Serbeze Hadžiaj (Serbeze Haxhiaj) jedna je od najiskusnijih istraživačkih novinarki na Kosovu, sa gotovo tri decenije rada na temama ratnih zločina, tranzicione pravde, korupcije i međuetničkih odnosa. Novinarstvom je počela da se bavi tokom rata, kao osamnaestogodišnjakinja, izveštavajući o izbeglicama i ratnim dešavanjima. Upravo je ovo iskustvo trajno obeležilo i njen profesionalni i lični put. U razgovoru za podkast „Šta je meni Kosovo?“, Hadžiaj govori o tome kako je izgledalo izveštavati o ratu dok je i sama bila izbeglica, o pritiscima i pretnjama koje prate istraživačko novinarstvo, ali i o radu sa žrtvama – Albancima, Srbima i drugima – u društvu koje i dalje teško prihvata suočavanje sa prošlošću. Govorila je i o sekundarnoj traumi, o granicama profesionalizma i empatije, o položaju žena u novinarstvu, kao i o tome šta znači ostati na Kosovu i raditi u okruženju u kojem su politika, nacionalizam i propaganda stalni pritisak na medije. Koja je cena dugogodišnjeg rada na najtežim temama? Koja je cena toga da se, uprkos svemu, održi profesionalni i ljudski integritet u duboko podeljenom društvu? I ovo su neka od pitanja na koja je odgovorila.
Hvala ti, Sanja, zaista mi je zadovoljstvo što sam ovde i što razgovaramo. Što se tiče tvog pitanja – da to pojednostavim – počela sam da radim tokom rata. Imala sam samo 18 godina i sve posle toga bilo je povezano s ratom, posleratnim stanjem i posledicama koje je taj brutalan rat ostavio iza sebe. Kao što si pomenula, veći deo mog rada bio je fokusiran na ratne teme, tranzicionu pravdu i suočavanje s gorkom prošlošću. Ali sam se bavila i izveštavanjem o političkim temama, korupciji i organizovanom kriminalu. Poslednjih godina, međutim, više sam se usmerila na međuetnička pitanja i proces suočavanja s prošlošću.
Gde si tada živela?
Bila sam studentkinja Filološkog fakulteta. U to vreme bila sam u svom rodnom gradu – Istoku, u zapadnom delu Kosova. Kasnije sam bila raseljena u planine, a kada je nestalo hrane, moja porodica i ja morali smo u Crnu Goru. Postala sam izbeglica u, onome što je tada ostalo od bivše Jugoslavije – Crnoj Gori. U to vreme već sam bila novinarka, izveštavala sam o ratu i o izbeglicama. Nastavila sam i nakon rata.
Kako je izgledalo izveštavati o izbeglicama, albanskim izbeglicama, a istovremeno i sama biti izbeglica?
Tada sam bila mlada i možda mi mnoge stvari nisu bile jasne u vezi s posledicama tog perioda, koji je ostavio mnogo ožiljaka u mom privatnom i profesionalnom životu. U to vreme izveštavala sam i o zločinima i o albanskim ratnim izbeglicama. Vrlo brzo sam morala da se bavim i svim drugim izbeglicama i raseljenim licima – Srbima, Romima i pripadnicima drugih zajednica, koji su u jednom trenutku, nakon rata, postali žrtve osvete. Bila je to zaista brutalna realnost – u veoma kratkom vremenu suočiti se s dve stvarnosti u jednoj maloj zemlji kao što je Kosovo. Bio je to veoma težak put, naročito za novinarku, jer je Kosovo veoma teško i surovo okruženje za bavljenje novinarstvom, pravim novinarstvom. Ne samo kada je reč o međuetničkim temama, koje su i dalje najproblematičnije i najteže za izveštavanje u lokalnim medijima, već i kada je reč o svim drugim aspektima društva i svim teškoćama ovog posla u tako teškom okruženju.
Vratićemo se na to važno pitanje. Sećaš li se svoje prve priče?
Kada sam počela, radila sam za „Bujku“, što na albanskom znači „seljak“. To je bio alternativni naziv, jer je u to vreme javni list „Rilindja“ bio zatvoren, pa je redakcija počela da radi pod imenom „Bujku“. Moja prva priča bila je o studentima koji su oslobođeni školarine, jer su 1998. godine u nekim zonama već počeli ratni sukobi između Oslobodilačke vojske Kosova i jugoslovenske vojske. Pisala sam o studentima koji u pojedinim područjima – poput Peći, Dečana, Istoka, Podujeva i regiona Drenice – neće plaćati, jer su te zone bile zahvaćene ratom. To je bio moj tekst. Danas, kada su novine digitalizovane i kada ponovo čitam taj članak, vidim da su urednici bili veoma velikodušni ili veoma ljubazni. Jer tekst i nije bio naročito dobar. Tako da vidim koliko sam se od tada razvila.
