Takvo je selo Jabuka, pod obroncima Mokre Gore, svega nekoliko kilometara od Zubinog Potoka.
Na prvi pogled, to je mirno planinsko selo. Međutim, njegova priča traje mnogo duže nego što bi se moglo naslutiti.
Prvi pisani tragovi o Jabuci nalaze se u osmanskim popisima iz XV veka. U njima se selo pominje kao gotovo opustelo naselje sa jednim domaćinstvom i ostacima crkve Ilinice, koja je već tada bila porušena.
Ali istorija ovog mesta počela je mnogo ranije.
Prema mišljenju arheologa, staro groblje u Jabuci starije je tri do četiri veka od Kosovskog boja. To svedoči da su ljudi na ovom prostoru živeli mnogo pre nego što su prvi pisari zabeležili ime sela.
Koliko je generacija prošlo ovim krajem, koliko ih je ovde zasnovalo porodice, a koliko otišlo u neka druga mesta, danas je teško utvrditi. Ipak, tragovi njihovog života ostali su u kamenu, u zemlji i u sećanju potomaka.
Zato Jabuka nije samo geografska tačka na karti.
Ona je mesto kojem se ljudi vraćaju.
Poslednjih godina sve je više onih koji obnavljaju dedovinu, popravljaju stare kuće ili grade nove na temeljima svojih predaka. Ne vraćaju se samo zbog imovine. Vraćaju se da sačuvaju vezu sa mestom iz kojeg potiču njihove porodice.
Posebno se to vidi u danima kada se narod okuplja oko seoske crkve. Tada se u Jabuku vraćaju i oni koji danas žive daleko. Okupljaju se porodice, sreću prijatelji i rođaci, obnavljaju uspomene i potvrđuje pripadnost kraju koji mnogi nikada nisu prestali da smatraju svojim domom.
Takva okupljanja imaju mnogo šire značenje od samog susreta. Ona čuvaju kontinuitet jedne zajednice koja je kroz vekove prolazila kroz različita vremena, ali nije izgubila svest o svojim korenima.
A tamo gde se okuplja narod Ibarskog Kolašina, gotovo po pravilu čuju se i gusle.
Teško je zamisliti ovaj kraj bez njihovog zvuka. Vekovima su upravo uz gusle prenošene narodne pesme, predanja i istorija. Njima se čuvala narodna epika, pamtili važni događaji, prenosila sećanja na pretke i oblikovao identitet generacija koje su ovde stasavale.
Kada glas guslara pukne vrletima Mokre Gore i Ibarskog Kolašina, kao da zajedno sa njim odjeknu priče o postojanosti, stradanjima, junaštvu i dostojanstvu ljudi koji su živeli na ovom prostoru.
Iako su mnogi verovali da će ova tradicija polako utihnuti, događa se upravo suprotno.
Gusle u Ibarskom Kolašinu danas doživljavaju svojevrsni preporod.
Sve je više dece i mladih koji žele da nauče ovu drevnu veštinu, a ono što je nekada bilo porodično nasleđe ponovo postaje ponos čitavog kraja.
Među njima je i trinaestogodišnji Nikola Biševac, koji već uspešno nastavlja tradiciju svojih starijih. Uz njega gusla i Radivoje Biševac (68), predstavnik generacije koja decenijama čuva ovu umetnost i svoje znanje prenosi mlađima.
Njih dvojica simbolično povezuju prošlost i budućnost.
Jedan pamti ono što je nasledio, drugi uči da to nasleđe sačuva.
Jer gusle nisu samo instrument.
One su glas kolektivnog pamćenja Ibarskog Kolašina.
Njima se vekovima čuvala istorija, prenosile vrednosti, opevavali junaci i stradalnici, ali i beležili događaji koji su obeležili jedno vreme. Današnji mladi guslari zato ne čuvaju samo stare pesme – oni stvaraju i nove, svesni da će i događaji njihovog vremena jednog dana postati istorija koju će neko drugi pamtiti.
Možda upravo zato Jabuka i danas deluje kao mesto koje prkosi prolaznosti.
Ne velikim događajima, već tihim trajanjem.
Jer neka sela opstaju zahvaljujući putevima i zgradama.
Jabuka opstaje zahvaljujući ljudima koji joj se iznova vraćaju, čuvaju svoje svetinje, svoje običaje i pesmu, verujući da se prošlost najbolje čuva onda kada ostane deo sadašnjosti.
