Gotovo pet meseci nakon što je Fakultet tehničkih nauka u Severnoj Mitrovici dobio zahtev da napusti zgradu u kojoj radi, pitanje statusa Univerziteta u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici ponovo je dospelo u fokus javnosti. Ovoga puta povod nisu bili novi institucionalni potezi, već izjave rektora Univerziteta „Hasan Priština”, Arbena Hajrulahua, koji je optužio Univerzitet u Kosovskoj Mitrovici da „krade identitet” Univerziteta u Prištini, zatražio vraćanje objekta nekadašnjeg Metalurškog fakulteta i najavio pravne korake zbog, kako tvrdi, nezakonitog korišćenja univerzitetske imovine.
Za razliku od februara, kada je na zahtev za iseljenje reagovalo rukovodstvo Univerziteta, ovoga puta odgovor nije stigao od institucije, već od dve profesorke Univerziteta u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici. U dva odvojena obraćanja, dostavljena KoSSevu, one osporavaju Hajrulahuove tvrdnje, ali i upozoravaju da ovakve poruke prevazilaze spor oko imovine i zadiru u pitanja akademskog kontinuiteta, profesionalne odgovornosti i položaja srpske zajednice na Kosovu.
Jedno od pisama potpisuje prof. dr Branka Petković, koja navodi da se obraća javnosti jer smatra da je izostala reakcija institucija koje je trebalo prve da odgovore.
„Kako do danas nije bilo zvanične reakcije Rektorata Univerziteta u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici, niti bilo koje institucije Republike Srbije, osećam potrebu da se, kao profesor i neko ko gotovo tri decenije radi na UPKM, javno oglasim”, navodi Petković.
Drugo obraćanje potpisuje profesorka istog univerziteta koja je, kako navodi, odlučila da ostane anonimna zbog bezbednosnih razloga.
„Da se osećam bezbedno, rado bih potpisala ovo pismo, ali s obzirom na konstantnu represiju koju svakodnevno trpi srpski narod na Kosovu, ostaću anonimna”, navodi ona na početku svog pisma.
Iako pisana nezavisno jedno od drugog, oba svedočenja otvaraju gotovo identična pitanja – da li se univerzitetski spor može svesti na pitanje vlasništva nad zgradama, šta predstavlja kontinuitet jedne akademske institucije i kakvu odgovornost imaju univerzitetski lideri kada njihove javne izjave izlaze iz okvira akademske rasprave.
Od februarskog zahteva do novih optužbi
Pitanje zgrade Fakulteta tehničkih nauka nije otvoreno prvi put.
Univerzitet u Prištini, kojim rukovodi Arben Hajrulahu, još je početkom februara zatražio da Fakultet tehničkih nauka u roku od 30 dana napusti objekat nekadašnjeg Metalurškog fakulteta u Severnoj Mitrovici ili reguliše njegov pravni status potpisivanjem ugovora sa Univerzitetom u Prištini.
Tada je rektor Univerziteta u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici Nebojša Arsić ocenio da je reč o „direktnom ataku” na Univerzitet i podsetio da se objekat nalazi na zemljištu koje je, prema njegovim rečima, u vlasništvu Trepče, a ne Univerziteta u Prištini.
Samo nekoliko nedelja kasnije usledio je sastanak tadašnjeg kosovskog premijera Aljbina Kurtija i specijalnog predstavnika Evropske unije Petera Sorensena, nakon kojeg je saopšteno da će pitanja obrazovanja i zdravstva biti rešavana kroz dijalog.
U razgovoru za KoSSev, odlazeći ambasador Evropske unije na Kosovu Aivo Orav poručio je da zahtev upućen Fakultetu tehničkih nauka predstavlja „pismo, a ne odluku”, naglasivši da budućnost Univerziteta ne može biti određena jednostranim potezima, već da je to pitanje koje će biti rešavano u okviru dijaloga Beograda i Prištine.
Uprkos tome, nekoliko meseci kasnije Hajrulahu je ponovo otvorio ovo pitanje, ovog puta koristeći znatno oštriju retoriku. U intervjuu za KosovaPress optužio je Univerzitet u Kosovskoj Mitrovici da pokušava da „ukrade identitet Univerziteta u Prištini”, insistirajući da se objekti vrate Univerzitetu „Hasan Priština”, uz najavu pokretanja pravnih postupaka.
Upravo na te izjave odgovaraju dve profesorke, ali svaka iz drugačijeg ugla – jedna pre svega kao univerzitetski profesor koji problem posmatra kroz odgovornost akademske zajednice, druga kroz pitanje istorijskog i pravnog kontinuiteta institucije.
