Kada je u pitanju sećanje na Jugoslaviju, prema ustaljenoj društvenoj praksi u postjugoslovenskim društvima, a posebno među Srbima, postoje dve grupe sa dijametralno suprotnom formom jugonostalgije.
Oni iz prve grupe, uključujući čak i ljude koji nisu ni rođeni u vreme Savezne Republike Jugoslavije (1992–2003), a kamoli SFRJ, često imaju potrebu da postave pitanje: „Gde staje voz za Jugoslaviju?“ Verovatno žele da pronađu neku vremensku mašinu koja će ih odvesti u srećnije i veselije sedamdesete i osamdesete. Uporno odbijaju realnost i za to ih ne treba osuđivati – ko bi uopšte poželeo današnje vreme?
Drugi, malo stariji pripadnici te iste grupe, obavezno će pomenuti i mitsku klupicu u parku na kojoj se moglo bezbedno prespavati. Mada, zaista nije jasno zašto bi iko spavao u parku kada u Jugoslaviji, kako ističu, nisu zaključavali vrata tokom noći.
Druga grupa će takođe pominjati neki voz i neku stanicu. Preciznije, koristiće fenomen jugoslovenskog voza, uz latentnu netrpeljivost na ivici autošovinizma, dok pokušava da se naruga prvoj grupi.
Među pripadnicima ove dve različite grupe su, kao po pravilu, članovi istih porodica, prijateljskih krugova, oni koji su delili klupe, učionice, sobe, kafiće, ljubav prema istom klubu i slično.
Pri svemu tome, ni prvi ni drugi izvesno ne misle na voz koji saobraća prugom Beograd-Bar, ali ni na vozove kojima je drug najveći sin ondašnjih naroda i narodnosti, Josip Broz zvani Tito, često putovao kroz nasleđenu jugoslovensku državu kralja Aleksandra.
Međutim, izgleda da je voz duboko urezan u postjugoslovensku popularnu kulturu, pre svega kinematografiju i dokumentarna ostvarenja javnih servisa, kojima iz godine u godinu, iz sezone u sezonu, maltretiraju i proletarijat i buržoaziju preživelih koji još nisu našli šemu za migraciju bilo gde.
Ključne reči i šira slika
Ako smo saglasni da postoje ključne reči i narativni simboli jednog vremena oko kojih će se svi besmisleno raspravljati, te da su one najmanji zajednički sadržalac koji dele naši ljudi posvađani oko interpretacije zajedničke jugoslovenske istorije, a koja je deo nas – hteli mi to ili ne – bilo bi važno da vidimo koje su to reči i pojave.
Neizostavni sadržaj fenomena jugonostalgije jeste Josip Broz Tito. Slede JNA i propratni mitovi o njoj, krediti za koje ljudima niko nije rekao da se moraju vraćati, letovanja na Jadranu (da, i u Makarskoj – ko je mogao da je priušti), sportisti koji su bili najbolji (morao se poštovati ključ naroda i narodnosti), crveni pasoš, farmerice i šuškavci iz Trsta. Međunarodni položaj i poštovanje tzv. nesvrstane pozicije u svetskoj diplomatiji, jer su svi znali, osim naših naroda i narodnosti, a posebno srpskog naroda, da smo vremenski oročeni i da smo mali, prolazni, doduše pozitivni incident koji se tragično okončao, ako se okončao… Dakle, ovde definitivno ne govorimo o jugonostalgiji, u pitanju je jedan složeni savremeni fenomen — titonostalgija.
Međutim, valjalo bi da generacije koje su koliko-toliko pismene i koliko-toliko istorijski osvešćene prihvate da fenomen jugonostalgije i Jugoslavije podrazumeva širi opseg okolnosti, fenomena, ličnosti, tragedija, ali i uspeha…
Pripadajući fenomeni
Jugonostalgija, da bi bila celovita, pored već pomenutih fenomena, mora da uključuje i kralja Aleksandra Karađorđevića, Sokolove, Jadransku stražu, banovine, rađanje fudbala i drugih pratećih sportskih kultova, kult vođe, diktaturu. Višenacionalni parlamentarizam koji je završio u antisistemskim pokretima kao što je ustaški, jer nije uspeo da se odupre spoljnim nasrtajima na Jugoslaviju i unutrašnjim protivrečnostima. Takav sistem nije u potpunosti uklonio strukturalne pretpostavke ni za destruktivno delovanje VMRO-a u Makedoniji.
