Put do Rezala nije lak. Uzak je, mestimično ispucao, na pojedinim deonicama toliko oštećen da je teško poverovati da njime svakodnevno prolaze ljudi koji ovde žive. Upravo na to su upozorili novinare KoSSev portala pre nego što su krenuli – da će se do sela iznad Gazivoda voziti sporije nego što karta pokazuje.
Ali svaki novi zavoj otkriva drugi prizor.
Pod obroncima Mokre Gore leto je u punom zamahu. Zelenilo prekriva padine, voćnjaci su puni plodova, bašte uredne. Smokve, jabuke, kruške i šljive sazrevaju na granama, tikve se šire po zemlji, kukuruz je izrastao iznad čoveka, a između kuća čuju se gotovo samo zrikavci. Pogled puca prema jezeru Gazivode, dok se selo, razbacano po padinama, gotovo stapa sa šumom.
Na prvi pogled, malo šta odaje da su upravo Rezala poslednjih dana postala novo mesto neizvesnosti u nizu događaja koji od početka leta prate područje Gazivoda.
Od početka juna, ovaj kraj prolazi kroz seriju postupaka Javnog preduzeća „Ibar-Lepenac“. Najpre je preuzet nekadašnji letnji kamp u Rezalama, zatim su u Čečevu srušene vikendice i jedna porodična kuća, potom je otvoren spor oko plaže i hotela „Jezero“, a usledilo je i rušenje još jedanaest vikendica. Zbog ovih postupaka pokrenuti su sudski sporovi, reagovala je Evropska unija, dok je pet organizacija civilnog društva međunarodnim predstavnicima dostavilo dokument u kojem tvrdi da svi ovi slučajevi predstavljaju deo istog obrasca postupanja.
Sada su na red došla Rezala.
Ovoga puta nisu stigli bageri, niti zahtevi da se kuće odmah napuste. Umesto toga, meštanima su uručeni pozivi da u roku od sedam dana dostave dokumentaciju kojom će dokazati vlasništvo nad kućama i zemljištem na kojem, kako kažu, njihove porodice žive generacijama – još od vremena kada Gazivodsko jezero nije ni postojalo.
Međutim, već posle prvih razgovora postaje jasno da ovo nije priča o administrativnom roku od sedam dana.
Ovo je priča o ljudima koji su preživeli rat, vratili se u spaljeno selo, dočekali put koji ih je prvi put povezao sa svetom, gledali kako voda prekriva njihove stare kuće i ponovo gradili život. Danas, decenijama kasnije, pred njima je novi zahtev – da dokumentima potvrde ono što, kako kažu, za njih nikada nije bilo sporno: da je ovo njihov dom.
„Kad sam se ja rodio“
Prošle srede, nešto pre podneva, tišinu u Rezalama prekinula su dva bela džipa. Petar Galjak bio je kod kuće kada su se vozila zaustavila ispred njegovog dvorišta.
„Došla su dva bela džipa. Bili su ljudi iz ‘Ibar-Lepenca’, a sa njima i policija“, priseća se. Kaže da su ga pitali kada je kuća izgrađena. Njegov odgovor bio je kratak.
„Kad sam se ja rodio.“
Kuća je, objašnjava, stara više od osam decenija. Umesto razgovora o njenoj istoriji, usledio je papir. Rečeno mu je da se u roku od sedam dana javi Javnom preduzeću „Ibar-Lepenac“ i dostavi dokumentaciju kojom će dokazati vlasništvo.
Nekoliko kuća dalje, u bašti je tog jutra radila Olivera. Korov nije mogao da čeka, kao ni svakodnevni poslovi koji određuju ritam života u selu. I ona je primetila dva bela džipa.
„Pitali su me da li je ovo privatna svojina“, priča. Odgovorila je da jeste.
„Rekli su: ‘Mi smo samo radnici. Vi donesite dokumentaciju.’“
Nije bilo rasprave. Nije bilo objašnjenja. Samo nekoliko rečenica i papir koji je ostao za njima.