„Rektor nije samo administrator – njegove reči oblikuju odnose među zajednicama”
Profesorka Branka Petković smatra da izjave Arbena Hajrulahua nije moguće posmatrati kao još jedan u nizu sporova oko univerzitetske imovine ili administrativnih pitanja, upravo zato što dolaze od čoveka koji predvodi jednu od najvažnijih visokoškolskih ustanova na Kosovu.
„Rektor ne predstavlja samo instituciju kojom rukovodi, već i vrednosti akademske zajednice iz koje dolazi. Zato njegove javne izjave prevazilaze spor oko prostora ili administrativnih pitanja. One postaju poruka studentima, profesorima i zajednicama koje u univerzitetu vide mnogo više od zgrade i formalnog statusa”, navodi Petković.
Posebno ukazuje na činjenicu da je Hajrulahu naučnu karijeru gradio proučavajući upravo teme mira, dijaloga i izgradnje poverenja među zajednicama.
„Njegova doktorska disertacija, kasnije objavljena i kao knjiga, bavila se pitanjem kako evropske integracije i društveni procesi mogu doprineti dugoročnom miru na Zapadnom Balkanu kroz dijalog, saradnju i izgradnju poverenja.”
Upravo zbog toga, kaže, danas se nameće pitanje da li su vrednosti koje je zastupao u naučnim radovima ostale prisutne i u njegovom javnom delovanju.
„Zato se danas postavlja pitanje – da li su vrednosti koje je proučavao kao istraživač postale načela po kojima deluje kao rektor?”
Petković navodi da problem vidi na tri nivoa – ljudskom, akademskom i profesionalnom.
„Univerzitet nije nastao političkom odlukom”
Govoreći o ljudskoj dimenziji spora, podseća da Univerzitet u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici nije nastao kao politički projekat, već kao posledica ratnih okolnosti i raseljavanja srpske akademske zajednice iz Prištine.
„Univerzitet u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici nije nastao političkom odlukom niti kao izraz nečije ambicije. Nastao je zato što su profesori, studenti i zaposleni nakon rata morali da napuste Prištinu, zajedno sa najvećim delom srpske akademske zajednice, jer desetine hiljada Srba više nisu mogle da nastave život u Prištini i drugim gradovima na Kosovu.”
Na tu misao nadovezuje se i anonimna profesorka, koja Hajrulahuu poručuje da se kontinuitet jedne institucije ne može svesti na pitanje fizičke lokacije.
„Tada je jedino postojao Univerzitet u Prištini, nakon ratnih dešavanja proteran u Kosovsku Mitrovicu. Nastavnici i studenti su 1999. zbog lične bezbednosti napustili imovinu, ali ne i instituciju. Ona je nastavila institucionalni i pravni kontinuitet tražeći neko bezbednije mesto.”
Njena poruka direktno je usmerena na Hajrulahuovu tvrdnju o „krađi identiteta”.
„I ovde se opomenite kad govorite o krađi identiteta.”
Obe profesorke, svaka iz svog ugla, ukazuju da se rasprava ne vodi samo oko objekata ili naziva univerziteta, već oko pitanja šta zapravo čini identitet jedne akademske ustanove.
Za Petković, Univerzitet predstavlja i mnogo više od mesta na kojem se izvodi nastava.
„Za mnoge od nas taj univerzitet nije samo obrazovna ustanova. On predstavlja institucionalnu vezu sa gradom u kojem smo živeli, studirali, predavali i stvarali.”
Zbog toga, dodaje, zahtevi za iseljenje Fakulteta tehničkih nauka među zaposlenima i bivšim studentima ne doživljavaju se kao običan administrativni postupak.
„Zbog toga zahtev za iseljenje mnogi ne doživljavaju samo kao administrativno pitanje, već kao poruku da ni ono malo institucionalnog kontinuiteta koje je ostalo više nema pravo na postojanje.”
Sličnu poruku šalje i anonimna profesorka, navodeći da pitanje kontinuiteta nije samo istorijsko, već i pravno.
„Nastavnici i studenti nisu napustili Univerzitet. Napustili su grad zbog bezbednosti. Institucija je nastavila da postoji.”
U nastavku svog pisma ona osporava Hajrulahuovu interpretaciju sukcesije Univerziteta u Prištini, navodeći da se Univerzitet „Hasan Priština” poziva na kontinuitet ustanove osnovane 1970. godine, dok istovremeno negira kontinuitet drugog dela iste akademske zajednice.