Kada ga čitaš posle mnogo godina?
Da. Vidim koliko su urednici bili dobri prema meni, jer tada nisam imala nikakvu obuku za novinarstvo. Bila sam veoma mlada i u novinarstvo sam ušla gotovo slučajno i ostala sam u tom poslu skoro tri decenije.
Koje su to priče, ne samo jedna, već, možeš li da pomeneš nekoliko, koje su na tebe ostavile najjači utisak? Koju pamtiš kao posebno tešku?
Bilo je mnogo priča koje su bile veoma teške – i nakon objavljivanja i tokom istraživanja, dobijala sam pretnje i bila izložena pritiscima. To nije dolazilo samo sa političkog nivoa, već i od drugih grupa koje su pokušavale da me spreče da radim na tim pričama. Ali sećam se jedne priče o korupciji u kojoj je zloupotrebljeno dva miliona, kada sam pozvala sekretara Ministarstva unutrašnjih poslova…
Koje godine je to bilo?
Bilo je to 2011. godine. Ali bilo je i ranijih priča iz kojih sam mnogo naučila i zbog kojih sam se suočila sa brojnim pretnjama i negativnim reakcijama. Sećam se prve paradoksalne situacije. Pozvala sam sekretara u ministarstvu i on mi je rekao: „Ti radiš za Srbiju.“ Pitala sam ga: „Kako ja radim za Srbiju?”. „Zato što razotkrivaš loše stvari o Kosovu i vladi i na taj način služiš Srbiji.“ Možeš li da zamisliš? Ako izveštavaš o korupciji, ti si pro-srpski.
Iste reakcije imamo i od srpskih zvaničnika…
Da. To je neka vrsta snažnog oružja protiv novinara ili opozicije. Kad god razotkriješ zloupotrebe ili korupciju, bićeš obeležen kao „pro-srpski“ ili „pro-opozicioni“. Uvek postoji ta kultura odgovora prema novinarima i drugima. Bilo je i mnogo teških priča u mom životu zbog kojih sam se stvarno pitala – da li uopšte vredi baviti se ovim temama ili ovakvim izveštavanjem. Nisu bile samo u vezi sa ratnih zločinima, već i žrtvama. Sećam se da su 2000. godine rođene prve bebe začete silovanjem. Tada je jedna žena ubila svoju bebu. Dvadeset godina kasnije želela sam da saznam kako je ta žena ponovo izgradila svoj život. Sastala sam se sa njom, ali je bila u veoma teškom stanju – mentalno i emotivno. Nije me znala i rekla mi je: „Ako objaviš bilo šta, ubiću se“. Mesecima sam bila izuzetno anksiozna, jer sam se plašila da bi mogla sebi nešto da uradi i da bi naš susret mogao dodatno da pogorša njeno stanje. Mesecima sam bila u veoma lošem emotivnom stanju, iako sam pravno…
Intervjuisala si je više puta.
Da, videla sam se sa njom. I posle toga sam bila u jako lošem stanju, jer sam pravno i etički bila u redu, ali to je bilo nešto iznad tih pravila, profesionalnih pravila. Mislila sam da je sam susret s njom mogao da pogorša njeno stanje i da bi možda mogla sebi da naudi. Takođe, bilo je situacija kada sam izveštavala o zločinima nad manjinama, a ljudi su me napadali govoreći: „Zašto se baviš romskim ili srpskim žrtvama, znaš li šta su oni nama uradili?“. Bilo je mnogo loših situacija s kojima sam se suočila u tom periodu, jer, kao što sam ranije rekla, okruženje je i dalje surovo. A i mediji, lokalni mediji, podeljeni su po etničkim linijama i mnogi ljudi još uvek ne prihvataju profesionalizam. Znaš onu situaciju – profesionalizam naspram patriotizma. Najveći patriotizam je biti profesionalan i u izveštavanju imati sve strane, celu istinu. To mi je uvek bio fokus. Mislim da sam to uglavnom i uspela.