Takvih papira tog dana bilo je više. Neki su završili u rukama domaćina, neki na vratima kuća u kojima više niko ne živi, a jedan je ostavljen i na zgradi mesne zajednice.
Za meštane, međutim, pitanje nije samo kako dokazati vlasništvo, već kako dokumentima objasniti život koji ovde traje generacijama.
Jer u Rezalama se porodične priče ne računaju decenijama. Računaju se ratovima, seobama, povratcima i vodom koja je promenila čitav kraj.
I upravo zato, dok novnari KoSSev portala sede u hladu ispred kuće Galjakovih, razgovor vrlo brzo prestaje da bude o papiru koji je stigao prošle srede. Vraća se gotovo osamdeset godina unazad.
„Ovde su živeli i moj deda i pradeda“
Momčilo Galjak ne govori brzo. Ne žuri ni kada odgovara na pitanja. Čini se kao da svaku godinu svog života, ali i života svoje porodice, pažljivo slaže na svoje mesto, da se nijedan događaj ne izgubi.
Jer, kaže, priča o Rezalama nije počela ni prošle nedelje, ni ovog leta. Počela je mnogo pre nego što je nastalo Gazivodsko jezero.
„Ovde su živeli moj deda, pradeda… Ovo je sve bilo naše. Živelo se od zemlje, od stoke, od šume.“
Dok pokazuje prema padinama koje se spuštaju ka jezeru, teško je zamisliti da je nekada umesto vode ovuda tekla reka Ibar. Još teže da su ispod površine ostali delovi sela u kojima su živeli njegovi preci.
Ali pre jezera došao je rat.
Momčilo se seća priča koje su mu ostavili stariji. Rezala su spaljena tokom Drugog svetskog rata. Porodice su bežale preko Mokre Gore i Kopaonika prema Kuršumliji, pokušavajući da sačuvaju gole živote. Kada su se vratili, nisu ih čekale kuće. Čekala su ih zgarišta.
„Sve je bilo spaljeno.“
Ipak, vratili su se. Počeli su ponovo. Obrađivali zemlju. Podizali kuće. Gajili stoku. Živeli od onoga što su sami mogli da proizvedu.
Nije bilo lako. Do Mitrovice se putovalo volovskim kolima. Na put se kretalo petkom. Vraćalo tek u nedelju. Imali su svoju vodenicu, u kojoj se mlelo žito.
„Takav je život bio.“
Tek kada je izgrađen put, kaže, selo je prvi put osetilo da više nije odsečeno od sveta. Na trenutak zastaje. Na licu mu se prvi put pojavljuje osmeh.
„Kad je napravljena magistrala… progledali smo.“
Ali ni taj osećaj nije dugo trajao. Jer ubrzo je stigla vest da će dolina biti potopljena. Da će nastati jezero. A to je značilo da će mnogi morati ponovo da napuste svoje kuće.
Kuća se nije napuštala dok voda nije došla do kreveta
Kada je donesena odluka o izgradnji akumulacije Gazivode, za mnoge porodice u Rezalama počelo je novo iseljavanje. Nije to bilo prvo koje Galjakovi pamte. Ali jeste bilo ono koje ih je najviše bolelo. Jer ovog puta nisu odlazili zbog rata. Odlazili su iz svojih kuća.
Momčilo pokazuje rukom prema jezeru. Negde ispod njegove mirne površine, kaže, ostali su delovi sela, njive, putevi i uspomene.
„Sve je to voda pokrila.“
Porodicama je isplaćena naknada za oduzetu zemlju, ali Momčilo i danas odmahuje glavom kada govori o tome.
„To je bilo… kao pakla cigareta po aru“, kaže.
Zatim zastaje i počinje da govori o danu koji, kaže, nikada neće zaboraviti.
