Prvostepena presuda izrečena je 28. jula prošle godine, kada su Rajković i Denić osuđeni na po 15 godina zatvora i da je reč o prvom slučaju u kojem je na Kosovu u odsustvu izrečena presuda za seksualno nasilje tokom rata.
Branilac Ivice Rajkovića Ljubinko Todorović žalbom je osporio činjenično stanje koje je utvrdio prvostepeni sud i tražio oslobađajuću presudu. Braniteljka Dragana Denića Milka Milosavljević žalila se zbog, kako je navela, bitnih povreda krivičnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, povrede krivičnog zakona i visine kazne, tražeći oslobađanje ili vraćanje predmeta na ponovno suđenje.
Predstavnica oštećene Makifete Saljuka tražila je, sa druge strane, da kazne budu povećane na po 20 godina zatvora, dok je Apelaciono tužilaštvo predlagalo da žalbe odbrane budu odbijene.
Apel: Suđenje u odsustvu bilo zakonito
Apelacioni sud zaključio je da je Osnovni sud pravilno primenio odredbe o suđenju u odsustvu, jer je utvrđeno da optuženi nisu dostupni kosovskim pravosudnim organima.
Sud je odbacio i tvrdnje odbrane da činjenično stanje nije pravilno i potpuno utvrđeno, ocenjujući da je prvostepeni sud pojedinačno i u međusobnoj vezi analizirao izvedene dokaze.
Prema odluci Apelacionog suda, prvostepeni sud je na osnovu skupa dokaza zaključio da su Rajković i Denić, zajedno sa drugim uniformisanim i naoružanim osobama, uz upotrebu sile seksualno napali žrtvu.
Apel je odbacio i navode odbrane Rajkovića da ga svedoci nisu identifikovali. Sud navodi da je neposredna žrtva tokom svojih iskaza ostala dosledna, detaljno opisivala osobe koje su je napale i Rajkovića identifikovala i na fotografiji.
Kada je reč o Deniću, Apel je ocenio da tvrdnja da nije identifikovan takođe nije osnovana, navodeći da je žrtva u iskazu opisala da ju je upravo on odvukao u sobu i izvršio seksualno nasilje, a potom ga identifikovala na fotografiji.
Sud je naveo i da je jedan od očevidaca rekao da je Rajkovića i Denića poznavao i pre rata, kada su radili kao policajci.
Odbrana ukazivala na nedostatak materijalnih dokaza
Jedna od ključnih tvrdnji odbrane bila je da ne postoje materijalni dokazi, poput DNK nalaza ili medicinsko-forenzičke dokumentacije, koji bi potvrdili individualnu odgovornost Denića.
Apel je i ovaj argument odbacio, navodeći da su činjenice u vezi sa seksualnim nasiljem utvrđene na osnovu iskaza žrtve i očevidaca.
Sud je ocenio i da odsustvo medicinske ili forenzičke dokumentacije ne umanjuje verodostojnost iskaza žrtve, imajući u vidu okolnosti oružanog sukoba, raseljavanje stanovništva i tadašnju bezbednosnu situaciju, zbog kojih je pribavljanje takvih dokaza moglo biti veoma teško ili nemoguće.
Apel je odbacio i argument da vreme izvršenja dela nije dovoljno precizno određeno. Iako tačan datum nije mogao biti utvrđen, sud je zaključio da je utvrđeno da se događaj zbio u drugoj polovini maja 1999. godine i da to ne ugrožava pravo optuženih na odbranu.
Potvrđene i kazne od po 15 godina
Apelacioni sud ocenio je da je Osnovni sud pravilno odmerio kazne i uzeo u obzir sve relevantne okolnosti.
Kao otežavajuće okolnosti sud je naveo prirodu i težinu dela, način njegovog izvršenja i teške posledice koje žrtva, prema odluci suda, trpi i danas.
Sud je posebno naveo da je žrtva seksualno napadnuta od grupe osoba, pod ozbiljnom pretnjom po život, u sopstvenoj kući i u prisustvu supruga, koji je takođe bio izložen pretnjama.
Apel je zbog toga zaključio da okolnosti na koje se pozivala Denićeva odbrana – odsustvo ranijih osuda, porodične okolnosti i protek vremena od događaja – ne mogu imati veću težinu od utvrđenih otežavajućih okolnosti.
Žalba zastupnice oštećene, kojom je traženo povećanje kazni na po 20 godina, odbačena je kao nedozvoljena, jer prema oceni Apela oštećena u ovom slučaju nema pravo žalbe na visinu krivične sankcije za ovo krivično delo.
Optužnica podignuta 2023.
Prema „Zakletvi za pravdu“, Specijalno tužilaštvo podiglo je optužnicu protiv Rajkovića i Denića u novembru 2023. godine.
Tužilaštvo ih je teretilo da su kao pripadnici policijskih snaga MUP-a Srbije, zajedno sa drugim osobama, tokom rata učestvovali u proterivanju i pljačkanju albanskog civilnog stanovništva, fizičkom i psihičkom nasilju, kao i seksualnom nasilju nad jednom ženom albanske nacionalnosti.
Uoči prvostepene presude odbrana je iznela završne reči, koja je tvrdila da tužilaštvo nije ponudilo materijalne dokaze koji bi potkrepili optužbe i osporavala identifikaciju i preciznost vremena događaja.
Apelacioni sud sada je te prigovore ocenio kao neosnovane i potvrdio prvostepenu presudu u celosti.