Nakon 25 godina od završetka ratnih sukoba Srbi nemaju razloga slavlje

Doček NATO snaga 1999. godine u Prištini (Foto: Santjago Lyon,AP)
Doček NATO snaga 1999. godine u Prištini (Foto: Santjago Lyon,AP)

Dva dana nakon potpisivanja Kumanovskog sporazuma, okončanja ratnih sukoba i usvajanja Rezolucije 1244 SB UN-a, počelo je povlačenje jugoslovenskih snaga bezbednosti i dolazak NATO snaga i međunarodne civilne administracije. I dok Albanci ovih dana slave “Dan oslobođenja”, Srbi na Kosovu upozoravaju na konstantno iseljavanje i loše uslove života.

Nešto posle ponoći 12. juna 1999. godine na aerodrom u Prištini prvi su stigle su ruske vojne snage, da bi kasnije iz Makedonije na Kosovo došle i vojne snage NATO alijanse. Rusi su se ubrzo povukli sa Kosova ali su ostali međunarodni vojnici iz različitih zemalja članica NATO-a.

25. godišnjicu od završetka rata na Kosovu, Albanci obeležavaju kao Dan oslobođenja, a tim povodom na Kosovu boravi jedan od najvećih zagovarača bombardovanja tadašnje SR Jugoslavije, ali i njegove nezavisnosti, bivši britanski premijer Toni Bler.

Odlazak, gubitak gradova, pritisci i stradanja  

Dvadeset pet godina kasnije, za razliku od većinskog albanskog stanovništva Srbi nemaju razloga za slavlje, slažu se sagovornici Kim radija.

„Uvek je dobro kada se proslavlja život. Sama činjenica da na Kosovu i u Metohiji što je najvažnije još uvek ima Srba nije toliko crno ili gorko. Međutim, iz ugla onoga što su pretrpeli Srbi nakon ulaska civilnih i vojnih trpa međunarodnih i povratka preko 700.000 Albanaca je nešto što Srbi opisuju kao egzodus i ne treba nikada da zaboravimo da su se faktički de fakto očistili svi gradovi na Kosovu, da ne postoji više ni jedan grad, osim jednog dela severne Kosovske Mitrovice, a govorimo samo o petini grada gde se zadržalo stanovništvo. Čak je i polovina grada Kosovske Mitrovice očišćena od Srba, da ne govorimo o Đakovici, Peći, Prizrenu, Prištini, Uroševcu, Gnjilanu”, kaže glavna i odgovorna urednica portala KoSSev Tatjana Lazarević.

Naša sagovornica podseća i na zločine koji su se u vreme mira dogodili nad srpskim i nealbanskim civilnim stanovništvom. “To su zločini koji nisu samo strašni zbog svoje okrutnosti već i zato što su se dogodili upravo u prisustvu i nakon ulaska najvećih svetskih trupa civilnih i vojnih koje su garantovale mir i bezbednost”.

Predsednik Srpskog narodnog pokreta Branimir Stojanović kaže da Albanci imaju razloga da se raduju, za razliku od Srba. “Srbi poslednjih dvadest i pet godina stradaju, trpe, i imaju malo razloga da budu zadovoljni. Očigledno da oni koji slave nisu bili zainteresovani za to da stvore neke uslove sa Srbima da bi mogli da normalno da žive, već su vodili računa samo o sopstvenim interesima a neretko su političari, koji predstavljaju i koji su donosili odluke u ime Albanaca, vodili računa samo o sebi lično, tako da je situacija dosta tužna za sve, iako albanski političari vole da slavodobitno proslavaljaju sve te datume, iako relano u praksi obični ljudi nemaju previše razloga za zadovoljstvo”, kaže Stojanović za Radio Kim.

Srbi 25 godina kasnije, naglašava Stojanović, žive teško, međutim nada se da će i ovo vreme prebroditi. “Mislim da je važno da se sami sa sobom presaberemo, da dobro izračunamo kako ćemo dalje jer sva naša nadanja posle 25 godina da će neko da nas zaštiti, da će da nam reši osnovna životna pitanja, to se nije desilo”.

