Ali za ljude iz Rezala ona je mnogo više od toga.
Nije je gradila država. Nije je podigla opština. Zidali su je sami meštani – prilog po prilog, porodica po porodica, godinama skupljajući novac iz svih krajeva Srbije, regiona i sveta. Podigli su je da bi sačuvali ono što se pod šatorima više nije moglo sačuvati – mesto na kojem će se jednom godišnje okupiti svi oni koje je život odveo daleko od rodnog sela.
Danas je i ta sala dobila poziv.
Kako saznaje KoSSev, među objektima kojima je JP „Ibar-Lepenac“ ostavilo rok od 15 dana da budu vraćeni u pređašnje stanje nalazi se i sala u kojoj se već gotovo dve decenije obeležava seoska slava Svetih Trojica.
Za nekoga je to možda samo još jedan objekat. Za Rezalce, to je mesto na kojem selo jednom godišnje ponovo postane selo.
Jedan dan kada se svi vraćaju kući
Svete Trojice u Rezalama nisu samo crkveni praznik.
To je dan kada se ljudi vraćaju kući.
Bez obzira na to da li danas žive u Beogradu, Kraljevu, Raški, Crnoj Gori ili hiljadama kilometara daleko, mnogi planiraju odmor upravo prema tom datumu. Iz sela su se iseljavali decenijama unazad, trbuhom za kruhom, a najviše kada je selo potopilo jezero pre pola decenije. No, uvek mu se vraćaju, makar i jednom godišnje
Posle liturgije, sveštenik sa meštanima nosi krst kroz selo, a potom se litija spušta do sale. Tu tri domaćina dočekuju goste, lomi se slavski kolač, postavlja zajednička trpeza i više od 150 ljudi sedne za isti sto.
Za mnoge od njih, to je jedini dan u godini kada ponovo vide rodbinu, komšije i prijatelje sa kojima su odrasli.
Tada Rezala ponovo izgledaju kao nekada.
Pre sale bili su šatori
Nekada nije bilo sale.
Godinama se seoska slava obeležavala pod šatorima.
A onda su meštani odlučili da naprave mesto koje će ostati i njihovoj deci.
Nisu čekali da to učini neko drugi. Skupljali su novac sami. Svako koliko je mogao. Oni koji su ostali u selu i oni koji su odavno otišli.
Tako je pre gotovo dve decenije nikla sala Svetih Trojica. Njena priča, međutim, počinje još ranije.
Kada je zbog izgradnje brane i nastanka Gazivodskog jezera potopljena seoska vodenica, meštani su se, prisećaju se danas, dogovorili da umesto naknade za taj objekat dobiju plac na kojem će moći da nastave da obeležavaju svoju seosku slavu.
Na tom mestu kasnije je podignuta sala.
Više od zidova
Rezala su danas malo selo u kojem uglavnom žive porodice Galjak.
Ali na Svete Trojice prezimena postaju manje važna.
Toga dana svi su jednostavno – Rezalci.
KoSSev je prethodnih dana pisao o kućama u ovom selu koje su starije od Gazivodskog jezera, o porodicama koje generacijama žive na istim imanjima i koje danas ponovo dokazuju vlasništvo nad svojim domovima.
Ali u Rezalama dom nisu samo kuće. Dom je i mesto na kojem se ljudi okupljaju.
Posle kuća i vikendica, sada i sala
Vest da je sala danas dobila poziv za uklanjanje dolazi u trenutku kada JP „Ibar-Lepenac“ nastavlja postupak prema objektima u selima uz Gazivodsko jezero.
Posle rušenja hotela „Jezero“, vikendica i drugih objekata, meštani Rezala prvo su dobili pozive da u roku od sedam dana dostave dokumentaciju kojom dokazuju vlasništvo nad svojim objektima.
Danas je KoSSev objavio da je postupak nastavljen i u susednim Kovačima, gde su pojedini vlasnici već dobili akte kojima im se ostavlja rok od 15 dana da objekte vrate u pređašnje stanje. U pitanju je najmanje 16 parcela i oko 20-ak objekata.
Među njima je, prema saznanjima KoSSeva, i sala Svetih Trojica.
Za ljude koji se ovde okupljaju svake godine to nije samo pitanje jedne građevine. To je pitanje mesta na kojem se čuva običaj stariji od same sale.
Hoće li sledeće godine biti gde da sednu?
Do narednih Svetih Trojica ostalo je još nekoliko meseci.
Ako običaj opstane, kao što opstaje generacijama, sveštenik će ponovo doći u selo. Krst će ponovo biti pronet kroz Rezala. Tri domaćina će spremiti slavski kolač. Ljudi će se ponovo vratiti iz svih krajeva Srbije, regiona i sveta.
Ali ove godine prvi put među njima postoji pitanje koje ranije nije postojalo.
Hoće li, kada se litija završi, sala u kojoj se već gotovo dve decenije okupljaju njihove porodice još biti tu?
Jer neke građevine ne čuvaju samo krov nad glavom.
One čuvaju običaje.
A ponekad i uspomenu da je jedno selo, uprkos raseljavanju i godinama, ostalo zajednica.
