„U tome je problem, u tome je kvaka 22. Bez osnivanja ZSO nema pune normalizacije“, podvlači Savković za Kontakt Plus.
Upozorava da će se, ako ta prilika isklizne, ceo format učešća Srba u političkom životu Kosova svesti na zagarantovane mandate u skupštini, a kako će se ti mandati dalje raspoređivati, zavisiće i od toga da li će doći do političkih promena u Beogradu, koje bi, dodaje, otvorile horizont većeg pluralizma u srpskoj političkoj zajednici na Kosovu.
Dijalog bez rezultata i bez jasnog cilja
Marko Savković ističe da dijalog već nekoliko godina nema nikakve rezultate, a i dalje se odvija jer postoji interes da se, ako ništa drugo, drži otvorena linija komunikacije, iako ni EU, „nema jasnu ideju šta dalje“.
„To ne govori o sposobnosti ljudi, takav je kontekst. Rešenje se ne može nametnuti, nema ni želje da se nametne, ne postoji ni politička volja ni kapital za to“, objašnjava on.
Zato je, smatra, hitno potrebna reevaluacija dijaloga, jasan mandat i jasno definisan cilj – a to mora da kaže Evropska unija.
„Ne može se više kriti iza formulacije ‘mi facilitiramo’. Za Zapadni Balkan i način na koji naši političari rezonuju, to apsolutno nije dovoljno“, ističe Savković.
Istovremeno, već godina se, dodaje, postavlja pitanje šta je uopšte ostalo da se ispregovara, jer je kroz integraciju i prethodne sporazume mnogo toga dogovoreno, a deo toga nije ispunjen. Spremnost da se to promeni ocenjuje kao ravnu nuli:
„Imamo situaciju da, istovremeno s pozivima na nastavak dijaloga, jedna strana drugoj hapsi ljude na prelazima“.
Hapšenja mu, kako kaže, sa strane deluju dosta arbitrarno, s obzirom na veliki broj ljudi koji su krajem devedesetih bili uključeni u dejstva na Kosovu:
„A na Kosovu, ako sam dobro razumeo, vas maltene komšija može prijaviti da sumnja da ste počinili ratni zločin i ode se u zatvor. To je prava travestija pravde, jer je onaj ko je počinio ratni zločin otišao, odnosno pobegao. A ostali su oni koji su verovali u neku budućnost na Kosovu“.
Retorika koja dehumanizuje
Od EU očekuje i da jasnije pritisne aktere da prestanu s retorikom i načinom na koji nazivaju drugu stranu. Podseća da je na jednom sastanku skrenuo pažnju da ministar u Vladi Srbije ne može da naziva Albance pogrdnim imenom.
„Kada to izgovorite sto puta, sto prvi put to postaje normalizovano i onda krećemo da dehumanizujemo drugu stranu u pregovorima“, kaže Savković, naznačujući da su slični procesi prisutni i na Kosovu.
Brisel, međutim, prema njegovoj oceni, nije spreman da u ovom trenutku potroši mnogo svog kapitala i kredibiliteta, a glavna „šargarepa“ – članstvo u EU – deluje daleko i za Srbiju i za Kosovo.
Svi smo u limbu
Dvadeset sedam godina od kraja ratnih sukoba, Savković vidi delimičan neuspeh međunarodnog faktora, ali i odgovornost Beograda i Prištine, koji prostor otvoren u drugoj deceniji ovog veka nisu iskoristili za punu normalizaciju bez priznanja.
„Svi smo ostali u limbu. Najviše Srbi na Kosovu, ali i Kosovo“, kaže on, navodeći da Kosovo ima male izglede da ga priznaju pet članica EU koje to nisu učinile, da je daleko od članstva u EU, a da Srbija, 20 godina nakon obnove nezavisnosti, i dalje ne zna gde su joj granice.
Kao upozorenje navodi Nagorno-Karabah:
“Svi smo mislili da je to zamrznuti konflikt, ali zamrznuti konflikti se vrlo lako podgreju i eskaliraju, jer strane u sukobu, umesto da teže rešenju, čekaju priliku za revanš“.
Za bezbednost Srba prvo odgovorna Kosovska policija i Kurtijeva vlast
Na pitanje koga vidi odgovornim za bezbednost Srba na Kosovu, Savković odgovara da je to u prvoj instanci Kosovska policija, a zatim politička elita: premijer Kurti, ministar unutrašnjih poslova i „cela ta nomenklatura koja u svojim izjavama često ostavlja prostor da se Srbi na Kosovu vide kao neka vrsta unutrašnjeg remetilačkog faktora“.
EULEX, kaže, ima drugačiju ulogu i ne može da interveniše u krizi koja se razvija, dok mu je funkcija KFOR-a, osim u fizičkoj zaštiti manastira Srpske pravoslavne crkve i drugih svetinja, sve teže uočljiva.
Najavu KFOR-a da će se povući sa glavnog mosta u Mitrovici jer se situacija popravila, Savković dovodi u pitanje. Ukidanje srpskih institucija, kako kaže, dalo je argument onima koji smatraju da, ako Priština ima kontrolu, međunarodne snage treba da ostanu samo kao faktor odvraćanja.
„Odvraćanja koga? Beograda? Ja ne vidim da postoji faktor odvraćanja kada se sprovode vrlo jednostrane odluke vlasti u Prištini, jasno usmerene protiv srpske zajednice, uvek pod izgovorom očuvanja vladavine prava“, kaže on. Upozorava da trenutno smirenje ne znači da situacija ne može brzo da eskalira, a tada kapacitet KFOR-a za reagovanje možda neće biti adekvatan.
Presuda koja ne približava pomirenju
Govoreći o presudi Specijalizovanih veća u Hagu, kojom su Tači, Krasnići, Veselji i Seljimi osuđeni na ukupno 81 godinu zatvora, a Tači na 25, Savković smatra da ona predstavlja malo zadovoljenje za žrtve, ali da nas reakcije na Kosovu ne približavaju pomirenju.
„Kosovo se prvi put suočava s tim da stvarnost nije crno-bela, da su zločini činjeni i s njihove strane. Međutim, to suočavanje ne ide nikako“, ocenjuje izdvajajući kao posebno razočaravajuće prizore studenata na Kosovu koji pružaju bezrezervnu podršku osuđenima.
Kurtijevo osporavanje presude ne vidi kao iznenađenje, s obzirom na to kako tretira Briselski sporazum i druge međunarodne obaveze. Samoopredeljenje je, podseća, jedina relevantna opcija koja se dosledno protivila osnivanju suda, jer ga vidi kao nametnut spolja. Takva relativizacija, prema njegovim rečima, pokazuje visok stepen identifikacije s osuđenima. A „kao prizor u ogledalu“ onoga što često radi i vlast u Beogradu.
Bezbednosnu situaciju posle presude ocenjuje kao relativno mirnu.
Kriza koju delimo
Savković zaključuje da se ljudi na Kosovu bore da održe svoju budućnost i da ima mnogo pozitivnih primera, ali da smo daleko od rešenja.
„Najgori utisak mi je da ne postoji svest da je ovo zajednička kriza, kriza koju delimo s Albancima“, podcrtava, dodajući da se odnosi Beograda i Prištine vode kao igra nultog zbira, za kraj ističući:
„Izuzetno poštujem hrabrost ljudi i njihovu borbu za bolju budućnost i mislim da je to mnogo teže na Kosovu nego ovde u Beogradu“.