pravoslavnih Albanaca“, dok je „svega 142 bilo Srba“.
„Dakle, pravoslavni Albanci su bili većina u ovom selu“, konstatuje narator, dodajući odmah potom:
„Danas je drugačije, ovde, kao i širom celog Kosova, ne postoji nijedna porodica koja je ostala, da se izjasni javno da se radi o pravoslavnim Albancima“.
Prošetao se i do Ugljara, gde je citirao sledeće podatke: 587 stanovnika, od kojih se njih 12 izjasnilo kao Albanci Muslimani, 28 Srba, i 547 pravoslavnih Albanaca.
„Albanska većina u ovom selu vrlo je jasna“, i ovde dodaje.
Uz pitanje, kako je došlo do promene, navodi da se Kancelarija za KiM često oglašava, koja ističe da se Srbi suočavaju sa neprijateljskim okruženjem, čak i sa pretnjama, dodajući da ovakve tvrdnje uglavnom „imaju za cilj da podignu tenziju, i da nisu zasnovane na istini“.
Za njega je veći problem taj što u ovom, kao i u drugim selima gde žive Srbi danas, ne može da se nađe nijedan trag nekadašnje pravoslavne albanske većine.
„Skoro da je neverovatno to da su pravoslavni Albanci bili nekada većina ovde“, priznaje i sam autor.
Još jedan istoričar Emin Salaku, tvrdi da je jedan od ključnih razloga zašto je njihov broj „toliko smanjen“, taj da ne samo da se radi o pravoslavcima, već da su oni upravo posrbljeni, i da je to „čitavom procesu naštetilo“.
A razlog, zašto su oni postali srpsko stanovništvo, za ovog istoričara je zbog „privilegija koje su se tada uživale“.
Bresje, Ugljare i ostala mesta koja je posetio kao delove Kosova Polja, prema ovom popisu koji se sve vreme u filmu citira, „imali su 1291 pravoslavnih Albanca“.
Sledeća na mapi, bila je Velika Hoča. Za Orahovački kraj navodi da je „svega 2,7 odsto Srba“ živelo u ovom kraju, a da je Albanaca bilo „97 dosto“.
Za Veliku Hoču za koju kaže da od 700 stanovnika, danas većinu čine Srbi, tvrdi da su „zapravo tu živeli Iliri“, koji su razvili vinogradarstvo i zemljoradnju.
Šetajući uličicama ovog srpskog sela, priča kako je danas istorija u ovom mestu „hladna“.
„Ulice nose srpska imena, takođe i identifikacione simbole, ali stvari su bile drugačije u prošlosti, čak i u Hoči, barem tako dokumenta kažu“.
Dokumenta su ponovo popis iz 1943: 957 pravoslavnih Albanaca, i samo petoro Srba.
„Ovaj podatak danas može da zvuči neverovatno, jer se etnička struktura ovog sela drastično promenila“, više puta ovo konstatuje u većinski srpskim mestima.
Slažu se i albanski istoričari koje on citira, uz tvrdnju da su većinu Velike Hoče do sredine 20. veka činili Albanci, i da su „zbog posrbljavanja pravoslavni Albanci istrebljeni“.
„Mnoge srpske porodice koje žive danas na Kosovu, vrlo dobro znaju da je njihovo poreklo albansko“, kaže Ćazim Namani.
Dok Salaku dodaje: „Postoje slučajevi u kojima su nam stariji ljudi pričali da oni potiču od porodica pravoslavnih Albanaca, ali, protokom vremena njihova deca i bratančići trpeli bi posledice, zbog čega se nisu izjašnjavali kao Albanci“.
„Teško je zamisliti da je u 40. godinama prošlog veka 90 odsto stanovništa bilo albansko“, čuje se potom.
Posetili su i Goraždevac za koji se kaže da se za vreme Drugog svetskog rata, smatrao albanskim selom.
„Postoji šansa da mnogi od današnjih srpskih stanovnika mogu da budu potomci pravoslavnih Albanaca koji su nekada ovde bili većina“, tvrde Albanci u ovom filmu.
Od 1050 stanovnika iz omiljenog popisa filmske ekipe, piše da je 40 Albanaca muslimana, 240 Srba, 132 albanskih – muslimanskih roma i 638 pravoslavnih Albanaca.
„Nažalost, ovo se selo pretvorilo u poprište tenzija, koje se ponavljaju. Političari koji traže konflikte, pokušavaju da iskoriste prednost trenutnih stanovnika, od kojih mnogi od današnjih porodica mogu da budu albanskog porekla, kada dokumenta pokazuju da su Albanci nekada ovde bili većina“, priča Martin Mema, šetajući uličicama Goraždevca.
Navode konkretna prezimena srpskih porodica iz sela na Kosovu, za koja tvrde da su albanskog porekla, te da su postojali delovi iste familije u Goraždevcu koji bi se istovremeno izjašnjavali kao Albanci, dok bi se drugi deo porodice izjasnio drugačije, odnosno kao Srbi.
Takođe se spominje i navodi slučaj bivšeg gradonačelnika Novog Brda, Srboljuba Maksimovića, koji je u jednoj emisiji na nacionalnoj televiziji Kosova, navodno „priznao da je on albanskog porekla“.
Spominje se i porodica Gašić, uz konkretno spominjanje Bratislava Gašića, kao neko ko vuče albansko poreklo.
