Šta je Kosovo za nekoga ko se tu rodio, neko vreme proveo van Kosova, a potom se vratio da radi ono što radi od početka svoje karijere – da se bavi novinarstvom. Andrija Lazarević, novinar iz Zubinog Potoka – gost je podkasta „Šta je meni Kosovo?”. Sumirali smo ukratko tvoj životni put – rodio si se u Zubinom Potoku, odrastao i u nekom trenutku odlučio da gradiš novinarsku karijeru. Možeš ukratko da nam kažeš odakle interesovanje za tim i da li je možda područje u kojem živiš na neki način odredilo čime ćeš se baviti?
Apsolutno je područje na kojem živim odredilo moj put. Sve je počelo kada su bile barikade – 2011. godine. Čuvene barikade – dve godine pre potpisivanja Briselskog sporazuma, kada je Zubin Potok bio u najviše centru pažnje.
Imali smo tada barikade u Jagnjenici, sukobe u Klisuri i Varagama. Verovatno se ljudi koji su pratili to, sećaju – i tada je Kosovo, za razliku od danas, bilo u fokusu i svetske i domaće javnosti, samim tim i medija. Izveštavanje svih srpskih medija bilo je neprestano, vesti, to je bilo 2011. godine kada sam imao 11 godina i učinilo mi se tada da je to nešto što je pre svega uzbudljivo, jer je bilo tenzično.
Sedam godina kasnije, kada sam završio srednju školu, odlučio sam da odem u Beograd i upišem fakultet, smer novinarstvo na Fakultetu političkih nauka. Iz ove perspektive sada, a o tome smo pričali baš i na psihoterapiji, jeste Kosovo – kao fenomen i kao trauma koju smo doživeli, kao neko ko je bio deo zajednice koja je prošla stresne događaje – delimično je odredilo čime ću se baviti, jer sadašnjim bavljenjem ovim poslom koji je i dalje tenzičan, kao da nadopunjavamo stare nezavršene radnje i traume onoga što smo doživeli.
Šest ili sedam godina sam proveo u Beogradu. Nakon toga je veza sa Kosovom bila previše jaka i prirodna, shvatio sam da o Kosovu najbolje može da se izveštava, piše i priča samo onda kada ste sto odsto deo te priče, kada ste tu i kada sa ostatkom zajednice svakodnevno prolazite kroz sve probleme i muke. Tako da sam odlučio da se vratim pre godinu dana i, evo, sada ponovo aktivno živim i radim na Kosovu i izveštavam o Kosovu sa Kosova.
Kada kažeš da si imao jedanaest godina u tom trenutku kada su se dešavale vesti baš iz tvog mesta i, zaista je bilo i sukoba na tim barikadama u Zubinom Potoku i najrizičnijih stvari koje su se događale, o čemu jedan jedanaestogodišnjak u tom trenutku razmišlja? Da li ti se već iskristalisalo da ti je zanimljivo to što rade novinari ili ti želiš da nekome objasniš te probleme, šta ti u tom trenutku razmišljaš kada gledaš i odrastaš u okruženju koje nije normalno za mnoge tvoje vršnjake, u tom periodu, u mnogim krajevima sveta?
Ja sam se čak sa tih jedanaest godina igrao uveče novinarskih emisija gde izveštavam sa barikada, a preko dana su bile tenzične situacije, opasne po život, jer kada je bio prvi najveći udar, kada su došle specijalne jedinice tadašnje ROSU formacije, prvi put na Jarinje i Brnjak, posle toga smo imali oružani sukob sa jednom stradalom osobom, stradao je kosovski policajac. Ta pucnjava se odvijala najviše kilometar, možda i manje – od moje kuće i mi tada nismo znali šta se dešava. Čuli smo samo pucnjavu i bukvalno smo strahovali za život.
Ja sam kao neko ko je imao jedanaest godina vrteo razne scenarije po glavi – kako će oni da probiju tu improvizovanu barikadu, pa da krene nasilno proterivanje. To je bio deo opšteg narativa tada, a onda bih uveče „izveštavao” o tome što se događalo.