„Pozivate se na sukcesiju Univerziteta u Prištini, a istovremeno osporavate kontinuitet institucije koja je nastavila da radi nakon što je bila prinuđena da napusti svoje sedište.”
Za Petković, međutim, jednako zabrinjava i društveni kontekst u kojem se ove izjave pojavljuju.
„Posebno zabrinjava što se ovakve izjave pojavljuju u trenutku kada među Srbima na Kosovu postoji izražen osećaj nesigurnosti.”
Podseća da su poslednjih godina odnosi dodatno opterećeni sporovima oko srpskih institucija, Srpske pravoslavne crkve i, kako navodi, postupcima koje deo srpske zajednice doživljava kao selektivnu primenu prava.
„U takvom ambijentu svaka javna reč, a posebno reč rektora univerziteta, dobija dodatnu težinu.”
„Univerziteti ne postoje da bi uklanjali jedni druge”
Dok anonimna profesorka najveći deo svog obraćanja posvećuje pitanju institucionalnog kontinuiteta Univerziteta, profesorka Branka Petković upozorava da je jednako važno pitanje način na koji se o tim sporovima govori.
Po njenom mišljenju, univerziteti ne bi smeli da postanu akteri političkih sukoba, već mesta na kojima se konflikti prevazilaze.
„Pitanje obrazovanja nije pitanje koje bi smelo da se rešava jednostranim potezima ili javnim pritiscima. Međunarodni predstavnici više puta su naglašavali da pitanja obrazovanja i zdravstva treba rešavati kroz dijalog Beograda i Prištine, uz konsultacije sa zajednicama koje su tim pitanjima neposredno pogođene.”
Podseća da obrazovanje nije samo administrativni sistem.
„Ono predstavlja jedan od temelja svakog postkonfliktnog društva.”
Zbog toga, dodaje, posebno zabrinjava kada upravo predstavnici akademske zajednice biraju retoriku sukoba.
„Posebno zabrinjava kada upravo rektor univerziteta bira retoriku koja prethodi dijalogu, umesto da ga podstiče.”
Jedna od centralnih poruka njenog obraćanja odnosi se upravo na ulogu univerziteta u društvu.
„Misija univerziteta nije da uklanja druge univerzitete, već da stvara prostor u kojem različite zajednice mogu da razgovaraju, istražuju i sarađuju. Ako univerzitet izgubi tu ulogu, gubi i deo razloga svog postojanja.”
Istovremeno, anonimna profesorka osporava Hajrulahuove tvrdnje da Univerzitet u Kosovskoj Mitrovici prisvaja identitet Univerziteta u Prištini, uzvraćajući optužbom da se upravo naučni radovi profesora iz Kosovske Mitrovice godinama predstavljaju kao deo akademske produkcije Univerziteta „Hasan Priština”.
„Sve ovo vreme na naučnim mrežama preuzimate i prisvajate intelektualnu svojinu našeg univerziteta, što predstavlja ozbiljno kršenje akademske čestitosti. Toliko o krađi identiteta.”
U nastavku pisma navodi da pitanje identiteta univerziteta nije moguće odvojiti od istorije same ustanove. Podseća da je pre 1999. godine postojao jedan Univerzitet u Prištini na kojem su, kako navodi, zajedno radili i studirali pripadnici različitih zajednica.
„Na Univerzitetu u Prištini studirali su i radili Srbi, Albanci, Crnogorci, Turci, Goranci i drugi. To je bio univerzitet svih građana.”
U tom kontekstu postavlja pitanje šta se danas promenilo.
„Zašto danas jednoj zajednici osporavate pravo na obrazovanje, pravo na imovinu i pravo na postojanje? Čiju smo imovinu oteli, ako ona pripada svim građanima Kosova? Zar je vi niste monopolizovali i prekršili princip jednakosti?”
Ona upozorava da insistiranje na isključivom pravu jedne zajednice nad institucijom koja je decenijama bila zajednička vodi daljem produbljivanju podela.
„Da li je interes dalja podela ili suživot u miru?”
Slično pitanje, iako drugačijim rečnikom, postavlja i profesorka Petković. Podseća da je upravo Arben Hajrulahu u svojim naučnim radovima zagovarao evropske vrednosti, dijalog i izgradnju poverenja među zajednicama.
„Akademski integritet podrazumeva kontinuitet između ideja koje zastupamo kao istraživači i načina na koji delujemo kada dobijemo javnu odgovornost.”
Zbog toga, smatra, javnost ima pravo da postavi pitanje da li su principi koje je Hajrulahu zastupao kao naučnik ostali prisutni i u njegovom radu kao rektora.
