„Žene u Orahovcu žive, dele sudbinu celokupnog stanovništva, kao i njihovi muževi, braća, deca i tako dalje. Drugačije je nego što je bilo ranije. Malo nas je, ali trudimo se da živimo normalno koliko je moguće, da radimo svoje poslove. Prvo, kao supruge, kao majke. Kao žene koje obavljaju određene poslove za zajednicu, za drugo stanovništvo koje živi ovde. I trudimo se, onoliko koliko možemo, da život izgleda normalno, da život izgleda kao da mu ništa ne fali“, kaže Olivera.
Kao dugogodišnji prosvetni radnik, Olivera je svedočila mnogim izazovima kroz koje je školstvo u Orahovcu prolazilo, ali i uspesima svojih učenika.
„Mnogo poteškoća, ali i mnogo truda. I hvala Bogu, možemo da kažemo da smo mi ovde izneli generacije i generacije đaka. Mnogi naši đaci su sada uspešni. Mnogi od njih su sada i moje kolege. Ima ih u svim branšama. Imamo i u medicini, imamo i u prosveti, imamo ih među pravnicima, među arhitektama i tako dalje“, navela je ona.
Na njenu inicijativu đaci gimnazije u Orahovcu od 2016-te dobijaju i mesečne stipendije od humanih ljudi sa raznih strana sveta.
„Moji učenici u gimnaziji, dobijaju mesečnu stipendiju. Na moj predlog, a u saradnji sa mnogim kolegama širom Srbije, pre svega sa Jelenom Petković, pokrenuli smo akciju za stipendije naših đaka. To je bila naša ideja – da što više dece, srednjoškolaca, ostane ovde u Orahovcu, da budu tu, i ako ih neko stipendira, ako se pomogne njihovim porodicama, da oni ostanu, i to nam je stvarno uspelo“, ističe Olivera.
Olivera se osvrnula i na izazove sa kojima se suočavaju Srbi u Orahovcu i okolini, ali i na lepe trenutke koje beleži kroz svoj rad kao novinarka.
„Ovde je bilo i ružnih, ali je bilo i lepih dešavanja, čuvamo i naše običaje, tradiciju, i kada su u pitanju verski praznici, i kada su u pitanju neki drugi događaji. Imali smo i lepe svadbe, imali smo i dolazak nekih mladih, da kažemo, žena, iz drugih delova, ovde se udavale i tako dalje“, kaže ona.
Olivera je kao majka četvoro dece dobila Orden majke devet Jugovića od Eparhije raško-prizrenske, ali je i kao profesorka i novinarka dobila brojne nagrade i priznanja poput nagrade „Mirko Čupić“ za novinarsku hrabrost „Đoko Vještica“ za novinarsku humanost. Novac od nagrade za humanost je darivala crkvi u Orahovcu.
„Da, nagrada od Udruženja novinara Srbije „Đoko Vještica“ je i novčana, obično je to hiljadu evra. Međutim, donator je prepoznao dodatno to što živim ovde i želeo je da podstakne da mi i dalje budemo tu, tako da je on udvostručio nagradu. Shvatila sam da je novac prolazan i želela sam da ga iskoristim za nešto što traje. Pošto je naša crkva Uspenja Presvete Bogorodice centralno mesto ovde, želela sam da novac bude usmeren za freskopis. I tako je krenula ta akcija, nadamo se da će crkva biti freskopisana sledeće godine. Tu ideju su nastavili i drugi, najviše Pavlina Radovanović, devojčica koja peva i koja je prenela istinu o Orahovcu širom sveta. Mi smo imali i ideju da napravimo sportsku salu u Orahovcu, i tu se skupilo dosta novca, čekamo još neke papire da se to završi. To su neke ideje koje su za sve nas bitne i nadam se da će doći do realizacije“, rekla je Olivera Radić.
Olivera, pored svih tih ideja i obaveza objavila je i knjigu „Kosovometohijski glasovi“, a priprema i jedan specifičan rečnik.
,,Ovo će biti prvi rečnik jednog kosovsko-metohijskog-prizrensko-južnomoravskog govora. Govor Orahovca i Velike Hoče se nizom osobina razlikuje i od govora ostalog dela Podrime, pa će rečnik zaista biti specifičan. Ja sam davno imala ideju da napravimo rečnik, jer ljudi koji dolaze ovde i čuju naš govor, često ne razumeju mnogo toga. I onda je to postalo interesantno, pa neki kažu: „Pa to nije srpski jezik“, ili su iznenađeni razlikama. Zato smo se sa profesorom dr Radivojem Mladenovićem odlučili na ovaj korak. Ja prikupljam građu ovde na terenu, imam i jednu Facebook grupu koja se zove Srpski jezik u Orahovcu i Velikoj Hoči i tu su uključeni ljudi koji su ostali ovde u Orahovcu i Velikoj Hoči, ali i koji su raseljeni širom sveta, a sa sobom su poneli taj lokalni govor. A profesor Radivoje Mladenović, koji je već imao nekoliko projekata vezanih za jezik pod pokroviteljstvom Srpske akademije nauka i umetnosti, stručno obrađuje, sređuje… Ako Bog da, rečnik bi trebalo 2025. godine, negde u septembru, da ide u štampu. Srpska akademija nauka i umetnosti će štampati. Još uvek ne znamo koliko će biti reči, jer jezik je okean bez obala. I da, ono što je jako bitno, to neće biti običan rečnik. To će biti rečnik poput rečnika Vuka Stefanovića Karadžića, onih prvih naših rečnika, da kažem tako, koji će biti lingvokulturološki. Tu će biti objašnjenja i nekih običaja, ako je neka reč vezana za običaj. Biće i nekih recepata vezanih za tradicionalna jela, kao što su naša pogača, naša tepsišta, naša kolobotnjica, i tako dalje. I da ne otkrivamo sve, ali mislim da će tu biti interesantnih stranica, ne samo reči, nego i ceo rečnik za generacije i generacije koje će doći posle nas, da znaju kako smo to mi govorili“, kaže Radić.
Na kraju razgovora, Olivera je izrazila optimizam u pogledu budućnosti.
„Ja sam optimista. Ma koliko izgledalo teško, ma koliko izgledalo nemoguće, ja mislim da budućnosti ima. Svi oni koji žele da dele slobodu, istinu, pravdu sa drugim ljudima i koji žele da žive slobodno, to mogu da čine kroz istinu“, rekla je ona.
Dodala je i ključnu poruku:
„I ono što je najvažnije, mi ovde imamo korene. Koreni su duboki i ti koreni, iako svi žele, ne mogu da se saseku. Uvek ima, kao u bašti, i kada isečemo neku biljku, neki korenčić se pojavi tamo gde ne očekujemo, tako da mislim da će ti koreni da daju mlade stabljike koje će da izniknu i da će nas biti ovde, da će naša deca ovde da žive. Ima dosta mladih naših koji su raseljeni, a koji dolaze i koji provode praznike u Orahovcu i Velikoj Hoči. Tako da ima nade, ima budućnosti, samo da budemo čista srca, da imamo ljubavi i da imamo vere i u Boga, ali i u dobronamernost ljudi koji su oko nas, i biće budućnosti”, zaključila je Olivera.