Kako su izgledali ti „izveštaji”? Da li se sećaš?
To je bilo o tome šta se dešava na barikadama. Imao sam pokvarene slušalice koje su tad bile sa kablom i brat bi me snimao nekim lošim telefonom. Kamera, ko zna, možda dva megapiksela je imala i mi bismo imali te „večernje emisije” gde sažimam ceo dan šta se dešavalo.
To je zapravo bio beg. To je bila dečija igra koja je beg, a i onda je to preraslo u ljubav prema ovoj profesiji. Ali, iz ove perspektive – to je bio klasičan beg od tih dešavanja. Imali smo sirene, pucnjavu na nekoliko stotina metara. Znači, fizička pretnja po život. Nije to tamo negde daleko tenzično, pa da čujete da se nešto dešava, nego je to tu, ispred vaše kuće, da ne govorim o tome posle kada su usledili pretresi zbog ubistva kosovskog policajca. To su bile noći i noći gde strepite da li će da dođu. Tada je KFOR vršio pretrese po Zubinom Potoku, a EULEX je vodio istragu o ubistvu kosovskog policajca. Onda svaku noć, kao neko ko ima jedanaest ili dvanaest godina – spavate i ležete sa mišlju da možda mogu da dođu u blizini vaše kuće ili kod vas, jer se nije znalo po kom sistemu uopšte vrše pretrese, a o školi koju nismo imali to tek da ne govorim. Krenemo ujutru u školu, vratimo se odmah, ili se vratimo posle dva časa. Ceo taj period mi je ostao u jednom mutnom, lošem i tamnom sećanju.
Sedam godina kasnije upisuješ Fakultet političkih nauka i tu se srećeš sa ljudima koji su iz različitih mesta i koji su imali takođe svoje motive zašto su odlučili da se bave tvojim poslom. Kako izgleda atmosfera u Beogradu? Je li postoji interesovanje za ono što je tvoja tema, a to je sve ono što se događa ovde, na Kosovu?
Da, jeste, Kosovo je uvek zanimljiva tema svima. Uvek kad to kažete nekome iz centralne Srbije, postoji doza interesovanja pre svega zbog preovlađujućeg mišljenja da mediji ne prenose kompletnu, pravu sliku sa Kosova, iako naravno postoje mediji koji to čine. Onda da im kažete kakva je stvarna situacija, ali i zbog različitih narativa koji vladaju o Srbima sa Kosova poslednjih decenija, o čuvenim lagodnim životima i ostalim stvarima i, onda je i to bila moja misija.
Moram ovde da te zaustavim, jer je zanimljivo. Kažeš o lagodnim životima, ima taj narativ: „Evo, ovi su došli, ovi su došli, prodali su imanje i sada su ovde, nama – uzeli poslove, sve su nam uzeli”. Ili ima onaj drugi kako su to samo neki ljudi koji čekaju socijalnu pomoć.
Ima više narativa.
Ima više narativa. Ima više, ali su ova dva dominantna.
Ne želim da demantujem da postoje, ali u svakom prostoru na svetu postoje pojedinci koji su se okoristili o krizu. To nije zaobišlo ni Kosovo. I mi u zajednici imamo ljude koji su profitirali od svega lošeg što nam se desilo, ali je veći broj običnih ljudi, ili nas građana koji žive normalne živote.
Da, plate jesu veće običnih građana u prosveti ili zdravstvu u odnosu na građane u centralnoj Srbiji, ali su prosto i dešavanja i uslovi života ovde bili znatno drugačiji i teži, ali, opet, to nije kompletna slika. Iza te slike žive obični ljudi koji nose traume stare dvadeset godina, da ne pričam o tome šta se sve dešavalo 2004, 2008, 2011. a, opet i poslednjih nekoliko godina od Banjske naovamo već i da ne govorim. Tako da je bilo značajno razgovarati sa ljudima iz drugih mesta i demantovati sve te narative, odnosno ne demantovati, nego sam ih svodio na nivo – da, postoje pojedinci, ali nema generalizacije. Kada je Kosovo u pitanju pogotovo nema mesta generalizaciji.