Međutim, ta Jugoslavija je imala Ivu Andrića, Momira Korunovića, Slobodana Jovanovića, Ljubu Davidovića, Jovana Dučića, Milana Rakića, Miroslava Krležu, Vlatka Mačeka, Antona Korošeca, ali i ljude kao što su bili Petar (Pera Kapija) Živković, Rada Pašić, Mustafa Golubić i Ivan Meštrović.
Sa Meštrovićem priča postaje interesantnija. Prema nacrtima omiljenog kraljevog umetnika, podignut je Spomenik Neznanom junaku na Avali, baš gde je nekada bilo staro utvrđenje Žrnov. Stari kontroverzni grad-utvrđenje vojska je dinamitom srušila. Meštrovićev spomenik u sebi sadrži gotovo identičan broj karijatida (nosećih stubova u obliku ženskih figura koje u tradicionalnim nošnjama predstavljaju narode Jugoslavije) onom broju delova na koje se raspao, i još uvek se raspada, jugoslovenski prostor.
Teško je naći mesto gde ga upisati a da ne boli, ali mora da se pomene da je i Ante Pavelić sa svojim satrapima bio sastavni deo te Jugoslavije, i to kao jedan od njenih najvećih krvnika.
Jugoslaviju je činila i senka Crne ruke koja je polako, ali sigurno postajala crvena. Njen deo bili su i Solunci koji su prosili od Terazija do Kalemegdana, kao i Pašićevi stranački agitatori i operativci koji su dizali vile po beogradskom „krugu dvojke“ na krvi i herojstvu naših dedova sa Kumanova, Drine, Cera, Kolubare, Kajmakčalana, Solunskog fronta, iz Bitolja, Mojkovca… To su one iste famozne vile u koje će 1944. ući drugarice i drugovi iz VI ličke i V crnogorske.
Fenomen Jugoslavije uključuje i Jasenovac, Jadovno, Donju Gradinu, Kragujevac, Kraljevo, Banjicu, Staro sajmište, Prebilovce, građanski rat, bratoubilaštvo, pomirenje na silu i lažno bratstvo i jedinstvo koje je dovelo do još jednog zla 1991. godine.
Ide voz
Ali, da se vratimo na vozove i stanice kojima je Broz, prema striktno utvrđenoj agendi, putovao Jugoslavijom.
Kada je u pitanju Kosovo, sve je počelo 1950. godine. Iz pravca Kuršumlije, nakon posete Toplici, 31. maja 1950. godine J.B. Tito došao je vozom prvi put u zvaničnu posetu Kosovu.
Pre izgradnje čuvene plave kompozicije, on je od decembra 1946. godine koristio stariji kraljev, tzv. dvorski (sada predsednički) voz i preuređene vagone preuzete iz predratnog perioda.
Prvog dana posete, odmah nakon sastanaka u Komitetu i Gradskom odboru u Prištini, Broz je posetio Gračanicu, što je ujedno bio najvažniji događaj u istoimenom selu još od oslobođenja 1944. godine.
Njegova poseta presudno je uticala na zaustavljanje destruktivnih procesa koje su pokrenuli lokalni komunisti, a koji bi rezultirali pretvaranjem manastira Gračanice u samo dobro očuvan kulturno-istorijski spomenik.
Sutradan, 1. juna u Prištini, baš na železničkoj stanici, održan je veliki skup. Pred oko 50.000 građana J.B. Tito je održao govor u kome je pozvao na doslednu odbranu slobode i sprovođenje politike ravnopravnosti, bratstva i jedinstva (Tito na Kosovu, 1979, str. 14–15).
Istakao je da je Komunistička partija rešila nacionalno pitanje, a skup se nakon završetka zvaničnog dela pretvorio u opštenarodno veselje. Tako je barem zapisano u knjizi „Tito na Kosovu“ u izdanju Jedinstva iz 1979. godine. Knjiga je, inače, izdata u čast 60. godišnjice Komunističke partije, SKOJ-a, revolucionarnih sindikata i povodom 35 godina od pokretanja NIRO „Jedinstvo“.
Dok su se vredni ljudi i građani veselili u Prištini, Broz je istog dana stigao u Kosovsku Mitrovicu. Tu je posetio „Trepču“, ali i flotaciju u Zvečanu, te vodio višesatne razgovore sa ključnim elementom jugoslovenskog proletarijata – sa rudarima.
Zatim se u Zvečanu, ispred sada već nadaleko čuvenog Doma kulture, u uniformi maršala obratio radnicima, rudarima i okupljenim građanima. Nakon toga je njegova prva zvanična poseta Kosovu okončana (Tito na Kosovu, 1979, str. 17–20).