Slavuj i Perenić su 21. avgusta 1998. godine krenuli ka manastiru Sveti Vrači u Zočište da urade prilog o povratku otetih monaha. Viđeni su u Velikoj Hoči, u prepodnevnim satima, odakle su krenuli ka Zočištu.
Nakon nekoliko pređenih kilometara, skrenuli su na pogrešan put koji ih je odveo do pripadnika Oslobodilačke vojske Kosova (OVK). Od tog trenutka gubi im se svaki trag. Do danas porodice Perenić i Slavuj nemaju zvanične informacije o njihovoj sudbini.
Na mestu otmice UNS i UNS na Kosovu postavili su obeležje, koje je do sada rušeno devet puta, na kome na srpskom i albanskom jeziku, piše: „Ovde su 21. avgusta 1998. nestali novinari. Tražimo ih“.
Poslednji put ploča je srušena krajem jula ove godine. UNS će, sa svojim ogrankom na Kosovu i deseti put obnoviti ovo spomen-obeležje.
EULEKS je 2017. godine potvrdio da su Perenića i Slavuja oteli pripadnici OVK, odnosno da su ih, zapretivši oružjem, poveli u nepoznatom pravcu.
U jeku NATO agresije na SRJ na Kosovu su oteti i mnogi drugi novinari, a zvanične informacije o njihovom nestanku još uvek nisu poznate javnosti.
Godišnjica nestanka i ubistva Aleksandra Simovića
Aleksandar Simović bio je novinar švajcarskog Medija ekšn internešenela i prevodilac Centra za mir i toleranciju. Nestao je 21. avgusta 1999. godine u Prištini.
Deo Simovićevih posmrtnih ostataka pronađen je u selu Obrinje kod Glogovca.
Tog 21. avgusta 1999. godine Aleksandra Simovića i njegovog prijatelja Albanca oteli su ljudi u crnim uniformama sa crvenim oznakama na rukama i odveli u nepoznatom pravcu, saznao je UNS istraživajući ovaj slučaj. Aleksandrov prijatelj je nakon toga pušten.
U dokumentima Jedinice za nestala lica UNMIK-a navodi se: “Kada je Aleksandar zarobljen, jedan Albanac je bio sa njim. Taj Albanac je oslobođen narednog dana. Aleksandar je od tada nestao bez traga”.
Prema istraživanju UNS-a, u dokumentima UNMIK-a nalaze se i detalji o otmici, uključujući i ime svedoka (V.S.) koji je opisao poslednji susret sa Aleksandrom Simovićem, dan pre otmice, 20. avgusta 1999. u džez klubu “Ćafa” (Qafa).
Spominje se i žena koja je tada Simovića upozorila da bude oprezan, nakon što je za susednim stolom prepoznala trojicu pripadnika OVK “jer ih je ranije srela u Tetovu, u Makedoniji”.
U ovim dokumentima piše i: „Kidnapovan je 21. avgusta 1999. godine u kafiću Pikaso (Picasso) u Prištini. Tu je bio sa prijateljem Albancem. Uveče su dva nepoznata Albanca došla u kafić i odvela Simu i njegovog prijatelja. Kasnije je ovaj Albanac vraćen, ali Sima nije. Nema informacija o Albancu koji je bio sa Simom, ali ga vlasnik kafića poznaje (u dokumentu je zatim navedeno ime vlasnika kafića)“.
Jedinica za nestala lica UNMIK-a, 22. februara 2000, tražila je od regionalnih istražnih jedinica policije UNMIK-a, Centralne jedinice za krivičnu istragu (CJKJ), granične policije, Međunarodnog Komiteta Crvenog krsta (MKCK) i KFOR-a informacije u vezi sa Aleksandrom Simovićem.
Za istraživanje koje je UNS sproveo o ubijenim i otetim novinarima na Kosovu, Stevan Simović, otac ubijenog Aleksandra Simovića Sime rekao je da je „njegov sin bio svedok zverskih zločina“.
„Pretpostavljam da su ga zato uklonili. Video je unakažena tela 14 Srba žetelaca u selu Staro Gracko, nedaleko od Lipljana. Bio je svedok kada su pronašli obezglavljenu baku Ljubicu Vujović…“, rekao je Stevan Simović.
U izveštaju policije UNMIK-a, pod brojem TD/738/01, od osmog juna 2001. godine, navode se detalji o otkriću posmrtnih ostataka u šumi u opštini Glogovac: „U međuvremenu je u šumi pronašao ljudske kosti, lobanju i obuću. Patrolna jedinica je došla do tog mesta i pronašla isto. Nakon toga je na lice mesta izašla istražna jedinica i obezbedila ga, obavestila je kontrolu u Prištini i od njih zatražila da obaveste forenzičku jedinicu, kao i istražnog sudiju i regionalni odsek za ubistva (ROU)…“
„Pretpostavljam da su našem sinu odrubili glavu i da su sahranjene samo sitne kosti od lobanje. Ali mi smo porodica koja ne mrzi. U našem biću ne postoji gen mržnje, tako smo vaspitani i tolerantno samo živeli sa svima“, rekao je otac Aleksandra Simovića.