Ali, inače i bilo koja tema. Ljudi su često skloni generalizaciji.
Jeste, ali ovde je toliko složena sredina i situacija da zaista samo neko ko dosta prati ili ko je u velikoj komunikaciji sa ljudima odavde može da ima kompletnu sliku.
Kako ide taj dalji put? Ti si radio na portalu Nova, i dalje u stvari radiš. Radio si, dakle, u Beogradu. U kom trenutku počinješ da radiš? Kako to izgleda? Ti se tada baviš i Kosovom, ali i nekim drugim temama. Kako je to izgledalo i kakav si odnos u tom trenutku imao prema Kosovu?
Ja sam počeo da radim kao praktikant 2021. godine, znači, sa dvadeset i jednom godinom, gde sam tada došao na portal Nova i prvih godinu i po ili dve dana sam radio teme koje su se ticale društva. Tada su to bilo socijalne teme, ekonomske, prosveta, ali paralelno s tim sam koristio svaku moguću priliku da uđem na političku rubriku da „gostujem”, jer je to bilo podeljeno po rubrikama.
Kosovom se bavila isključivo (rubrika) politika i povremeno (rubrika) društvo za životne priče, ali vrlo retko. I onda, prirodno, 2022. ili 2023. – prelazim na političku rubriku i tu onda imam priliku da se bavim Kosovom svakodnevno. Skoro svake nedelje je bilo po nekoliko važnih tema sa Kosova. To je bila fantastična prilika da lokalne teme prenesete na „nacionalni nivo”, na medij koji je u centralnoj Srbiji. Tada je bilo aktuelno zauzimanje opština od strane albanskih gradonačelnika. Posle toga smo imali Banjsku. Pre toga smo imali letnja, tenzična hapšenja. Imali smo i tada dogovore u Briselu i dijalog koji je u tom trenutku bio aktivan. Imali smo Ohridski sporazum. Znači, to su bile krupne i važne teme koje sam obrađivao, imao priliku da to stvarno radim temeljno, a i do samog kraja sam radio paralelno politiku i Kosovo kao jedan izdvojeni segment politike. Međutim, sve to vreme sam osećao neku vrstu nekompaktne celine, kao da mi nešto fali, a u stvari fali ono…
A, ti pre toga i nisi imao priliku da izveštavaš sa Kosova sem ono kao dete?
Ne, ne, imao sam…
Ne, dolazio si, ali ne da budeš sve vreme tu, to hoću da kažem.
Ne, ne, ne, sve vreme. Ja sam često dolazio, radio neformalni sporazum o priznanju kosovskih dokumenata, ustoličenje patrijarha i pojedine događaje, ali da konstantno budem tu i sve vreme na raspolaganju zajednici, kako volim da kažem – ne. Do aprila 2025. godine kada donosim odluku da je dosta, u smislu dosta tog izveštavanja na taj način, sa daljine i dajem otkaz. Onda započinjem angažman kao saradnik Nove sa Kosova i vraćam se ovde da živim i radim i, evo, to traje već godinu i po.
Pre nego što se vratimo na tvoj povratak. Kada si pokušavao te teme da radiš uprkos tome što nisi bio ovde (na Kosovu), bio si u Beogradu. To nije umanjivalo količinu informacija koju ti imaš zato što je tvoja porodica ovde, prijatelji, kolege, mnogo kontakata imaš, svakako više nego većina tvojih kolega u tom trenutku. Da li si imao, na primer, dilemu i problem kako toj publici da objasniš, jer su to kompleksne teme, a očekuje se da ih pojednostaviš? Novinarski standardi zahtevaju da što jednostavnije objasniš, da bi razumela publika različitih obrazovnih, starosnih kategorija. Da li ti je to bilo izazov? Jer jedna je stvar kad razgovaraš sa ljudima koji poznaju tu temu, a druga je kada treba kolegama, a onda i toj publici da objasniš.