Moje pitanje se zapravo odnosi na ono što si već rekla – kada gledamo medije i novinare – srpske, albanske – vrlo često postoji samo jedna strana. Mnogi od njih su generalno profesionalni, ali nisu dovoljno hrabri da se bave tim temama i pričama i da razgovaraju, posebno, sa žrtvama iz druge zajednice. Kako si se ti osećala u situaciji kada si i sama patila tokom rata kao Albanka, a to te ipak nije sprečilo da radiš kao novinarka i razgovaraš sa ljudima – posebno sa žrtvama rata svih strana? Da li ti je bilo teško da razdvojiš te dve uloge – novinarke i osobe koja je pretrpela patnju?
Da. Ako želiš da budeš istinita, moraš da dovodiš u pitanje takve narative i realnost. Posle rata radila sam kao novinarka u lokalnim medijima i naučila sam mnogo toga i posebno od međunarodnih aktera, jer su kosovski mediji tada postali neka vrsta veoma podeljenog glasa kada je reč o zajednicama. Bilo je mnogo žrtava i ljudi su pretrpeli strahote, ali su mediji, do određene mere, služili i za napade na druge zajednice. O tome se nije izveštavalo. To je ostavilo trag i ožiljke na meni, jer sam želela da budem istinita i po cenu toga da se promeni način na koji me ljudi doživljavaju. Lokalnim medijima je bilo veoma teško zbog političkih pritisaka, ponekad nacionalističkih agendi, mnogo faktora. To je mnoge koštalo profesionalizma. I ne govorim samo o albanskim medijima, već i o srpskim, jer su i oni pod ogromnim pritiskom političara i nacionalističkih agendi i propagande, koje održavaju ovakvu atmosferu – stalne tenzije i podele. Pre svega, pokušala sam da pronađem neku vrstu oaze postojanja, normalne komunikacije i priče o solidarnosti tokom rata, jer nisu svi Srbi učestvovali u zločinima; bilo je mnogo Srba koji su pomagali svojim albanskim komšijama i spasavali im živote. Pokušala sam da pronađem takve primere solidarnosti i pozitivne strane kako bih javnosti predstavila celu istinu. Tokom svog rada, trudila sam se ne samo da dam glas žrtvama, svim žrtvama, svih strana, već i da pronađem mostove komunikacije između zajednica. Sećam se jedne priče od pre nekoliko godina – starica Srpkinja koja je živela sama u zabačenom selu, a o njoj se brinuo komšija (Albanac, prim. aut.). Otišla sam da je posetim i bila je u poslednjim danima života. Dok sam razgovarala sa fotografom, ona nije bila sasvim svesna, bila je na samom kraju života, i u jednom trenutku sam je videla kako u krevetu ljubi ruku svog komšije. Fotografisala sam taj trenutak. Fotografija nije bila tehnički dobra, ali je bila izuzetno snažna. Kako se ljudi ponašaju kao ljudi, kako žive u međuetničkom okruženju, sa različitim narativima i perspektivama. To je jedan od trenutaka na koje sam najponosnija – ta fotografija iz tog zabačenog sela na Kosovu. U svom radu trudim se da ne podstičem tenzije, niti da dajem prostor ljudima koji šire strah ili mržnju. Pokušavam da predstavim drugačiju perspektivu stvarnosti na Kosovu.
Rekla si da je ta fotografija važna na ljudskom nivou, ali da li je važno biti dobar čovek ako želiš da radiš profesionalno? Jer ponekad, kada razmišljam o novinarstvu, čini mi se da ti ponekad ni ne treba pravilnik – samo treba da budeš čovek i da ne radiš drugima ono što ne bi voleo da neko radi tebi…
Da, tačno. Ovo je bilo veoma teško okruženje za bavljenje pravim novinarstvom i za doprinos miru, suživotu i pomirenju – zbog politike, finansijskog aspekta i mnogih drugih faktora koji utiču na ovakvo novinarstvo. Ovo je doba društvenih mreža, kada su mržnja i digitalni nacionalizam sve prisutniji. To doprinosi lošem novinarstvu i dezinformacijama, ali i podeljenoj atmosferi uopšte. Ponekad kažem – Kosovo je mesto gde se mnogo ilegalnog oružja nalazi u domovima i rukama stanovništva. Čitam naslove da se oružje pronalazi ili zaplenjuje na severu, i to uvek dospe u naslove. Nekad kažem – “Zašto je pištolj na severu opasniji nego u regionu Drenice ili u Prizrenu?”. Mediji su ponekad skloniji ne samo senzacionalističkim naslovima, već i stvaranju paralelne realnosti, ako tako mogu da kažem. Ilegalno oružje je opasno svuda; ne mislim da je ilegalno oružje na severu opasnije od ilegalnog oružja na jugu Kosova. Ponekad medijsko izveštavanje doprinosi neprijatnoj atmosferi i tenzijama.