“Završen rat ali ne i sukobi”

Po mišljenju Miodraga Marinkovića, izvršnog direktora NVO CASA iz Severne Mitrovice, pre 25 godina jeste “završen rat ali ne i sukobi”.

“Srpska zajednica je na Kosovu i dalje u odvojenom društvu, i dalje živi pod stalnim pritiskom od strane albanske većine, i dalje živi u neizvesnom prostoru u kom su njeni interesi, moram reći, potpuno zapostavljeni od strane Prištine ili su zloupotrebljeni od strane Beograda koji na prvo mesto u rešavanju kosovskog pitanja sopstvene političke elite, tako da u tom prostoru interesi srpske zajednice nisu dovoljno validirani, nisu dovoljno nominovani, niti se o njima uopšte razgovara”.

Neuspešan povratak Srba

Nakon dolaska međunarodnih snaga Kfora počelo je, te povratka preko 700.000proteranih Albanaca, počelo je raseljavanje srpskog stanovništva, ali i ubistva, kidnapovanja, uništavanje imovine. Prema procenama UNHCR-a, Crvenog krsta i međunarodnih vlasti, Kosovo je tada napustilo između 200 i 250 hiljada Srba i nealbanaca.

“Strašno je i to što 25 godina kasnije, sve strane, a pre svega sad govorim o srpskoj, su digle ruke od pitanja povratka. Povratak Srba koji su proterani, koji su napustili Kosovo je pitanje koje se nikada nije postavilo na dnevnom redu, to je kao jedan završen proces. Za svaku pohvalu je i pokazuje u kojoj meri je stradalo i albansko stanovništvo, kada se tako brzo, u naletu vratilo za sedam do deset dana. Mi govorimo o znatno manjem broju srpskig stanovništva koje je proterano u odnosu na albansko, shodno naravno paritetu zajednice, ali nikada nismo govorili o povratku. Mi danas kažemo da su to interno raseljena lica, ali to su ljudi koji su završili sa Kosovom sa tim statusom interno raseljena lica a nikada se nije otvorilo to pitanje povratka. To pitanje nisu otvorile ni međunarodna zajednica, ni Albanci, a nije ga otvarala ni Srbija“, kaže Tatjana Lazarević.

“Govoriti o povratku u uslovima kada i oni koji su ostali teško žive je besmisleno”, ističe Branimir Stojanović.

“Skoro i da nema onih koji bi da se vrate. Informacija koja je tim ljudima bila najvažnija je informacija sa terena. Ako ovde ljudi trpe, ako su napadani, ako nemaju uslova da rade, da privređuju, ako ne mogu da govore slobodno svojim jezikom, ako ne koriste institucionalne mehanizme za život, onda je sasvim nelogično da neko dođe u takvu sredinu da bi trpeo. Oni koji su pobegli pobegli su od nasilja, od napada i sigurno da ne žele da u ovom vremenu vrate svoje porodice u takve uslove. Informacije koje su išle ka njima od njihovih rođaka, prijatelja, svih tih veza između Srba koji su ostali i onih koji su otišli, sve te informacije koje su dobijali isle, su u tom pravcu da se zapravo ne vrate”.

Odgovornost za to je, kaže Stojanović, i na međunarodnoj zajednici i na kosovskim Albancima. “Dugoročno, to je stvaranje preduslova u budućnosti za neke nove sukobe. Mislim da sada opijeni ovim svime što se dešava to ne vide, ali gaženje prava jednog naroda stvara preduslove za konflikte sa tim istim narodom u budućnosti”, pesimista je Stojanović.

Šta radi Ministarstvo za povratak i zajednice?

U okviru Vlade Kosova funkcioniše Ministarstvo za povratak i zajednice, a godinama unazad na čelu tog ministarstva su se smenjivali Srbi. Trenutno ga vodi Nenad Rašić. U periodu od kako je on na čelu ove institucije, od 03.12.2022. godine nije zabeležen povratak, iako je Rašić najavio i povratak u urbane sredine.

„Iskreno da vam kažem, nikada nisam mogla da ih doživim ni kao nevladinu organizaciju, jer i one bi nešto radile. Ja verujem da su oni šminkali svoje izveštaje, da je tu prošao popriličan fond novca, ja ne upirem prst u njih i apriori tvrdim da se tu desilo nešto nezakonito. Ja samo mogu da primetim da se povratak nije desio, da pilot projekti koje su radili su više bili ad hok slučajevi i to neodrživog povratka”.