Jeste, to je bio veliki izazov i moj mozak je bukvalno radio na dva „moda”. Jedno je lokalni kontekst, kada pišem lokalnu vest za lokalnu publiku – to je jedan način rada, a kad znam da treba da sednem i da pišem tekst za čitalačku publiku u centralnoj Srbiji, to je potpuno drugo, jer ne možete samo da stavite, na primer, privremeni organ Opštine Kosovska Mitrovica u tekst, a da ne objasnite da su 2013. godine potpisivanjem Briselskog sporazuma faktički ukinute, raspuštene srpske skupštine opštine na Kosovu i da su zamenjene privremenim organima i da nisu održani lokalni izbori od 2012. I onda ljudi pitaju kako je to privremeni organ Opštine Zubin Potok, a čujemo na RTS-u privremene institucije u Prišini. Pa ko je tu privremen, a ko nije? Taj jedan mali disclaimer, ta jedna mala rečenica koja daje kontekst i menja sve. Mada je to značajno i za lokalnu publiku, ali oni već znaju šta su privremeni organi, da postoje dva sistema kosovski i srpski…
Da je u suštini ovo privremena uprava kao što postoji u bilo kojoj opštini kad se uvedu privremene uprave s tim što one imaju ograničeno trajanje.
Ovde traje već koliko? Više od deceniju.
Od 2012… Četrnaest godina? Da, četrnaest.
Ali oni su i dalje aktivni, da kažemo, samo van Kosova sada.
Da li si imao utisak da naspram onog interesovanja kada neko čuje da si sa Kosova obavezno pita, postoji interesovanje, ali da li je to ono opšte učtivo pitanje radi pitanja – „kako je dole?”. Ili kakav si utisak stekao o tome, da li postoji volja da se istinski razumeju različiti aspekti te teme i različiti uglovi?
Bilo je različitih iskustava. Bilo je pre svega od kolega, ali i nekih ljudi čijie su babe i dede recimo, davnih godina otišli sa Kosova, pa oni nisu nikada ni bili ovde, ali znaju da imaju neku vezu sa Kosovom.
Od njih je vladalo dublje interesovanje. Ima i površnih pitanja kad kažete da ste sa Kosova. „Stvarno? Pa kako je dole?”. To čuveno pitanje na koje ne može da se odgovori nikad ni u jednoj rečenici, a ni u nekom dužem razgovoru.
Više je -„Sedi da ti kažem”.
Ovaj podkast je malo, možda pre puta dva da pričamo kako je. Tako da su interesovanja ljudi bila različita, ali nije manjkalo interesovanje, a suprotno veštački stvorenim narativima kako se sad publika manje interesuje za Kosovo i slično. To apsolutno nije tačno.
Imao sam priliku da na jednom mediju dobijem sav mogući prostor da plasiram teme koje se tiču Kosova, a koje su nekad bile lokalnog karaktera. Mada, nijedna tema na Kosovu suštinski nije lokalna. Uvek je šireg konteksta. Tako da bilo je različitih iskustava i mišljenja što se toga tiče.
Ali, čitali su se ti tekstovi, je li tako?
Jesu.
Sada da dođemo do toga kada odlučuješ da se spakuješ i da se vratiš na Kosovo. Kako je došlo do te odluke? Šta je bila inicijalna kapisla ili šta je tu presudilo? U redu, jasno je, želeo si da o Kosovu izveštavaš sa Kosova, ali ima li nešto što je tu presudilo?
To je trajalo godinu i po dana, a možda i više, „kuvanje” te odluke u meni. Glavni faktori su bili veliki događaji koje sam fizički propustio da izveštavam o njima, jer nije isto kada ste na terenu negde, bez ozbira na sve informacije i kontakte koje si pomenula i uz poznavanje konteksta.
To je, recimo, bilo kada se dogodila Banjska, kada su bili nasilni upadi u opštine Zubin Potok, Zvečan i Leposavić, svi ti događaji koji su se dogodili posle toga, hapšenja na šetalištima u Mitrovici, sve što sam propustio u fizičkom smislu mi je uvek bila bolna tačka, jer sam osećao da nisam deo jednog važnog vremenskog razdoblja.