„U suprotnom ostaje utisak da su ideje o dijalogu, evropskim vrednostima i pomirenju bile uverljive dok su bile predmet naučnog rada, ali da su izgubile snagu kada je trebalo da budu primenjene u stvarnom životu.”
Petković u završnici upozorava da univerziteti ne smeju postati još jedan prostor političke konfrontacije.
„Od rektora se očekuje da sačuva autonomiju univerziteta i prostor u kojem će, uprkos političkim razlikama, nauka, studenti i profesori ostati most između zajednica. Kada univerzitet počne da govori isključivo jezikom političkog sukoba, prestaje da bude mesto susreta različitih ideja i postaje još jedna institucija konflikta.”
Zbog toga, zaključuje, u vremenu kada Kosovo napuštaju mladi svih nacionalnosti, univerziteti imaju odgovornost da čuvaju dijalog, a ne da produbljuju podele.
„Ako profesor Hajrulahu zaista veruje u vrednosti koje je proučavao i zastupao u svom naučnom radu, onda još postoji prostor da ih potvrdi i svojim delovanjem. U vremenu kada sa Kosova odlaze i Srbi i Albanci, univerziteti bi morali da budu mesta koja čuvaju etiku i dijalog, a ne da produbljuju podele.”
Od zahteva za iseljenje do optužbi za „krađu identiteta”
Pitaje univerziteta eskaliralo je početkom februara ove godine, kada je Univerzitet u Prištini, kojim rukovodi Arben Hajrulahu, Fakultetu tehničkih nauka u Severnoj Mitrovici dostavio zahtev da u roku od 30 dana napusti objekat nekadašnjeg Metalurškog fakulteta ili zaključi ugovor kojim bi regulisao njegovo korišćenje.
Rektor Univerziteta u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici Nebojša Arsić tada je ocenio da je reč o pokušaju pritiska na ovu ustanovu, navodeći da se zgrada nalazi na parceli koja je, prema dokumentaciji kojom Univerzitet raspolaže, u vlasništvu Trepče, a ne Univerziteta u Prištini. O slučaju su tada obavešteni međunarodni predstavnici.
Nekoliko sedmica kasnije, posle sastanka tadašnjeg kosovskog premijera Aljbina Kurtija i specijalnog predstavnika Evropske unije Petera Sorensena, pitanje obrazovanja i zdravstva u srpskom sistemu našlo se među temama koje bi trebalo rešavati u okviru dijaloga Beograda i Prištine.
U razgovoru za medije na srpskom, odlazeći ambasador Evropske unije na Kosovu Aivo Orav tada je poručio da dokument dostavljen Fakultetu tehničkih nauka predstavlja „pismo, a ne odluku”, naglašavajući da Univerzitet u Prištini ne može samostalno odlučivati o budućnosti Univerziteta u Kosovskoj Mitrovici.
„To je pitanje koje će biti rešavano u okviru dijaloga. Držimo ga u dobrim rukama”, rekao je tada Orav, ističući da je cilj da obrazovne institucije nastave da funkcionišu dok se ne pronađe održivo rešenje.
U mesecima koji su usledili tema je gotovo nestala iz javnosti.
Ponovo ju je otvorio sam Hajrulahu, koji je u intervjuu za KosovaPress ovih dana optužio Univerzitet u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici da „krade identitet” Univerziteta u Prištini, ponovio zahtev za vraćanje univerzitetskih objekata i najavio pravne postupke protiv svih koji, prema njegovim tvrdnjama, koriste imovinu Univerziteta „Hasan Priština”.
Na te izjave sada prvi put javno odgovaraju dve profesorke Univerziteta u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici. Iako svaka iz svog ugla, obe upozoravaju da se spor više ne može posmatrati isključivo kao pitanje vlasništva nad zgradama ili pravnog statusa pojedinih objekata.
Za profesorku Branku Petković u središtu pitanja nalaze se odgovornost univerziteta, doslednost akademskim vrednostima i uloga obrazovnih institucija u postkonfliktnom društvu.
Za njenu anonimnu koleginicu, ključna tema je institucionalni i pravni kontinuitet Univerziteta, uz odbacivanje tvrdnji da je njegov identitet „ukraden”.
Zajedničko im je, međutim, upozorenje da univerziteti, posebno na prostoru opterećenom dugotrajnim političkim i etničkim sporovima, ne bi smeli da postanu mesta na kojima se ti sukobi produbljuju.
Naprotiv, poručuju, njihova uloga trebalo bi da bude upravo suprotna – da čuvaju prostor za dijalog, akademsku slobodu i mogućnost da obrazovanje ostane jedno od retkih polja na kojem je razgovor još moguć.