Kao primer održivot povratka, Lazerevićeva pominje selo Osojane u Metohiji. “Možda, primer održivog povratka sa izuzetkom Osojana u Metohiji, ne bih mogla da izdvojim ni jedan primer održivog povratka, ali u jednom ironičnom tonu mogu da komentarišem jedan pilot projekat mislim iz 2016 godine u blizini Vitomirice kod Peći, gde se vraća stanovništvo romsko, a ja iz kontakata sa meštanima saznajem da oni nisu nikada živeli tu. Ali to je za svaku pohvalu, neki ljudi su naseljeni na primer. Na prste ruke mogu da izbrojim takve povratke. Povratak se nije dogodio i još tragičnije o povratku se ne priča kao o nečemu što treba da se desi“.

Zajednica srpskih opština okvir da se sačuva školstvo i zdravstvo

Miodrag Marinković napominje da se trenutno vodi jedno od najvažnijih pitanja za opstanak srpske zajednice. U tom smislu ističe razgovore o uspostavljanju Zajednice srpskih opština za koju je sporazum u Briselu postignut još 2013. godine, a potom i 2015., da bi ova obaveza koju zvanična Priština trebalo da sprovede potvrđena i u okviru francusko-nemačkog plana, odnosno Ohridskog sporazuma i njenog Aneksa usvojenih prošle godine.

“To je bitno zbog toga je Zajednica srpskih opština možda ne toliki okvir samouprave koliko će biti u okviru koga srpska zajednica može sačuvati osnovne institucije – školstvo, zdravstvo i socijalne usluge i to je jedan od preduslova opstanka”.

Međutim, Marinković ukazuje i na desetogodišnji trend iseljavanja srpskog stanovništva, a posebno mladih. “Ima više faktora za to.  Jedan jeste onaj trenutni sukob na severu Kosova, ali je on novije prirode, zadnje dve godine, ali pre toga imamo deset godina stalni trend iseljavanja mladih ljudi sa Kosova, uglavnom zbog toga što mi kosovski Srbi nismo bili sposobni da kreiramo dovoljno demokratsko društvo afirmativno za mlade ljude”.

Kaže da se kreirala jedna politička elita “koja svoje interese stavlja ispred interesa zajednice koja promoviše partijsku lojalnost”. “Promoviše nepotizam, korupciju i tako dalje, a ne kompetentnost mladih ljudi i šanse za mlade ljude i u toj situaciji mi deset godina imamo stalni odlazak mladih ljudi. Procenjuje se da smo izgubili 40.000 ljudi, to je od prilike jedna trećina stanovništva u zadnjih deset godina i sada smo u toj situaciji jako kritično”, ističe Marinković u izjavi za Radio Kim.

Marinković ističe da je svaki potez prištinske i beogradske vlade jako kritičan, ali da može i da odredi sudbinu kosovskih Srba, naročito zbog obrazovanja.” Postoje te neke indicije i tendencije da vlada u Prištini razgovara o nekom modelu integracije srpskog obrazovnog sistema kroz model Severne Irske, oni su čak bili u poseti tamo. Ja se bojim da se nešto sprema, nešto što će biti jako kritično po srpsku zajednicu jer ako se desi da mi izgubimo školski sistem, mi smo izgubili i narod, ljudi će otići jednostavno u Srbiju I tu je kraj Srba sa Kosova”, zaključuje Marinković.

Institucije obrazovanja i zdravstva su, pored Privremenih organa, odnosno opština po srpskom sitemu i njihovih preduzeća, jedine koje nikada nisu bile integrisane u kosovski sistem već rade u sistemu pod okriljem Ministarstva obrazovanja i Ministarstva zdravlja Vlade Srbije.

Po Nacrtu statute ZSO koji je sačinila EU, a koji je procureo u javnost, predviđa da te institucije postanu privatne pod okriljem Zajednice, ali i da im Srbija pruža finansijsku podršku. Obrazovne i zdravstvene institucije na Kosovu imale “status stranih, privatnih ustanova”, uz licence za rad po kosovskim zakonima.