Dolazio sam nekoliko puta mesečno iz Beograda i svaki put sam imao osećaj koji se intenzivirao pred samu odluku o dolasku da to treba da se desi. U međuvremenu sam napisao zbirku pesama, svoju knjigu, imao promociju u Mitrovici i u Zubinom Potoku i posle te promocije u Mitrovici – to se desilo.
Ja sam u danu pre nego što ću se vratiti u Beograd, doneo odluku da ću da dođem, da dam otkaz i da se vraćam. I tako je bilo. Iznenadio sam ljude iz svog okruženja, iako su oni znali donekle da planiram da donesem tu odluku. Za dvadeset četiri sata sam došao u Beograd, dao otkaz, javio da se vraćam kući. Narednih nedelju dana ispregovarao sam novi angažman – da ću da budem saradnik i za nedelju dana od tog trenutka sam se vratio – trinaestog aprila 2025. zauvek, zauvek na Kosovo.
Šest dana pre godišnjice Briselskog sporazuma.
Da. Slučajnost.
Je li dovoljna ta vremenska distanca da analiziraš svoju odluku i da li je to bila samo profesionalna ili je bila i lična odluka?
Naravno da je bila i lična, jer svih šest, sedam godina u Beogradu proveo sam u tihoj patnji za mojom sredinom, za ljudima, porodicom, prijateljima naravno, iako sam izgradio, paralelno sam tim i život u Beogradu, stekao puno prijatelja i kolega.
Nije to bila samo čisto profesionalna odluka, ali mislim da je odnos pedeset/pedeset. Nije mnogo prevagnuo privatni momenat u odnosu na profesionalni. Prošlo je više od godinu dana otad. Mogu da kažem jedna od retkih najboljih odluka u mom životu, odnosno najbolja je bila da se vratim, uz puno poteškoća koje život ovde na Kosovu nosi, i profesionalni i privatni.
Sama činjenica da sam sada na stoprocentan način deo zajednice, da izveštavam o njoj, da sa njiom živim, da zajedno delimo probleme, to puno pomaže u radu i neuporedivo je sa onim kada, iako znate kontekst, pratite sve iz daljine. Potpuno je drugačije.
I ti se vraćaš u Zubin Potok, iliti Ibarski Kolašin.
Da, Stari Kolašin.
Šta ti je nedostajalo? Tu gde je i jezero Gazivode…
Prvo okruženje koje je potpuno drugačije, način života, tempo, porodica, kuća, moje dvorište, kako ga nazivam – moje srećno mesto.
Svaki dan kad uđem u dvorište, posle napornog dana, setim se trenutka kada sam prvi put spakovao ceo život iz Beograda u tri kofera i vratio se kući. Bilo je tada komentara u mom okruženju da li doživljavam povratak kao poraz, te da li je to poraz ili pobeda.
Nije ni poraz, ni pobeda zapravo, nego je samo jedan prirodan sled događaja u odnosu na sve ono što sam radio i živeo. Jedna prijateljica, kada smo pre nekoliko dana sumirali proteklih godinu dana, izgovorila je jednu rečenicu koja mi je bila lepa – „Vratio si se na Kosovo, kada ti je Kosovo bilo potrebno, a i kad si ti bio potreban Kosovu.”
To je bilo autentično i saživeo sam se sa tom rečenicom i mislim da je tačna, zato što su vremena sada toliko teška za srpsku zajednicu na Kosovu i treba neko da piše i da priča o tome, a kolegama ovde treba pomoć, jer su sve redakcije desetkovane. Nema mladih novinara, nema želje za bavljenjem novinarstvom, da ne ponavljamo priče, sve kolege koriste priliku u svim gostovanjima da kažu kako nema finansija za srpske medije, neće niko da se bavi novinarstvom, i što nas je više, ojačavamo srpske medije na Kosovu, a da ih nema situacije odavde ne bi bile prikazana na pravi način.