Imamo izreku na srpskom jeziku, verovatno znaš – prateći srpske tabloide, iz dana u dan vidiš isti narativ.
Profesionalno novinarstvo može da doprinese smanjenju tenzija, da prikaže realnost i da dovede u pitanje nacionalističke i propagandne narative, kao i ovu vrstu destruktivne politike – ne samo u Beogradu, već i u Prištini, jer to ne doprinosi normalizaciji odnosa, niti suživotu. Ponekad, kada putujem ili sam na terenu u različitim delovima Kosova i razgovaram sa različitim ljudima, vidim da nismo prikazali realnu sliku, jer se ponekad ne poznajemo – običaje, život – i ne izveštavamo o normalnom životu, već samo o tenzijama. Samo kada je nešto opasno, i to uvek u negativnom kontekstu. Ne izveštavamo o pozitivnim aspektima.
Jer loše vesti su – vesti.
Tačno. Ne poznajemo se, i ovoj realnosti su mnogo doprineli mediji i javni diskurs na Kosovu. Govorim o medijima sa obe strane. Naravno, jezik jeste prepreka, ali ako želiš da budeš profesionalan, naći ćeš način. Vidiš da ti i ja razgovaramo na engleskom; naš engleski nije baš…
Savršen…
Ali se razumemo i možemo da komuniciramo. Od četvrtog razreda sam prestala da učim srpski, jer je tada albanski obrazovni sistem bio paralelan. Ali na terenu vidim da me ljudi ne odbijaju, iako ne govorim srpski. Kada želiš da izveštavaš profesionalno, uvek ćeš naći način. Ne mislim da je jezik najveća prepreka…
Ponekad ljudi prepoznaju dobru volju. Zapravo, moje iskustvo je vrlo slično, jer zaista nisam imala problema – ni u Prištini ni drugde. Ljudi nekako prepoznaju…
…Šta radiš. I kako ćeš izveštavati.
Da. I kada očekuješ da se nešto loše desi…
Kao što sam rekla, naravno da je jezik neka vrsta prepreke, ali nije najveća. Ako želiš da razgovaraš s ljudima i da im priđeš, naći ćeš način. Nikada se nisam osećala ugroženo ili imala problem na terenu; gde god da idem, mogu da komuniciram s ljudima i da se osećam bezbedno. Osećam se prilično sigurno i dobrodošlo. Zato mislim da, ako želiš da govoriš istinu i izveštavaš profesionalno, pronaći ćeš način da to uradiš. Naravno, uvek će postojati destruktivne, politizovane ili kriminalne grupe koje mogu da ometaju tvoj rad i pokušaju da te napadnu. Ali generalno, nećeš imati problema u izveštavanju.
Sa građanima.
Da.
Na početku si pomenula da je teško biti novinar i žena. Znam da u novinarstvu ima više žena nego muškaraca; rekla si da si imala problema zbog toga. Kakve probleme? Sa političarima?
Različite probleme. Sa političarima – seksualno uznemiravanje, diskriminacija, predrasude. Mnogo aspekata kada su u pitanju rodna pitanja. Kao ženi, nijedan od tih aspekata mi nije bio naročito naklonjen, jer u društvu u kojem je patrijarhat duboko ukorenjen, nije lako. Tačno je to što kažeš – danas je većina novinara ženskog pola. Kada pogledaš redakcije, većinu čine novinarke. Ali kada je reč o obavljanju posla ili vođenju, zaista je teško. Ne mogu da kažem da postoje dvostruki standardi, ali ponekad su to i trostruki standardi.
Što je čudno, jer su mnogi, moram da kažem, hrabri novinari – žene…
Ali tokom svog puta suočila sam se sa najstrašnijim stvarima. Kada razgovaram sa mladim novinarima ili studentima novinarstva, ponekad im kažem da nisam dobar primer, jer ne želim da ih ohrabrujem – ako to znači da bi morali da prođu kroz tako gorka iskustva kakva sam ja imala tokom svoje novinarske karijere na Kosovu. Ipak, dolazi nova generacija koja je hrabra, ali manje idealistična od naše, pa ne želi da prolazi kroz neke teške stvari koje smo mi doživeli na početku profesionalnog puta.