Ubistvo novinara i prevodioca Aleksandra Simovića Sime, jedini je od 14 slučajeva ubijenih i kidnapovanih novinara i medijskih radnika na Kosovu, koji je EULEKS istraživao kao ratni zločin, saznalo je Udruženje novinara Srbije (UNS).
„To je jedan kroz jedan ratni zločin“, istakla je 2017. godine za UNS šefica Euleksa Aleksandra Papadopulu, ali nije imala odgovor na pitanje da li će se ovaj zločin naći pred Specijalnim sudom za ratne zločine OVK u Hagu.
Kidnaperi i ubice do danas nisu pronađeni.
Tragične sudbine novinara
Dopisnik Politike i novinar prištinskog Jedinstva Ljubomir Knežević otet je 6. maja 1999. godine kod Vučitrna u podnožju planine Čičavica.
Fotoreporter Momir Stokuća je 21. septembra 1999. godine ubijen u kući u kojoj je živeo u centru Prištine. U Prištini je 9. septembra 2000. godine nestao i novinar srpske redakcije Radio Kosova Marjan Melonaši.
Urednik Radio televizije Priština Krist Gegaj ubijen je u Istoku septembra 1999. godine, tri meseca nakon dolaska međunarodnih snaga.
Na Kosovu su u periodu od 1999. do 2005. godine ubijeni novinari listova Bujku Afrim Malići (1998), Informator Informativnog centra Kosova Enver Maljoku (1999), Rilindja Šefki Popova (2000) i Bota sot Džemailj Mustafa (2000), Bekim Kastrati (2001) i Bardulj Ajeti (2005). Za Badrulja Ajetija je poznato da je ubijen iz vozila u pokretu kod sela Brasaljce.
Istragu o nestalim i ubijenim licima je najpre vodio UNMIK, a zatim EULEKS, koji je potvrdio da su pripadnici OVK oteli Perenića i Slavuja.Sada je nadležnost za rasvetljavanje ovih zločina pred kosovskim institucijama.
Rezolucija o ubijenim i nestalim novinarima na Kosovu
U maju 2024. godine, Rezolucija o ubijenim i nestalim novinarima na Kosovu u periodu od 1998. do 2005. godine, koju je predložio UNS, jednoglasno je usvojena na Godišnjoj skupštini Evropske federacije novinara (EFJ) u Prištini.
Ovom Rezolucijom Skupština EFJ-a traži da Upravni odbor ove federacije od UNMIK-a, EULEKS-a i vlasti na Kosovu zahteva da se formira međunarodna ekspertska Komisija koja bi pomogla u istraživanju ubistava, kidnapovanja i nestanaka 19 novinara i medijskih radnika na Kosovu u periodu od 1998. do 2005. godine.
U njoj se ističe da Skupština EFJ-a traži da se u rad međunarodne Komisije za istraživanje ubistava, kidnapovanja i nestanaka novinara i medijskih radnika na Kosovu u periodu od 1998. do 2005. godine, kao eksperti, uključe sudije i tužioci iz Beograda i Prištine, predstavnici međunarodnih misija koje su u pomenutom periodu bile zadužene za vladavinu prava na Kosovu (UNMIK i EULEKS), kao i predstavnici UNS-a i Asocijacije novinara Kosova (AGK).
Od Specijalnog suda za ratne zločine na Kosovu sa sedištem u Hagu ovom Rezolucijom zatraženo je da otvori istrage o ubijenim i nestalim novinarima i medijskim radnicima na Kosovu od 1998. do 2005. godine.
Traži se i da Ujedinjene nacije sprovedu zaključke Savetodavne komisije Ujedinjenih nacija za ljudska prava (HRAP), a u kojima se konstatuje kršenje Evropske konvencije o ljudskim pravima u radu UNMIK-a i potreba obeštećenja porodica žrtava.
Savet ministara EU, piše u Rezoluciji, treba da ustanovi da li je EULEKS prekršio Evropsku konvenciju o ljudskim pravima.
„Skupština EFJ-a traži da EU, koja je preuzela obaveze da postupa u skladu sa međunarodnim rezolucijama, u potpunosti poštuje ovu Rezoluciju i doprinese istragama ubijenih i nestalih novinara i medijskih radnika na Kosovu, kao i da o preduzetim koracima obavesti IFJ, EFJ i javnost“.
Rezolucijom se poziva Upravni odbor EFJ-a da u saradnji sa drugim organizacijama, udruženjima, Savetom Evrope, Ujedinjenim nacijama i OEBS-om, kao i drugim međunarodnim telima redovno prati istrage ovih ubistava, kidnapovanja i nestanaka i da o tome obaveštava javnost.