Više puta sam govorio da su lokalni mediji koji izveštavaju na srpskom jeziku na Kosovu najznačajniji deo priče o Kosovu i da na najprofesionalniji mogući način odrađuju posao. Za razliku od većine medija, većine, ne svih medija iz Beograda koji izveštavanje o Kosovu prilagođavaju različitim političkim interesima. Ovo je čista lokalna priča, zato što u lokalnim medijima rade ljudi iz zajednice i to doprinosi tome da izveštaji budu zaista onakvi kakvi treba da budu. I to se razlikuje od drugih lokalnih medija u centralnoj Srbiji koji imaju sreću da žive. I oni se, naravno, suočavaju sa svojim problemima, ne umanjujem ih, ali ovde su specifični problemi i teška situacija, tako da, dok god postoje lokalni mediji, oni čine jedan od poslednjih bedema srpske zajednice na Kosovu, to sam siguran.
U stvari, na neki način, mediji koji izveštavaju na srpskom jeziku praktično su dopisnici velikim medijima u Beogradu, jer sve informacije prvo vi saznate, pa ih preko vas, zahvaljujući vama, znaju i drugi mediji. Dakle, nisu to samo lokalni mediji koje čitaju ljudi odavde, građani iz Mitrovice, Leposavića, Zubinog Potoka…
…To pokazuje analitika, na primer, društvenih mreža. Ako govorim za Zubin Potok INFO gde je toliko interesovanje i ne samo iz gradova iz centralne Srbije, nego iz regiona za dešavanjima na Kosovu. To je Crna Gora, Republika Srpska, Bosna i Hercegovina u celini.
Statistika pokazuje da je veliki postotak ljudi koji želi da zna neku priču koja je naizgled lokalna, kao što je, na primer, prefarbavanje znaka „Ja volim Mitrovicu”. Sada mi je to palo napamet, jer smo u blizini tog znaka. Postoji veliko interesovanje publike, jer te brojke prevazilaze na svim medijima lokalnu publiku.
Koliko su u stvari lokalne teme samo „lokalne teme” i to je pitanje.
Da i to je pokazatelj da to nisu samo lokalne teme.
Naizgled su to komunalne teme. Neko je prekrečio mural, a ustvari kada se to stavi u kontekst, priča je mnogo veća.
Šta je ono što voliš na Kosovu, pošto očigledno nešto voliš, a šta je ono što ne voliš ili bi voleo da bude drugačije?
Ono što volim je osećaj i on me je sve vreme držao. Posle godinu dana, svaki put kada uđem u Mitrovicu, imam poseban osećaj. Ili Mitrovica u proleće – sada govorim konkretno o Mitrovici, jer smo ovde – kao i u Zubinom Potoku gde je nestvarna priroda. Ljudi – ta srdačnost da možete da prođete glavnom ulicom i da vam se na desetine ljudi javi, ali stvarno srdačno, ne samo da vas pitaju u prolazu kako ste, što mi je u Beogradu nedostajalo. Razumem da nekome to ne nedostaje i da voli veliki grad ili da voli da živi u sredini gde ga niko ne poznaje. To mi je jasno, ali meni je, ipak, ovaj osećaj bio draži. Volim kulturni život na Kosovu koji opstaje usprkos teškim vremenima, koji je sabijen, recimo, u Privatnom kulturnom centru u Mitrovici ili Domu kulture u Zubinom Potoku. Volim taj osećaj da – usprkos svim teškim stvarima – dobre stvari i dobre vrednosti istrajavaju.
I to zahvaljujući najčešće pojedincima koji se uprkos svemu trude da izguraju neku priču, da naprave, organizuju izložbu, da organizuju kulturni događaj.
To su ljudi iz kulturnog života, ljudi iz medija, ljudi iz nevladinog sektora, sve ono što često nema priliku da bude dominantno u javnosti. Znači, sve što se ispod visoke politike krije. Ti mali obični ljudi koji rade u Domu kulture ili u medijima, pojedine nevladine organizacije koji svaki dan marljivo i profesionalno i pošteno rade. E, to je ta linija koja pravi razliku između tih ljudi i nekih drugih, recimo, ovih koji su se okoristili o krizu na Kosovu, finansijski i u svakom drugom smislu.