Da, ali su i drugačije u načinu komunikacije, jer kada smo bili mladi ili deca, roditelji su nam govorili: „Treba da poštuješ svakoga.“ To je u redu, ali isto tako moraš da odgovoriš kada te neko napadne, kada to prepoznaš. Mislim da nismo dobro naučili kako da prepoznamo pretnju.
To je tačno, jer, kao što sam ranije rekla, možda nismo bili dovoljno pripremljeni da se nosimo s takvim, mogu reći, brutalnim ili surovim okruženjem.
Nismo bili pripremljeni za život.
Za društvo sa različitim problemima, za tranzicioni period – ne samo zbog rata i dramatičnih promena u svim našim životima, već i zbog svih aspekata našeg društva i naše profesije. Mi, starija generacija koja je iskusila rat, racionalniji smo, komunikativniji i ponekad spremniji da odbijemo, ako tako mogu da kažem, političku propagandu i nacionalističke agende. Dok su mlađe generacije ranjivije na propagandu i nacionalizam, jer nisu lično iskusile neke stvari kao mi. U novinarstvu postoje i pozitivne i negativne strane te realnosti.
Volela bih da više razgovaramo o pričama koje si radila tokom karijere, posebno o osetljivim temama. Pomenula si jednu koja ti je bila posebno teška, o ženi koja je silovana. Volela bih da čujem još primera, jer tih priča ima mnogo, a nemamo dovoljno vremena da pomenemo ni jedan procenat svega što si radila. Koji su najveći izazovi kada izveštavaš o ratnim zločinima, a da pritom ostaneš profesionalna i objektivna, ali istovremeno imaš empatiju prema žrtvama? Čini mi se da je to najveći izazov.
Ispričaću o priči koju sam radila o srpskim selima koja su danas gotovo prazna. Otišla sam u zapadni deo Kosova, u Zakovo. Sećam se sela punog ljudi, punog života, ljudi koji su radili u prelepim baštama, bavili se poljoprivredom – bilo je zaista živo. Pre nekoliko godina, ponovo sam otišla u to selo, koje je bilo gotovo prazno, skoro napušteno. Bilo mi je nestvarno da to vidim, a jedino što je ostalo bilo je groblje. Otišla sam na groblje i ono je bilo delimično uništeno. Zbog terena, koji je brdovit, neki grobovi nisu bili samo oštećeni, već su zbog vode i erozije zemljišta čak bile vidljive i kosti. To je za mene bio jedinstven, ali i veoma težak trenutak, jer tamo više nije bilo ljudi koji bi se starali o groblju. Morala sam da budem veoma oprezna i da objasnim svom uredniku, koji je Britanac i živi u Londonu, da to groblje nije oskrnavljeno, već da su kosti vidljive zbog nebrige. Bila sam veoma zabrinuta da bi to moglo da bude zloupotrebljeno – bilo od strane Srba, bilo od strane Albanaca – kao element: „Evo, Albanci uništavaju srpska groblja.“ U ovom slučaju se nije radilo o skrnavljenju, već o vremenskim uslovima i o tome što je vreme prolazilo, a niko nije brinuo o groblju. Morala sam da objasnim kako da se taj deo predstavi. Ima mnogo priča ili elemenata koje nije lako izvesti, jer postoji mnogo praznih ili „sela duhova“. Postoje situacije u kojima moraš da vodiš računa o ljudskom aspektu, da ih prikažeš onakvima kakvi jesu i da paziš da ih ne zloupotrebe političke ili druge grupe.
Intervjuisala si mnogo ljudi sa izuzetno teškim životnim pričama, ljudi koji su pretrpeli ogromne patnje. Kako izgledaju ti intervjui? Jer kada čitam tvoje tekstove, uvek razmišljam o tom trenutku. Veoma je teško kada ti neko priča o onome što je preživeo – bilo u ratu ili u nekoj drugoj teškoj situaciji. Možeš li da objasniš, možda kroz neki primer, kako se ti osećaš dok radiš takve intervjue?
To pitanje je zaista teško. Na početku, u prvim godinama rada, misliš da si u redu i da možeš da se nosiš s takvim traumatičnim pričama i veoma teškim situacijama.
Jer govorimo o pričama u kojima je neko izgubio člana porodice, neko je silovan – to su zaista užasne priče.
