Piše: Savo Manojlović,
Problem nije u porazu. Porazi se prevazilaze. Problem je u tome što smo se, kad smo izašli iz institucija, odrekli prava da upravljamo sopstvenim životom. A kad prestaneš da veruješ da možeš da vodiš svoje selo, svoju opštinu, svoj grad, onda više nisi zajednica, nego grupa preplašenih pojedinaca koji čekaju da im neko kaže šta da rade. A taj koji im govori šta da rade, pobegao je. Komandant koji je napustio mrtve drugove.
Nije važno da li je on izdao mrtve, ili je njega izdao onaj u čije je ime išao da se bori.
Zajednica koja nema pravo da bira, ne može da se brani. I to i jeste cilj: da se Srbi na Kosovu umore, da prestanu da se pitaju, da se pomire s tim da drugi odlučuju. Jer sve ono što se dešavalo prethodnih godina bio je igrokaz čiji je cilj da narod poveruje da ne može ništa.
Ne želim da budem od onih koji na Kosovo i u Metohiju dođu da bi, kroz beogradsku optiku, pričali ljudima šta da rade. Svima je muka kada neko dođe na par sati, slika se, održi govoranciju i sedne nazad u kola. Na Severu i po enklavama volim da ostajem duže. Dolazim da slušam, da bih mogao nešto i da kažem, piše Manojlović.
Kao student Pravnog fakulteta dolazio sam da nosim paketiće i pomoć deci na Severu i u enklavama. Imam sliku nas studenata ispred kultnog murala na kome je pisalo: „Jer odavde nema nazad.“ Danas je taj mural prekrečen. Tako su prekrečili i sve što je valjalo: od entuzijazma do dostojanstva.
Sve je počelo Briselskim sporazumom: prvo policija, pa sudstvo, pa energetika, pa Brezovica, pa Gazivode, pa farsa sa izlaskom iz institucija, pa dinar, pa pošta. Korak po korak, dokle god je imalo šta da se da.
Znam da ljude više od izbora zanima šta će nadalje biti sa zdravstvom, fakultetima i školstvom. To su poslednje institucije, ostaci srpskog uticaja. Posle deset godina gubitaka i prevara, jasno je ko je problem.
Oni koji su nas doveli dovde, nisu deo rešenja. Kurti jeste piroman koji je spalio naše institucije, ali se zna i ko mu je sipao benzin na varnice. Džabe bi on varničio… A bar kod švercera, benzina nikad nije manjkalo. SNS lista koja danas traži glasove ne može da se zove „srpska“, jer nije branila Srbe, nego interese jedne stranke i jednog čoveka. To nije politika Republike Srbije, to je politika rasprodaje države i izdaje naroda.
Pred svake izbore na Kosovu čujemo isto: „Potreban nam je Oliver.“ Ali nismo ga videli kad ga je bilo. Mi, Srbi, volimo velike ljude tek kad ih izgubimo, a naročito kad budu ubijeni. Kažu, ne treba praviti mitove od ljudi. Treba. Mitovi su potrebni da bi se preživela teška vremena. A gde ćeš težih vremena od ovih? I koja to vremena na Kosovu i u Metohiji nisu bila teška? Ali mitovi nisu važni zbog ljudi, nego zbog ideje za koju su ti ljudi stradali.
„Ne sipa se novo vino u stare mehove“
Srbima su potrebne nove ideje, koje ne mogu da sprovode stari ljudi. Potreban nam je novi, istinski patriotizam. Ne mogu patriote da budu oni koji su sa Kosova otišli kao milijarderi, dok je Srbija izgubila svaku bitku koju su ti ‘heroji’ u njeno ime, a za svoj račun, vodili. To nisu heroji, to su trgovci patriotizmom.
Na Kosovu imamo mlade ljude koji baštine ideje Olivera Ivanovića. I Srbiji su potrebna nova, mlada lica, ali ta lica ne smeju da budu tajno povezana sa starim centrima moći!
Govorim o onome što se konspirativno naziva „Kopaonik“, o centru Milana Radojičića. I taj centar, zajedno sa albanskim ekstremizmom, proganjao je, zatvarao i crtao metu na čelo Oliveru Ivanoviću, uz ćutanje međunarodne zajednice, sve da bi se sproveo Briselski sporazum. Tako je razoreno sve ono što je Mitrovica izgradila, čuvenim odbranama mosta kojima je rukovodio Oliver Ivanović.
Zato su Srbima potrebni ljudi koji će živeti istinski patriotizam, onaj koji se brani ličnom hrabrošću i žrtvom. Ljudi koji će, poput Olivera, biti lideri evropskog formata, koji znaju da se bore, ali i da pregovaraju, i to na četiri jezika. To je demokratija koja poštuje i interese drugih naroda, ali ne zaboravlja svoje. I ta ideja iskrenog patriotizma, koju je živeo Oliver Ivanović, živi i danas, u studentima i mladima širom Srbije koji protestuju za bolju zemlju.
A tih mladih ljudi ima i na Kosovu i u Metohiji. Znam da ta nova lica ne mogu da naprave promene na Kosovu dok se iste ne dogode i u celoj Srbiji. Ali ih mogu započeti.
Srbima više nisu potrebni koji žive od Kosova, nego oni koji žive za Kosovo. Srbima su potrebna nova lica, kojima neće upravljati stari centri moći!