Pitala si me šta ne volim na Kosovu. Težak je osećaj živeti na nekoj teritoriji gde osećate da niste dobrodošli u najmanju ruku – upotrebiću najblaži izraz – gde se suočavate svakodnevno sa zloupotrebom prava i zloupotrebom onih članova zakona koja vam navodno i garantuju slobode. To jeste opterećujuće i dosta naporno. Mi smo ljudi, kao i svi drugi, i nama nedostaje to da možemo da odemo po pošiljku pet minuta od kuće ili da podignemo novac na bankomatu. To je sve ono što dele ljudi koji žive ovde. Te iste probleme delim i ja. I meni to stvara određene, kako ih nazivam, tehničke teškoće u životu. Ali, ovo sve drugo što sam pomenuo nekako dopunjuje taj prazan prostor. Često pitam ljude zašto i dalje žive na Kosovu uprkos svemu tome.
Ima mnogo ljudi koji racionalno razmišljaju, na primer, iz centralne Srbije. I onda pitaju: „zašto vi i dalje živite na Kosovu?. Nemate poštu u blizini, nemate banku, morate po dokumentaciju u srpskom sistemu da idete nekoliko desetina kilometara dalje”. Pri tom da ne koristimo mitove ili neke patriotske argumente. Ljudi uglavnom vole da kažu da se ovde osećaju dobro, uprkos svim tim teškoćama i da su kroz sve ove godine krize uspeli da nađu načine i mehanizme preživljavanja koji čine da život ovde, ipak, bude koliko-toliko dobar i kvalitetan.
Sada si me podsetio na jednu anegdotu. U pitanju je jedan ugostiteljski objekat u kojem se dogodio pretres i koleginica i ja, sećam se – otrčale smo brzo da snimimo, jer je ostao haos nakon toga. Međutim, sve to se odigralo u deset minuta i kad smo mi stigle do te lokacije, tamo je već sve bilo uredno, sređeno. Ljudi su pili kafu, konobar je došao na smenu kao da se ništa nije dogodilo. I mi smo tim stvarima zapravo mnogo puta svedočili i tokom barikada o kojima si pričao, gde je u jednom trenutku atmosfera kao da će početi pucnjava i onda već sledećeg trenutka ljudi sede, piju kafu. Prosto, život je takav.
To je posebno vidljivo ovde. Ti mehanizmi su zapravo zdravi.
To je neka vrsta odbrambenog mehanizma, zar ne?
Jeste, da.
I ko danas brine o Srbima sa Kosova kojima najviše zapravo i pričamo sada?
Teško pitanje. Brinu pojedinci, oni kojie sam pomenuo unutar zajednice, pojedinci unutar crkve.
Uz sve kritike koje stižu na račun Crkve ipak postoje zdravi delovi unutar. Recimo, Eparhija raško-prizrenske južno od Ibra čini okosnicu opstanka tamošnjeg stanovništva gde su ljudi prepušteni sami sebi. Nema nikog od političkih predstavnika, nema nikoga od predstavnika međunarodne zajednice. To su one čuvene dve-tri tačke – Priština, Beograd i međunarodna zajednica.
Međunarodna zajednica – misli se na zapadne zemlje zapravo.
Apsolutno, da. Ljudi, Srbi su izvan tog trougla već dugo, a intenzivno – poslednjih nekoliko godina.
Kome to nije jasno, plašim se da živi u velikoj zabludi, ali toliko događaja u poslednje tri ili četiri godine je pokazalo to kao vrlo tačno.
Za kraj, šta je tebi Kosovo?
Kosovo je za mene mera, ne mislim u mitskom ili patriotskom smislu, ni u verskom. Toliko se loših događaja dešavalo na ovom prostoru poslednjih dvadeset godina i više, da je Kosovo postalo sinonim za meru kakvu ćemo odluku doneti na svakodnevnom nivou.
Svakodnevnim donošenjem odluka, birate da li ćete pod izgovorom krize da skliznete u nešto što je loše ili ćete da nastavite da radite i živite jednostavnim i pravednim životom. Tako da je za mene i ljude oko mene, Kosovo velika mera i veliki ispit dostojanstva.
Hvala puno Andrija na ovom razgovoru. Bio je ovo novinar Andrija Lazarević, govorio je za podkast Alternativne „Šta je meni Kosovo?”.