Posle nekoliko godina možeš da vidiš cenu ovakvog izveštavanja. Vidiš da je to uticalo na tebe, na tvoje zdravlje, mentalno zdravlje, emotivni aspekt. Dođe trenutak kada se osećaš slabije. To je ono što psiholozi objašnjavaju kao neku vrstu sekundarne traume, jer na to nisi pripremljen. Ponekad savetujem novinare da vode računa o sebi, jer često ignorišemo rizike – emotivne, mentalne. Kada razgovaram sa novinarima poput tebe, sa onima koji su prošli kroz traumatična iskustva ili su izveštavali o takvim događajima, postoji međusobno razumevanje, zajednički jezik, i možemo o tome da razgovaramo. Teško je pričati o tom aspektu sa drugima. Mogu otvoreno da kažem da je to ostavilo trag na meni, jer kada o nečemu izveštavam ili kada nešto propustim, osećam se drugačije. Ta razlika je u tome što se osećam slabije, emotivno. Osećam taj emotivni teret, koji ranije nisam imala. Ali s vremenom vidiš tu cenu.
Ili to jednostavno nekako ignorišeš?
Ignorišemo. Ali nije dobro stalno ignorisati. Nismo pripremljeni. Kao što sam ti rekla, nismo se pripremili, nismo dovoljno brinuli o sebi. Moj savet je, posebno mladim novinarima, kada izveštavaju o ovako traumatičnim temama ili kada osećaju pritisak, jer nije u pitanju samo suočavanje sa traumama ili prenošenje brutalnih priča, već i pritisci ili pretnje zbog izveštavanja o korupciji i drugim temama. Sve to ostavlja trag na tebi. U početku to ne osećaš ili ne prepoznaješ, ali kasnije shvatiš da je reč o nekoj vrsti traumatskog iskustva.
Kako vidiš tu promenu kroz intervjue koje sam pomenula? Kako je to izgledalo ranije, a kako sada, kada i dalje radiš ovakve priče? Kako izgleda kada intervjuišeš nekoga ko je preživeo traumu?
Daću još jedan primer koji mi se nedavno dogodio. Otišla sam da intervjuišem dve žene koje su izgubile svu svoju decu. Jedna je imala četvoro dece, druga troje. Preživele su samo njih dve, dok su sva njihova deca umrla. Dok sam bila s njima u sobi, mislila sam da intervjuišem normalno i da se ponašam normalno. Ali kada sam završila i izašla iz njihove kuće, htela sam da plačem, ali nisam mogla. Videla sam da mi se noge tresu. Imala sam osećaj kao da ću da padnem. To je bio signal da se nešto u meni promenilo, da se više ne nosim kako treba sa ovakvim traumatičnim i izuzetno osetljivim temama. To je znak da imaš neku vrstu postraumatskog poremećaja. U poslednjim godinama to sve češće osećam.
Da li se isplati?
To je još jedno veoma teško pitanje. Mnogo puta kažem sebi – kada mi ljudi pominju moje uspehe ili nagrade – ja ne brojim nagrade ni uspehe, već brojim cenu koju sam platila, gubitke, ono što sam izgubila. To je ono što ponekad, ili veoma često, osećam. Jer se pitam da li je vredelo imati takvo iskustvo, nositi se sa tako teškim stvarima tokom života. Ali živeti u ovakvom okruženju, kao što sam više puta rekla tokom ovog razgovora, nije bilo lako – preživeti, profesionalno opstati, zadržati etički rad i biti u redu i sa javnošću i sa sobom. Moraš mnogo toga da žrtvuješ od sebe.
Posle celog ovog razgovora , a ima mnogo toga što nismo pomenuli, jer ima mnogo tvojih priča – naziv ovog podkasta je „Šta je meni Kosovo?“. Kroz tvoje iskustvo, šta Kosovo znači tebi?
To je moja domovina, moj identitet, moj život. Mogla sam mnogo puta da napustim Kosovo, ali sam odlučila da ostanem ovde, da radim i da pokušam da doprinesem boljoj budućnosti. To je moj identitet, moj DNK.
Zašto nisi izabrala neki drugi način života?
Mislim da se nigde drugde ne bih osećala kao ovde, uprkos žrtvama, teškom životu i bolnim iskustvima. I ponovo kažem – ne kajem se što sam ostala ovde.
Serbeze, hvala ti mnogo.
Hvala tebi, Sanja, bilo je zadovoljstvo.