Selaku tvrdi da su albanske porodice koje su primile srpsko poreklo, danas deo državnih struktura Srbija, te da su neke od njih sprovodile mere i protiv samih Albanaca.
I mnoga druga sela koja je ova filmska ekipa iz Albanije posetila, kažu, prate samo primer ovih i drugih sela.
Tvrdi se da su Albanci pravoslavci živeli u Kijevu kod Mališeva, Mohljanu, Večanu, Ločanu… Samo u Đakovici bilo je 238 pravoslavnih Albanaca, ali:
„Bilo je opasno da se bavi ovom temom“.
Navodno decenijama nije bilo nikakvih studijskih programa o njoj, nije bilo moguće ni da se istražuje o tome čak ni u Albaniji, „osim za vreme Drugog svetskog rata“.
„Uprkos tome što je Drugi svetski rat bio u toku, ovi su ljudi naporno radili, da bi razvili obrazovanje na Kosovu, da bi podigli nacionalnu svest“, kaže Nemani u hvalospevu na okupacione vlasti u Drugom svetskom ratu.
Selaku dodaje da su naručito za vreme Jugoslavije i pod vladavinom Srba, Albanci bili pod teškom represijom, što je, kako tvrdi, uključivalo i to da se „liturgija u crkvi održavala na srpskom jeziku i da je to sve imalo veliki uticaj na pravoslavne Albance“.
„Mnogi od ovih elemenata doveli su do masovne asimilacije, a istina je da se od 42. do 43. godine, ogroman broj Kosovaca izjasnio kao pravoslavni Albanci. Međutim, promena njihovog nacionalnog identiteta započela je mnogo ranije“, pričaju albanski istoričari u filmu.
„Rasparčavanje albanskih zemalja“
U drugom delu filma, ovaj autor vraća se na sredinu 19. veka. Tvrdi da je Srbija u to vreme, uz jaku podršku Rusije „naporno radila kako bi privukla pravoslavne Albance sa Kosova“.
Potom da je od 1836. godine i kasnije, takva Srbija otvarala škole u mestima u kojima su ovi Albanci činili većinu, dok je, s treće strane, crkva sprovodila „ogroman pritisak na odvajanje albanskih zemalja“, „obećavajući koristi porodicama koje su prihvatile da se konvertuju u Slovene“, i da je to upravo period kada je „počelo ogromno odvajanje između Albanaca“.
U filmu nema razjašnjenja o kojim se teritorijama konkretno radilo, ali srpske vlasti nisu imale efektivnu vlast u tom vremenu nad turskim vilajetima u okviru kojih je postojalo današnje Kosovo. Inače, prema projektu Velike, odnosno etničke Albanije, deo „albanskih zemalja“, čini današnji južni deo centralne Srbije.
Istoričar u filmu navodi da se isti proces dešavao u Čameriji, gde je „jedino što je trebalo da se dogodi“ bilo to da Albanci prihvate pravoslavlje, da negiraju svoje albansko poreklo i muslimansku veroispovest, a da ako se konvertuju u pravoslavce, u ovom delu grčkog epira i južne Albanije – imaće privilagije. U suprotnom, njihova imovina biće oduzeta i data drugom.
Gde je propaganda?
Na kraju filma se autor ponovo vraća u Prizren, uz poruku da popis Mitruša Kuteljija i danas ostaje jak u ovom gradu.
Za rejon Prizrena kaže da je bilo čak „5.256 pravoslavnih Albanaca“, a da je crkva Svetog Spasa, „poznata albanska crkva Gega“, međutim, da je „srpskom propagandom i istoričarima, ona prikazana kao slovenska“.
Stojeći kod crkve Svetog Spasa, Mema kaže da su „ovo sveto mesto Srbi spalili nekoliko puta“, jer su „Vlasi odbili da se liturgije odvijaju na srpskom jeziku“, i da je baš to napisao Mitruš Kutelji.
Žali se na to da se „ovi pravoslavni Albanci na Kosovu“ – „skoro uopšte i ne spominju“, da se „drevne crkve masovno oslikavaju strancima danas kao srpsko kulturno nasleđe“, dok je populacija pravoslavnih Albanaca praktično nestala sa Kosova, ali da su tu dokumenta i dalje kojima se dokazuje da su oni nekada bili velika zajednica koja je postajala na Kosovu.
Istoričari izražavaju nadu da će se podsećanje na istorijske činjenice“, „obnoviti nakon Oslobođenja ’99“, dok autor navodi da na dokumentima iz 1943. godine „treba dalje raditi“.
„Vreme je uradilo svoj deo, ali to ne znači da asimilovane porodice ne treba da pokušaju da otresu prašinu sa sopstevnog identiteta, jer dokumenta pokazuju kolonizatore koje je dovela Srbija na Kosovo, ali među njima na različite načine koristili su kako bi sakrili hiljade pravoslavnih Albanaca čiji se nacionalni identitet promenio. Mnoge crkve i manastiri ne samo da se često spominju da su pripadali Albancima, već bez svake sumnje….“ – ponavljaju se identične poruke tokom filma.
U zaključku, Martin Mema, koji se predstavlja kao istraživački novinar, tvrdi da je podatke izneo „bez ikakvog uplitanja sa strane ili emocija“, da „ne treba da bude oklevanja da bi se kazala istina“, jer:
„Istina pomaže da se nastavi napred. Pravoslavni Albanci na Kosovu su činjenica, njihovo postojanje nikada više ne može da se demantuje“.