„Za našu nesreću, posle toga dolazi jezero. Dolazi eksproprijacija. Iseljavanje 19. decembra. Možete da shvatite kad nas iseljavaju 19. decembra. Ljudi prevrću kace pune kupusa, kace sa sirom, neko odvodi telad, a teraju nas da idemo u Šipolje, u neke radničke barake. Niko od naših nije hteo da ide u Šipolje. Jedni su ostali u Gazivodama, u barakama, a mi smo već bili napravili novu kuću. Ja sam se već bio oženio u toj novoj kući, i stariji brat se oženio, ali moj otac nije hteo da izađe iz stare kuće. Dok voda nije došla do madraca, do feder kreveta. Onda je stric rekao: ‘Silazi, bre, jesi li lud da se udaviš.’ Izveli su ga i odveli u njegovu kuću… Posle su nam komšije, ovi koji nisu otišli, pomogli da napravimo jednu baraku i tu smo živeli.“
Od stare kuće ostalo je samo sećanje i mesto pod vodom.
Porodica je ponovo gradila dom, ovaj put više uz padinu, iznad buduće obale jezera. Ponovo su podizali zidove. Ponovo uređivali imanje. Ponovo sadili voćke. Život je, kao i mnogo puta ranije, morao da krene ispočetka.
Danas, više od pola veka kasnije, kada su u selo stigli pozivi da se dostavi dokumentacija o vlasništvu, Momčilo ne govori prvo o papirima. Govori o kući koju je voda progutala. Kao da se upravo u tom trenutku krije odgovor na pitanje zašto ga današnji događaji toliko pogađaju.
Jer za porodice poput njegove, kuća nikada nije bila samo građevina. Bila je dokaz da su tu živeli. Mnogo pre nego što je nastalo jezero.
„Ne tražimo ništa tuđe“
Ako je Momčilova priča sećanje na ono što je bilo, onda je Nevenova priča slika onoga što Rezala danas jesu. Pokazuje nam put kojim smo i sami stigli.
„Videli ste kakav je.“
Nije potrebno mnogo objašnjavanja. Asfalt se na pojedinim mestima raspao, a tragovi klizišta vide se uz samu saobraćajnicu. Neven kaže da je jedno klizište zatrpalo i kuću, a da je deo sela praktično ostao odsečen.
„Ako se nekome nešto desi, pitanje je kako će doći hitna pomoć.“
Kaže da su se obraćali nadležnima, ali da ozbiljnije sanacije nije bilo.
Ipak, uprkos svemu, selo nije napušteno. Naprotiv. Gotovo svako domaćinstvo ima baštu. Voćnjaci se obrađuju. Zemlja se ne ostavlja.
Godinama, kažu meštani, u Rezala se retko dolazilo. Put je propadao, klizišta su ostajala nesanirana, a selo je, uprkos svemu, nastavilo da živi svojim ritmom. Zato mnogi danas ne kriju gorčinu što su ih institucije, posle decenija u kojima se, kako kažu, malo ko interesovao za njihove probleme, pronašle upravo onda kada od njih traže dokumentaciju.
Meštani ne kriju da ih je uznemirilo obaveštenje da u roku od sedam dana treba da prikupe dokumentaciju o vlasništvu. Ali u razgovorima gotovo da niko ne govori o tome šta će izgubiti. Mnogo više govore o onome što su već jednom izgubili.
Zato i ne čudi što gotovo svi, svako svojim rečima, ponavljaju istu misao. Ne traže, kažu, ništa što nije njihovo. Samo žele da ostanu tamo gde su njihove porodice živele mnogo pre nego što je nastalo Gazivodsko jezero.
Na kraju razgovora, Momčilo ponovo uzima reč. Ne govori glasnije nego ranije. Ne podiže ton. Kao da izgovara rečenicu koju je odavno prelomio u sebi.
„Bežali smo četrdeset prve. Bežali smo četrdeset treće.“
Kratko zastaje. Pogled mu odlazi prema šumi iznad sela.
„Sad nećemo da bežimo. Ako treba, pomerićemo se gore u šumu. I šuma je naša. Nećemo da im učinimo volju da pobegnemo.“
