Izvor: Pupin inicijativa
Boris Tadić je još 2009. godine kao predsednik Srbije u javnost izneo politiku “četiri stuba,” koja podrazumeva Evropsku uniju kao ključnog partnera Srbije uz SAD, Rusiju i Кinu kao najvažnije partnere van Evrope. To je bila razumna strategija u vreme kada je nastala i oko nje se nije mnogo polemisalo u većem delu prethodne decenije i po. Iako je saradnja sa EU u tom periodu bila dominantna zbog opširnog procesa pregovora o članstvu, značaj Rusije i Кine je ležao u njihovoj podršci u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija i snažnim kulturnim, odnosno ekonomskim vezama. Aleksandar Vučić je nastavio Tadićevu politiku balansiranja, ali umesto narativa o “četiri stuba,” fokusirao se na suverenitet i vojnu neutralnost.
Srpska spoljna politika nakon EU članstva – tema vredna razmatranja?
Promene u geopolitičkim okolnostima na globalnom nivou su dosta uticale na odnos Brisela prema Srbiji i članstvo u EU deluje znatno bliže nego ranije, sa sve češćim obostranim insistiranjem na ubrzanju pregovaračkog procesa. Brisel je zbog velikih poremećaja u globalnim lancima snabdevanja pod velikim pritiskom da ojača svoj položaj po pitanjima odbrane i energetike. To je nemoguće bez integracije Zapadnog Balkana u EU. Ovu promenu u stavu Brisela ilustruju i brojni dolasci evropskih lidera u Beograd koji ne kriju da im je namera približavanje Srbije Evropi.
Zašto je Srbiji potrebna spoljnopolitička strategija
Jedna od najvećih prepreka na evropskom putu Srbije jeste usklađenost sa spoljnom politikom EU. Teško je objektivno opisati i analizirati srpsku spoljnu politiku imajući u vidu sve vidljiviji nedostatak kodifikovane, konkretne spoljnopolitičke strategije. Lako je doći do kompletno suprotnih zaključaka o srpskoj spoljnoj politici u zavisnosti od toga da li se posmatrač fokusira na izjave zvaničnika, narative u medijima, glasanje u UN, robnu razmenu ili saradnju u energetici. Na kraju dana, Srbija može da se ponosi odličnim odnosima sa državama u svim delovima sveta, od Surinama do Japana. Ipak, da bi se ta prednost maksimalno iskoristila, uz usklađivanje sa spoljnom politikom EU, potrebno je da postoji pažljivo određena strategija spoljne politike “na papiru.” Razlozi za to su brojni:
- Nedostatak spoljnopolitičke strategije ostavlja prostor za razna maliciozna tumačenja koja štete Srbiji i njenom ugledu u svetu.
2. Temelji strategije “četiri stuba” se u potpunosti menjaju sa Srbijom na pragu EU i potrebna je nova vizija za odnose Srbije sa Rusijom i Кinom uz jasno postavljene “crvene linije,” u skladu sa srpskim interesima.
3. Protivljenje članstvu Srbije u EU pretežno je izazvano nepoverenjem prema Srbiji povodom njene spoljne politike i kodifikovana strategija bi značajno pomogla u izgradnji poverenja.
4. Reforma srpske diplomatije pod ministrom Markom Đurićem stvara potrebu za sveobuhvatnom strategijom koja bi pružala smernice efikasnijim, modernijim i profesionalnijim kadrovima.
5. Spoljnopolitički pravac Srbije mora da se predstavi građanima na jasan, nedvosmislen način i na višem nivou od povremenih televizijskih obraćanja da bi se povećala podrška za spoljnu politiku bližu Evropskoj uniji.
Budućnost politike “četiri stuba” i mesto Amerike u njoj
Jedna uočljiva “rupa” u politici “četiri stuba” u praksi je činjenica da su odnosi sa SAD u prethodnih 15 godina često bili zapostavljeni u poređenju sa posebnim odnosom sa Briselom i strateškim partnerstvima sa Rusijom i Кinom. Strateški odnosi sa Sjedinjenim Državama su neophodni da bi Amerika i u praksi bila jedan od stubova srpske spoljne politike i Pupin inicijativa je objavila predlog za uspostavljanje strateškog dijaloga između Srbije i SAD koji možete pročitati ovde.
Sa Rusijom je situacija nedvosmislena. Od početka rata u Ukrajini nije bilo poseta visokih zvaničnika Rusije Srbiji, a intenzivna saradnja je uglavnom u oblasti energetike. Međutim, kako Srbija brzo diversifikuje izvore svojih energenata, uz saradnju sa SAD, ni ovo ne predstavlja prepreku. Naprotiv, to pruža dodatni argument za partnerstvo sa SAD, jer se ovo pitanje rešava uz američku pomoć.
Članstvo Srbije u EU bi značajno promenilo prirodu pristupa strategiji “četiri stuba,” u odnosu na to kako ju je Boris Tadić zamislio 2009. godine, jer EU više ne bi bila strani akter na način na koji je danas. Кada se pogleda glasanje Srbije u UN od početka rata u Ukrajini, jasno je da je saradnja Srbije sa Rusijom i Кinom dosta skromnija u poređenju sa vremenom kada je politika balansiranja bila u punoj snazi.
Da li praktikovanje politike “četiri stuba” postaje sve teže i teže? Definitivno. Ipak, to ne znači da članstvo Srbije u EU podrazumeva kraj odnosa sa Rusijom i Кinom. Priroda saradnje Srbije sa ove dve svetske sile bi morala da se promeni i fokusira na oblasti gde se ne štete evropski interesi u bezbednosti, energetici i trgovini. Iako je politika balansiranja ugrožena, strategija “četiri stuba” će nezvanično biti na snazi sve dok su glasovi Rusije i Кine u Savetu bezbednosti UN krucijalni za pitanje Кosova.
Sa druge strane, Rusija i Кina nisu jedine zemlje na svetu sa kojima Srbija ima tradicionalno prijateljske odnose. Zahvaljujući nasleđu jugoslovenske politike nesvrstanosti, Srbija je na dobrom glasu u mnogim zemljama globalnog juga gde evropske sile nisu preterano popularne zbog kolonijalne prošlosti. To je prednost koju Srbija ne sme da zanemari jer može da predstavlja značajan deo buduće spoljnopolitičke strategije i ojača poziciju Srbije unutar EU.
Približavanje Srbije Zapadu – za tango je potrebno dvoje
Pojedini kritičari su nedavni Svesrpski sabor okarakterisali kao oživljavanje ideje Velike Srbije, ali u pitanju je netačno tumačenje problema koji mora biti rešen da bi se obezbedila stabilnost u regionu. Srbi u Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori i na Кosovu nisu zadovoljni pozicijom i pravima srpskog naroda van Srbije, a mnogi od njih iimaju srpsko državljanstvo i članove porodice koji žive u Srbiji. To znači da je očuvanje prava Srba u regionu verovatno najvažnije pitanje koje usmerava spoljnu politiku Srbije.
Prevazilaženje status quo na Кosovu je jedini način na koji Srbija može da dobije manevarski prostor potreban za uspostavljanje konkretnog pravca u spoljnoj politici u budućnosti. Osnivanje Zajednice srpskih opština, zaštita ljudskih prava Srba na Кosovu i srpskog kulturnog i verskog nasleđa bi trebalo da budu prioriteti u politici zapadnih sila prema Zapadnom Balkanu. Deluje da će usklađivanje Srbije sa spoljnom politikom EU biti problem sve dok se situacija na Кosovu ne promeni i dokle god se problemi Zapadnog Balkana posmatraju kroz prizmu devedesetih godina.
Srbija ne može biti jedina strana koja menja svoj pravac – Zapad mora da pokaže bolje razumevanje nove političke realnosti na Balkanu i savremene srpske pozicije, koja je neuporediva sa periodom vladavine Slobodana Miloševića. Potrebno je da Zapad pređe sa reči na dela i demonstrira spremnost da prihvati Srbiju kao deo evropske zajednice, kao i da razume srpske interese. Tačka od koje bi trebalo da se krene je Кosovo, gde se Srpsko stanovništvo suočava sa represijom i kršenjem ljudskih prava kakvo nije viđeno još od 2004. godine i pogroma nad Srbima.
